Јелена Јовановић (етномузиколог)

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Јелена Јовановић је етномузиколог и члан САНУ. Рођена је 1964. године у Београду. Дописни члан Одељења ликовне и музичке уметности постаје 2018.[1]

Образовање[уреди | уреди извор]

Јелена Јовановић је 1983. године завршила средњу музичку школу „Мокрањац“ (теоријски и клавирски одсек). На Одсеку за етномузикологију на Факултету музичке уметности у Београду дипломирала је 1991. (ментор: проф. др Драгослав Девић), магистрирала 2001. године и докторирала 2010. (ментор: проф. др Димитрије Големовић). Од 1992. је стално запослена у Музиколошком институту САНУ, а од 2016. у звању вишег научног сарадника.[2]

Поља научног рада[уреди | уреди извор]

Главна поља њеног научног рада јесу: елементи сеоске вокалне и инструменталне традиције Шумадије и централне Србије у контексту географског распрострањења српских музичких дијалеката, слојеви вокалне традиције Срба у Румунији у културно-историјском контексту, питања извођаштва и рецепције сеоске вокалне традиције у урбаним срединама, питања апликативне етномузикологије и питања из области извођаштва у домену традиционалне музике.

Своја истраживања српске вокалне традиције заснива првенствено на сопственим теренским истраживањима и на постојећим записима старијих колега. Теренски рад који је обављала у централној Србији и румунском Банату извршио је највећи утицај на њена полазишта у научном и практичном приступу традиционалној сеоској и градској песми.

Међународни рад[уреди | уреди извор]

Учествовала је на бројним међународним и националним симпозијумима, семинарима и округлим столовима у земљи и иностранству (Грчка, Велика Британија, Шведска, Мађарска, Словенија, Руска Федерација, Грузија, Пољска, Украјина, Естонија). Објавила је радове на српском, енглеском, руском, грузијском, украјинском, мађарском и пољском језику. У земљи и иностранству држала је предавања о различитим аспектима српске вокалне праксе, учествовала на представљањима штампаних и звучних издања и рецензирала више домаћих и међународних штампаних и звучних етномузиколошких публикација. Члан је струковних удружења: Српског етномузиколошког друштва (од оснивања, 2002) и Међународног савета за традиционалну музику (ICTM, од 2008). [3]

У међународним оквирима, сарађује са Фондацијом Muzykakresow (Лублин, Пољска, почев од 2006), као предавач и инструктор за српско традиционално певање у оквиру Међународне летње школе за традиционалну музику. Као солисткиња изводи песме са простора Србије, Македоније, Грчке и Турске, у сарадњи са свирачима на традиционалним инструментима из Београда (Ненад Вјештица Кан, ут) и Скопља (Ристо Солунчев, гајде и кавал; Дејан Спасовић, кемене).

Објављени радови[уреди | уреди извор]

Објавила је до сада четири монографије националног и међународног значаја:

  • Старинске свадбене песме и обичаји у Горњој Јасеници – сватовски глас и његови облици (МИ САНУ, 2002)
  • `Еј, Рудниче, ти планино стара – Певање и свирање групе „Црнућанка“ (са ЦД-ом, коаутор др Радмила Петровић, МИ САНУ, Културни центар Горњи Милановац и Вукова задужбина, 2003)
  • Вокална традиција Јасенице у светлости етногенетских процеса (МИ САНУ, 2014)
  • Певачко наслеђе Срба у Горњем Банату у Румунији: сведочанства на истеку ХХ века (МИ САНУ и Савез Срба у Румунији, 2015).

Уредила је два зборника радова и једно аудио издање:

  • Балканске музичке праксе – етномузиколошке перспективе (уз академика Дејана Деспића и др Данку Лајић Михајловић, МИ САНУ 2012)
  • Бела Барток и српска музика (уз др Катарину Томашевић и Пере Ластића, СИ, МИ САНУ 2016)
  • Владимир Љ. Јовановић, Bellscapes, електроакустичке композиције (Vertical Jazz, Sokoj, 2018).

Приредила је неколико онографских издања:

  • Сава Илић, Народне мелодије Срба, Шокаца и Карашеваца у Румунији (МИ САНУ и Матица српска, 2006),
  • ЦД Шта се чује кроз гору зелену? – певачка и свирачка традиција Горње Јасенице (МИ САНУ, 2007),
  • Зборник црквених напева у неумској нотацији Антологија или Цветословље, аутора Владимира Љ. Јовановића, композитора и учитеља византијског појања (1956–2016; Ризница+, 2017).

Објавила је већи број изворних научних студија, чланака и критика (преко 100 текстова) у домаћим и страним националним и међународним тематским зборницима радова и у часописима (од домаћих: Музикологија, Музички талас, Зборник Матице српске за сценске уметности и музику, Pro musica). Аутор је стручних прилога: лексикографских одредница, пропратних текстова за аудио касете и компакт-дискове. У периоду 2014 – 2016. главни је и одговорни уредник међународног научног часописа Музикологија.

Један је од руководилаца пројеката дигитализације архивске папирне грађе Музиколошког института (2011, 2012, 2016) и два билатерална међународна пројекта САНУ: МИ САНУ и Института за етнографију и фолклор „Константин Браилоју“ у Букурешту, Румунија, као и пројекта МИ САНУ и Музиколошког института Мађарске академије наука (2016–2018). Један је од водећих ауторитета у Србији кад је реч о практичном приступу српском и балканском вокалном наслеђу: активно се бави извођењем (певањем) традиционалних песама народа Балкана. Један је од оснивача и руководилаца женске певачке групе „Моба“ (од 1993). Њено искуство у извођењу традиционалних песама и педагошком раду у овом домену дало је резултат у виду неколико аудио издања певачке групе „Моба“ (1994, 1997, 2001, 2010), као и ЦД-а Са Опленца кликну вила Женске певачка група КУД „Опленац“, Топола (2006). Учествовала је у приређивању компакт диска Оћу да ви појем врањанско! (Вед, Врање, 2007). Кроз радионице за српско традиционално певање у Тополи, Шумадија (2002–2015) и у Бољевцу, Црноречје (од 2016) активно ради на оживљавању традиционалног сеоског певања ова два региона, са ослањањем на теренске аудио снимке и на лично стручно и практично извођачко искуство, стечено у групи „Моба“, што је препорука за успешно репродуковање и реинтерпретирање архаичних, делимично заборављених напева.

За свој научни допринос, 2003. године је награђена од стране Министарства за науку.[2][3]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Sputnik. „SANU dobila 14 novih članova, Kostić ponudio ostavku”. rs-lat.sputniknews.com (на језику: српски). Приступљено 08. 03. 2019. 
  2. 2,0 2,1 „Jelena Jovanovic”. www.sanu.ac.rs. Приступљено 08. 03. 2019. 
  3. 3,0 3,1 „Jelena Jovanović”. www.music.sanu.ac.rs. Архивирано из оригинала на датум 20. 12. 2014. Приступљено 08. 03. 2019.