Пређи на садржај

Јелена Милић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јелена Милић
Јелена Милић
Датум рођења(1965-01-15)15. јануар 1965. (59 год.)
Место рођењаБеоград, СФР Југославија
ОбразовањеМастер инжењер менаџмента
ЗанимањеПолитички аналитичар

Јелена Милић (Београд, 15. јануар 1965) српска је политичка аналитичарка, оснивачица Центра за евроатлантске студије (ЦЕАС) и дипломата.[1] Тренутни је амбасадор Републике Србије у Хрватској.

ЦЕАС се у свом раду, од оснивања 2007. године до затварања 2021. године, бавио праћењем и анализом трендова у либералним западним демократијама, и заговарао пуноправно и активно чланство Републике Србије у ЕУ и НАТО.

Она је експерт у областима реформе система безбедности; евроатлантске односе, односе Србије са ЕУ и НАТО; руски утицај на Западном Балкану; питање статуса Косова и везе између ненасилних промена режима, транзиционе правде и реформи система безбедности. Захваљујући њеној стручности Милић је чест говорник на међународним конференцијама високог ранга и чест саговорник локалних, регионалних и западних медија.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Образовање

[уреди | уреди извор]

Дипломирала је и мастерирала на универзитету УНИОН - Никола Тесла, смер инжењерски менаџмент.

Алумниста је Међународне академије за лидерство немачког либералног Фридрих Науман Штифтунга (ИАФ). Стажирала је на истраживачком центру ЦЕРИ (CERI) париског Универзитета Science Po.

Каријера

[уреди | уреди извор]

У периоду од априла 1997. године до фебруара 1999. године радила је на пројекту повратка избеглих Срба у Хрватску „Хоћу кући” Хелсиншког одбора за људска права у Србији.[2] Током њеног ангажмана на пројекту у Книн и околна села је организовано враћена прва већа група избеглица и покренути су први судски спорови пред хрватским судовима за повраћај имовине.

Касних деведесетих година активно је подржавала рад ненасилног покрета ОТПОР, који је допринео паду с власти Слободана Милошевића. Била је регионални продуцент филма о ОТПОР-у ”Обарање диктатора”, који је део серијала A Force More Powerful[3], ПБС пројекта подржаног од америчког Института за мир и институције Алберт Ајнштајн.

Почетком 2001. године примљена је на предлог српског дипломате Живорада Ковачевића у Форум за међународне односе Европског покрета у Србији. У том периоду са Живорадом Ковачевићем и новинаром Душаном Симићем покренула је и уређивала месечник за међународне односе Форума.[тражи се извор]

У периоду од маја 2001. до јула 2003. радила је као истраживач у београдској канцеларији Међународне кризне групе (МКГ). У том периоду МКГ објављивала је извештаје о значају сарадње са Међународним кривичним судом за бившу Југославију.[4]

У периоду од новембра 2004. до краја 2007. године била је старији асистент Горана Свилановића, бившег министра спољних послова Савезне Републике Југославије, док је обављао функцију председника Првог радног стола (демократизација и људска права) Пакта за стабилност југоисточне Европе.

Крајем 2007. године основала је независну организацију Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) која се бавила анализом српске спољне и безбедносне политике, праћењe дешавања у земљама чланицама транс-атлантског света, НАТО-а и Европске уније на чијем је челу била до 2021. године.[5]

Током 2015. и 2016. Јелена Милић и ЦЕАС доживљавали су претње и етикетирање због свог рада, због чега је Јелена Милић 2016. године добила полицијско обезбеђење.[6] Јелена Милић је отказала обезбеђење чим су изашле на видело чињенице да полиција није одговорила на позиве грађана чије су куће рушене у инциденту Савамала јер "није хтела да буде привилегована грађанка, да има услуге полиције док сви други грађани нису у истој могућности."[7]

Јелена Милић још увек води вишегодишње судске процесе против провладиних српских таблоида због чланака и прилога у којима се између осталог описује као "лице НАТО зла"[8], ”НАТО дивљакуша”[9] и слично, те телевизије Хепи ТВ због наступа контроверзног плаћеника Југослава Петрушића, коме се судило за убиство два Албанца[10], због изјаве да се Јелена Милић "удружила са њујоршким Албанцима да убије Доналда Трампа”. ЦЕАС је документовао само један део кампање оцрњивања и указао на неке од кључних актера у свом извештају ”Vilify and Amplify - From Serbian and Russian trolls factories to pro Serbian and Russian governments mainstream media”.[11]

