Јеванђеље по Матеју

Из Википедије, слободне енциклопедије

Јеванђеље по Матеју (грч. Κατὰ Ματθαῖον εὐαγγέλιον Kata Matthaion euangelion) је једно од четири канонска јеванђеља и прва књига Новог завета. Скраћеница за ово јеванђеље је Мт.

Матејево јеванђеље је написано касније од Марковог јеванђеља, које користи као извор. Написано је на грчком, око 85-95. године и углавном обухвата тематику Марковог јеванђеља као и другу грађу. Тек једна четвртина Матијиног јеванђеља је јединствена по свом приказу и углавном се тиче односа између Исуса и других Јевреја.[1] Хебрејска Библија се цитира с поштовањем, али су неки савремени учитељи негативно окарактерисани као „слепе вође“.[1] Исус проповеда нови вид моралности (види Беседа на Гори) и оснивач је нове заједнице.[1]

Предање каже да је аутор апостол Матеј, што и неки научници подржавају.[2][3] Међутим, већина данашњих научника верује да Јеванђеље по Матеју није саставио апостол Матеј нити било ко од очевидаца.[4] Његов уредник (или уредници) су зависили од ранијих извора као што су Јеванђеље по Марку и претпостављени Q документ.[5][6][2]

Књижевна врста[уреди]

Матеј преноси традицију коју је примио од прве Цркве о Исусу и хршћанском животу те у исто време стваралачки обликује те традиције у нове комбинације, с новим нагласцима. При писању има неколико циљева: поучити и осоколити чланове своје заједнице, дати грађу за литургијска читања и проповеди, упутити мисионарски позив онима који су добре воље, бранити веру хришћана од непријатељски настројених критичара и бранити је од супарника. Послужио се с две велике врсте грађе да постигне те циљеве, а то су прикази о догађајима и говори.

Аутор и време настанка[уреди]

Према хипотези двају извора, Еванђеља по Матеју и Луки су писана одвојено, оба користећи Марка и „Q документ“ као изворе.

Матејево јеванђеље не говори ништа о својему писцу. Најстарија црквена предања (Папија, бискупа из Хиераполиса у првој половини II века) приписују јеванђеље апостолу Матеју Левију. Многи црквени оци (Ориген, Јероним, Епифаније) иду у истом правцу. Неки су писци хтели пронаћи доказе како би се апостолу могао приписати првобитни, арамејски или хебрејски облик из којег је настао, грчки Матеј. Стога, не знајући тачно име писца, ваља се задовољити са неколико црта које се налазе у самом Јеванђељу: писац се разуме у свој посао, врстан је познавалац Писма и јеврејских предања, познаје и поштује верске вође свог народа, али им се сирово обраћа, разумије се у Исусово умеће поучавања и у његов начин уразумљивања својих слушатеља те увек наглашава практичне последице његова учења.

Према хипотези о арамејском Матеју, јеванђеље је било намењено Јеврејима и преобраћеницима који су говорили арамејски. По хипотези о грчком Матејевом јеванђељу, оно је упућено Јеврејима који су говорили грчки и хришћанима јеврејског порекла.

С обзиром да је било потребно одређено време за настајање, те обликовање усменог наука, неки претпостављају да је арамејски Матеј настао око 40.-50. године. Истовремено су настали и преводи на грчки. Канонски Матеј био је у извесној мери зависан о Марку, те се претпоставља да није могао бити написан пре 65. године, која је најверојатније време постанка Марковог јеванђеља. Део католичких стручњака сматра да је Матеј написан пре 70. године, кад су Римљани разорили Јерусалим, но има такође врсних стручњака који сматрају да је грчки Матеј настао нешто након 70. године.

Структура[уреди]

Јеванђеље по Матеју састоји се од седам складних делова:

  1. Детињство обећаног месије Исуса Христа (Мт 1-2),
  2. Проглас начела краљевства небеског (Мт 3-7),
  3. Проповедање краљевства небеског (Мт 8-10),
  4. Скромна и тајанствена нарав краљевства небеског (Мт 11-13),
  5. Почеци краљевства небеског: оснивање цркве (Мт 14-18),
  6. Припрема за долазак краљевства небеског (Мт 19-25) и
  7. Мука и ускрснуће Исусово (Мт 26-28).

Садржај[уреди]

Свети Матеј, илустрација из 9. века

Матејево јеванђеље је попут неке врсте катекизма о Небеском краљевству, нарочито по својој структури. Садржи пет великих говора:[a]

  1. говор на гори (Мт погл. 5-7),
  2. говор о мисији, послању апостола (Мт погл. 10),
  3. говор у параболама (Мт погл. 13),
  4. црквени говор (Мт погл. 18) и
  5. есхатолошки (Мт погл. 24-25).

