Тангањика (језеро)

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Језеро Тангањика)
Тангањика
Рибари на језеру Тангањика
Рибари на језеру Тангањика
Географски положај
Координате 6°22′58″ ЈГШ; 29°36′54″ ИГД / 6.382778° ЈГШ; 29.615° ИГД / -6.382778; 29.615 Координате: 6°22′58″ ЈГШ; 29°36′54″ ИГД / 6.382778° ЈГШ; 29.615° ИГД / -6.382778; 29.615
Државе  Бурунди,
 ДР Конго,
 Танзанија,
 Замбија
Физичке карактеристике
Површина 32.900 км²
Макс. ширина 90 км
Макс. дужина 673 км
Запремина 18.900 км³
Макс. дубина 1.470 м
Висина 688 м
Географске карактеристике
Тип природно
Lake Tanganyika map.png

Језеро Тангањика је велико језеро у централној Африци.[1] Сматра се да је то друго највеће језеро на свету по количини воде, после Бајкалског језера у Сибиру.[2][3] Оно је исто тако најдуже слатководно језеро на свету. Језеро је подељено између четири земље – Танзанија, Демократска република Конго (ДРЦ), Бурунди, и Замбија, при чему Танзанија (46%) и ДРЦ (40%) поседују највећи део језера. Вода истиче у систем реке Конго и ултиматно у Атлански океан.

Етимологија[уреди]

Име се односи на афричку реч Tanganika, са значењем „велико језеро које се простире као равница“, или „равничарско језеро“."[4]:Vol.Two,16

Географија[уреди]

Језеро се налази на западном делу Долине Велике раселине и ограничено је планинским странама долине. То је највеће раселинско језеро у Африци и друго по величини језеро по површини на овом континенту. Оно је најдубље језеро у Африци и има највећу количину слатке воде. Пружа се у дужину од 673 km у правцу север-југ с просечном ширином од 50 km. Површина језера је 32.900 km², с обалом дугом 1.828 km, просечне дубине 570 метара и с највећом дубином од 1.470 метара (у северном делу). С обзиром да је највећа дубина језера испод нивоа мора оно представља криптодепресију. Процењује се да има 18.900 km³ воде.[5] Просечна температура воде на површини је 25 °C а просечна pH вредност је 8,4.

Огромна дубина и тропска локација језера онемогућава велики одлив воде, што значи да је вода у дубинама тзв. „фосилна вода“ без кисеоника. Подручје језера покрива 231.000 km², с две велике реке које утичу у језеро, многим мањим рекама и потоцима (захваљујући стрмим планинским страна одводњавање је мало), а највећа отока, река Лукуга, касније се улива у реку Конго.

Највеће притоке су река Рузизи, која се улива са севера из језера Киву и река Малагараси, која је друга највећа река у Танзанији, која се улива с истока.

Језеро је подељено између четири државе - Бурунди, Демократска Република Конго, Танзанија и Замбија,[6] с тим да Конго држи 45%, а Танзанија 41% језера.

Језеро Тангањика из свемира, јун 1985

Језеро Tangањika је древно језеро. Његова три басена, која су у периодима са много нижим водостајима била одвојена језера, различита су по старосном добу. Централно је почело да се формира пре 9-12 М година, северно 7-8 М година и јужно 2-4 М година.[7]

Карактеристике воде[уреди]

Вода језера је алкалина са pH о око 9 на дубинама од 0—100 m (0—330 ft).[8] Испод тога је око 8,7, и постепено се снижава до 8,3—8,5 у дубљим деловама језера.[8] Сличан образац је уочљив и у погледу електричне проводљивости, која је у опсегу од око 670 μS/cm у горњем делу и до 690 μS/cm у дубљим деловима.[8]

Површинске температуре су генерално у опсегу од око 24 °C (75 °F) у јужним деловима језера у раном августу од 28—29 °C (82—84 °F) током касне кишне сезоне у марту—априлу.[9] На дубинама већим од 400 m (1.300 ft) температура је веома стабилна на 231—234 °C (448—453 °F).[10]

Језеро је стратификовано и сезонско мешање генерно не досеже испод дубина од 150 m (490 ft).[9] До ветром узрокованог мешања углавном долази на југу, као и у мањој мери на неколико других делова језера.[11] Последица стратификације је да дубоке секције садрже „фосилну воду“.[12] То такође значи да у њој нема кисеоника (вода је аноксична) у дубљим деловима, што есенцијално ограничава рибу и друге аеробне организме на горњи део. Постоје извесне географске варијације овог лимита, мада је он типично на дубинама од око 100 m (330 ft) у северном делу језера, а 240—250 m (790—820 ft) на југу.[13][14] Најдубље секције без кисеоника имају високе нивое токсичног водоник сулфида и есенцијално су безживотне,[2] изузев за бактерије.[8]

Биологија[уреди]

У језеру има бар 300 врста риба циклида и 150 не-циклидних врста, од којих већина живи при дну језера. Највећа биомаса риба, међутим, налази се у отвореним водама у којој доминира шест врста – две врсте тангањиканске сардине и четири врсте риба грабљивица Lates (које су у роду, али нису исте као Нилски гргеч, који је уништио циклидне рибе у Језеру Викторија). Скоро све (98%) тангањиканске циклидне врсте су ендемске. Има доста ендемских врста и међу бескичмењацима, нарочито мекушаца (које су значајно ковергентне морској морфологији), ракова, копепода, пијавица и сл.