Јеванђеље по Матеју започиње Исусовим родословљем и рођењем (Мт 1,1-2,4) те се наставља походом мага и бегом у Египат (Мт 2,1-15). Други део почиње проповедањем Јована Крститеља, Исусовим крштењем, те Сотониним напастовањем Исуса у пустињи. Наставља се Исусовим говором о блаженствима, изрицањем става према Старом завету, говорима о убиству, прељуби, заклетви, одмазди, љубави према непријатељу, милостињи, молитви, правој молитви – Оченаш, моћи молитве, о посту, поуздању у Божје провиђење, избору између Бога или богатства, лажним пророцима (Мт 3-7).

Трећи део говори о оздрављењу губавца (Мт 8,1-4), слуге римског официра и оздрављењима у Петровој кући (Мт 8,5-22), затим о олуји на мору коју Исус стишава и оздрављењу узетога (Мт 9,18). Надаље се говори о оздрављењу двојице слепаца, те немог и опседнутог човека (Мт 9,27-34). Затим Исус даје власт апостолима да истерују нечисте духове и лече од сваке болести (Мт 10,12). У четвртом делу Исус говори о Јовану Крститељу (Мт 11,11-12), даје свој суд о савременицима, оздравља опседнутог човека (Мт 12,22-37), те учи да Христовим доласком пада сотонино краљевство. Исус надаље говори о сврси прича (Мт 13,10-16), о горушичином зрну (Мт 13,31-32), квасцу и о рибарској мрежи (Мт 13,33-50) баченој у море.

Пети део је о повратку у Назарет, Херодовом убиству Јована Крститеља и Исусовом чуду којим је нахранио пет хиљада људи с пет хлебова и две рибе (Мт 13,53-14,21). Исус поставља темеље своје Цркве говорећи Петру: „А и ја теби кажем: Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати.“ (Мт 16,18). Након тога Исус по први пут наговештава своју смрт и васкрснуће.

У шестом делу Исус говори о неразрешивости брака, о девичанству, о порезу, ускрснућу, о највећој заповиједи, која је љубав према ближњем (Мт 19,1-22,46) и сада већ трећи пут наговешта своју смрт. У коначним догађајима тема су говор о разарању храма, прогонству, доласку Сина човечјег (Исусовом поновном доласку), о будном управитељу, o талентима (Мт 24,1-25,44). Задњи дeо говори о завери против Исуса, Јудиној издаји, припреми пасхалне вечере, смртној борби у Гетсеманском врту, Петровој издаји Исуса, Јудином самоубиству, Исусовој смрти, његовом васкрснућу те слању апостола у свет да проповедају (Мт 26,1-28,20).

Порука књиге[уреди]

Ово јеванђеље има два жаришта: Исуса као Христа и скори долазак Божјег краљевства које Исус наговештава. Ове две теме врло су уско повезане на почетку јеванђеља, где је Исус представљен као краљевски Син Божји и Бог с нама, те на крају где је Исусу као Сину Човечјем дата сва (божанска) власт над краљевством Божјим, на небу и на земљи. Краљевство Божје велики је предмет наде, молитве и наговештавања који повезује цело ово јеванђеље, посебно пет великих говора те даје есхатолошки видик и циљ. Јеванђеље садржи Божје коначно и последње обећање спасења откупљеном човечанству, на земљи као и на небу, у времену и вечности, социјално и политички као и лично, те укључује правду, мир и радост.

Поређење са другим канонским јеванђељима[уреди]

Јеванђеље по Матеју, слично као и Јеванђеље по Луки, обухвата скоро цело Јеванђеље по Марку, задржавши нетакнуту окосницу, али додаје Исусов родослов и приче о Исусовом рођењу и младости на почетак јеванђеља и догађање после васкрснућа на крају јеванђеља. Многи научници верују да је Јеванђеље по Матеју проширена верзија Јеванђеља по Марку, као и креативна реинтерпретација извора, која наглашава Исусово учење исто колико и његова дела, и чини суптилне промене да нагласи Исусову божанску природу - на пример, Марков младић који се појављује у Исусовом гробу је постао анђео у Јеванђељу по Матеју. Приче о чудима у Јеванђељу по Марку не показују божанску природу Исуса, пошто та идеја није пронађена у том јеванђељу, већ потврђују Исусов статус божјег изасланика (како је Марко схватио појам месије).