Неколико циклидних врста, укључујући многе врсте које живе у шкољкама, постале су популарне као акваријумске рибе због свог необичног начина живота и релативно високе интелигеције.

Од осталих значајних врста треба поменути Танг кобру, врсту водене змије.

Индустрија[уреди]

Језерске рибе су највећи извор протеина за локално становништво. Око 45.000 људи из готово 800 насеља се директно бави рибарством, а око милион људи је везано за рибарство. Риба са Тангањике се извози широм источне Африке. Комерцијално рибарство је почело средином педесетих година прошлог века што се одразило на број површинских риба; 1955. укупан улов износио је око 180.000 тона. Компаније које су се бавиле индустријским рибарством, а које су цветале осамедесетих година прошлог века, лагано су пропадале.

Транспорт[уреди]

Лучки град Кигома је полазна станица железничке пруге која води до Дар ес Салама у Танзанији.

Лучки град Калемије је полазна станица железничке мреже Конга.

Историја[уреди]

Први познати Европљани који су открили језеро били су истраживачи Ричард Бартон и Џон Спики 1858. Они су га открили тражећи извор Нила. Спики је наставио и открио прави извор, Викторија (језеро).

Референце[уреди]

  1. Yohannes, Okbazghi (2008). Water resources and inter-riparian relations in the Nile basin. SUNY Press. стр. 127. 
  2. 2,0 2,1 „~ZAMBIA~”. www.zambiatourism.com. Приступљено 2008-03-14. 
  3. Lewis, R. (16. 5. 2010). „Brown Geologists Show Unprecedented Warming in Lake Tanganyika”. Brown University. Приступљено 25. 3. 2017. 
  4. Stanley, H.M., 1899, Through the Dark Continent, London: G. Newnes, Vol. One. ISBN 978-0-486-25667-2 Vol. Two. ISBN 978-0-486-25668-9.
  5. „Datbase Summary: Lake Tanganyika”. www.ilec.or.jp. Приступљено 2008-03-14. 
  6. „LAKE TANGANYIKA”. www.ilec.or.jp. Архивирано из оригинала на датум 2008-03-28. Приступљено 2008-03-14. 
  7. Cohen; Soreghan; Scholz (1993). „Estimating the age of formation of lakes: An example from Lake Tanganyika, East African Rift system”. Geosciences. 21 (6): 511—514. doi:10.1130/0091-7613(1993)021<0511:ETAOFO>2.3.CO;2. 
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 De, Wever; Muylaert; der Gucht, Van; Pirlot; Cocquyt; Descy; Plisnier; Vyverman (2005). „Bacterial Community Composition in Lake Tanganyika: Vertical and Horizontal Heterogeneity”. Appl Environ Microbiol. 71 (9): 5029—5037. doi:10.1128/AEM.71.9.5029-5037.2005. 
  9. 9,0 9,1 Edmond; Stallard; Craigh; Weiss; Coulter (1993). „Nutrient chemistry of the water column of Lake Tanganyika”. Limnol. Oceanogr. 38 (4): 725—738. doi:10.4319/lo.1993.38.4.0725. 
  10. O'Reilly, Catherine M.; Alin, Simone R.; Plisnier, Pierre-Denis; Cohen, Andrew S.; Mckee, Brent A. (14. 8. 2003). „Climate change decreases aquatic ecosystem productivity of Lake Tanganyika, Africa”. Nature. 424: 766—768. PMID 12917682. doi:10.1038/nature01833. Приступљено 27. 4. 2016. 
  11. Lowe-McConnell, R.H. (2003). „Recent research in the African Great Lakes: Fisheries, biodiversity and cichlid evolution”. Freshwater Forum. 20 (1): 4—64. 
  12. Hutter; Yongqi; and Chubarenko (2011). Physics of Lakes. 1: Foundation of the Mathematical and Physical Background. стр. 11. ISBN 978-3-642-15178-1. 
  13. Wright, J.J.; and L.M. Page (2006). Taxonomic revision of Lake Tanganyikan Synodontis (Siluriformes: Mochokidae). Florida Mus. Nat. Hist. Bull. 46(4): 99–154.
  14. Lowe-McConnell, R.H. (1987). Ecological Studies in Tropical Fish Communities. ISBN 978-0-521-28064-8. 

Спољашње везе[уреди]