Постоји велико неслагање око хронологије описане у јеванђељима по Матеју, Марку и Луки са једне стране и хронологије у јеванђељу по Јовану на друге: све четири слажу да је Исусова јавно проповедање почело након сусрета са Јованом Крститељем, али Матеј, Марко и Лука настављају ову причу са проповедањем и лечењем по Галилеји, а потом путовањем у Јерусалим где се дешава инцидент у храму, а завршавају се распећем на дан Пасхе. Јован, с друге стране, ставља инцидент у храму на почетак Исусовог проповедања, Исус неколико пута путује у Јерусалим, и ставља распеће непосредно пре празника Пасхе, на дан када се јагњад жртвују у Храму. Матеј се слаже са Павлом да незнабошци не морају да буду обрезани да би ушли у Цркву, али за разлику од Павла (и слично Луки) је веровао да је Мојсијев закон још увек на снази, што би значило да су Јевреји унутар Цркве морали да га поштују.

Јеванђеље по Матеју је једино јеванђеље које помиње Јосифово и Маријино бекство са младим Исусом у Египат. Научници верују да је Матеј уврстио овај одељак како би се чинило да је испуњено пророчанство из Књиге Осијеве о Исусовом повратку из Египта. Међутим, Књига Осијева говори о изласку Јевреја из Египта под Мојсијем. Јеванђеља по Матеју и Луки наводе Христов родослов по ком је Јосиф потомак краља Давида како би се чинило да је испуњено пророчанство да ће месија бити краљевског рода, како је описано Књизи пророка Данила. Међутим, ова два јеванђеља се драстично разликују по броју генерација и по линији наслеђивања.

Историчност и контраверзе[уреди]

Реплика Пилатовог камена изложена на отвореном у Caesarea Maritima, Израел

Као и остале исповести о животу Месије, Јеванђеље по Матеју саджи контраверзне описе, које привлаче пажњу скептичних. Свети списи у себи носе тако значајну моралну поруку, да би недоследности – као што су рецимо историјске – биле фаталне, уколико би се протумачиле као лаж. Како може света и морална поука да уједно износи и баналности? Библија је једна од оних древних књига (укључујући и класике као што су Херодот, Манетон, Јосиф Флавије или Плиније; види: Историографија) које садрже мноштво проверљивих историјских података.

Од класичних потешкоћа којима су теологе суочили археолози, а везано за Матејево јеванђеље је постојање или непостојање доказа да је сам Пилат који је осудио Исуса Христа уопште и био римски прокуратор Јудеје. Наиме, то осим Библије, други древни списи нису тврдили, нити су за то археолози имали опипљивих доказа. Све док 1961. године у Цезареји није откривен Пилатов камен.[7]

Скептици се позивају између осталог и на чињеницу да је Јеванђеље по Матеју једино јеванђеље које помиње покољ деце у Витлејему које је наредио краљ Ирод Велики. Међутим, покољ деце у Витлејему и околини нигде се у римским или јеврејским изворима не спомиње. Тешко је веровати да би Иродови непријатељи, који су написали већину сачуваних сведочења о њему, тако нешто пропустили.

Ти још непотврђени детаљи ни у чему не руше интегритет и кредибилитет Светих списа, јер је проучавање историје динамична област, у којој – уз помоћ њених примењених области, као што је археологија – још има тога да се открије. За то време и даље неопозиво стоји морална порука Матејевог јеванђеља, и осталих делова Светог писма.

Белешке[уреди]

  1. У теологији их називамо беседама, на пример у "Беседи на гори" Исус сажима најважнијa хришћанскa учења

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Kembridžova ilustrovana istorija religije (str. 232-236), Stylos, Novi Sad, 2006. ISBN 86-7473-281-X
  2. 2,0 2,1 Amy-Jill Levine (2001), pp. 372-373
  3. Howard Clark Kee (1997), pp. 448
  4. За преглед дебате видети: Paul Foster, Why Did Matthew Get the Shema Wrong? A Study of Matthew 22:37, Journal of Biblical Literature, Vol. 122, No. 2 (Summer, 2003), pp. 309-333
  5. Brown, Raymond E., 1997, pp. 210-211
  6. Bart Erhman (2004), pp. 92
  7. (наводник из енглеске Википедије) ((en))

Литература[уреди]

  • Viviano, B.T., '"Evanđelje po Mateju", u: Tomo Vukšić (ur.), Komentar evanđelja i Djela apostolskih, Sarajevo: Vrhbosanska katolička teologija, 1997. pp. 129-255.
  • Harrington, W.J., "Evanđelje po Mateju", u: Uvod u Novi zavjet, Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1993. pp. 161-185.
  • Raymond E. Brown, Introduction to the New Testament, Anchor Bible, 1997, ISBN 0-385-24767-2.
  • Bart D. Ehrman, The New Testament: A Historical Introduction to the Early Christian Writings. New York: Oxford, (2004), ISBN 0-19-515462-2.
  • Amy-Jill Levine, chapter 10, The Oxford History of the Biblical World, Oxford University Press, 2001.
  • Howard W. Clarke, The Gospel of Matthew and Its Readers, Indiana University Press, 2003.

Спољашње везе[уреди]