Војислав Шешељ и Српска радикална странка објавили су 2018. године књигу Јелена Милић НАТО пицајзла.[12]

Финска новинарка Џесика Аро објавила је 2019. године књигу "Путинови тролови: На првим линијама информационог рата Русије против света"[13] о активистима и другим личностима које су биле изложене организованим кампањама застрашивања и оцрњивања. У књизи се описује и искуство Јелене Милић.[1]

Њени чланци објављени су у магазинима као што су The National Interest[14] и The Diplomat[15] те на порталима аналитичких института попут Тhe Center for European Policy Analysis[16].

Магазин „Политико” (енгл. The Politico) је 2017. године изабрао Јелену међу 28 личности које ће обликовати и протрести Европу у 2017. години.[17]

У марту 2022. постављена је за амбасадора Републике Србије у Републици Хрватској.[18]

Приватан живот

[уреди | уреди извор]

Јелена је 90-тих била у кратком браку са Ненадом Милићем, бившим функционером Либерално-демократске партије, са којим има двоје деце; Саву и Ану.[тражи се извор]

Радови

[уреди | уреди извор]

Као директор ЦЕАС-а била је главни аутор извештаја:

  • „Не ломите принципе-извештај о односима Београда и Приштине и путу ка одрживој формализацији односа” (2019)[19]
  • „РАШОМОН-анализа билатералних односа Србије и Кине и њихов утицај на наставак демократизације, ЕУ интеграција и сарадње Србије са НАТО и земљама чланицама” (2019)[20]
  • „Косово пре свега-Анализа нацрта Стратегије одбране Републике Србије” (2018)[21]
  • „Широм затворених очију: Јачање руске меке моћи у Србији - циљеви, инструменти и ефекти“ (2016)[22]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „O nama”. www.ceas-serbia.org (на језику: српски). Архивирано из оригинала 03. 02. 2022. г. Приступљено 3. 2. 2022. 
  2. ^ „Osetljive grupe - Pomoc izbeglima - Tekst... ::: Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji”. www.helsinki.org.rs. Приступљено 2022-02-16. 
  3. ^ „A Force More Powerful (English)”. ICNC (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-16. 
  4. ^ „Savezni i republički vrh znali za izvoz oružja iraku”. B92. 25. 11. 2002. Приступљено 16. 02. 2022. 
  5. ^ „Centar za evroatlantske studije”. www.ceas-serbia.org (на језику: српски). Архивирано из оригинала 03. 02. 2022. г. Приступљено 3. 2. 2022. 
  6. ^ „Jelena Milić dobila policijsko obezbeđenje”. RTS. Приступљено 9. 2. 2022. 
  7. ^ Миљковић (26. 08. 2016). „Милић: Отказала сам обезбеђење због случаја Савамала”. Данас. Приступљено 16. 02. 2022. 
  8. ^ Informer. „(FOTO/VIDEO) LICE NATO ZLA! Jelena Milić izgubila kontrolu: PSOVALA, VREĐALA pravdajući zločinačku agresiju na Srbiju!”. INFORMER (на језику: српски). Приступљено 2022-02-16. 
  9. ^ „NATO DIVLJAKUŠA NAPALA DOKTORKU: Jelena Milić u klinču sa Danicom Grujičić”. republika (на језику: српски). 2018-04-04. Приступљено 2022-02-16. 
  10. ^ „Beograd: Petrušić i Petrović oslobođeni optužbi za ubistva Albanaca”. Радио слободна Европа. Приступљено 16. 02. 2022. 
  11. ^ „Vilify and Amplify - From Serbian and Russian trolls factories to pro Serbian and Russian governments mainstream media *** Defamation and intimidation campaign against CEAS and it’s director Jelena Milic” (PDF). Центар за евроатлантске студије. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 12. 2021. г. Приступљено 9. 2. 2022. 
  12. ^ „Јелена Милић НАТО пицајзла”. Српска радикална странка. Приступљено 9. 2. 2022. 
  13. ^ „Putin's Trolls: On the Frontlines of Russia's Information War Against the World”. Амазон. Приступљено 9. 2. 2022. 
  14. ^ Milic, Jelena (2020-04-05). „Serbian President Aleksandar Vucic Is Navigating a Highway to Uncertainty”. The National Interest (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-16. 
  15. ^ „China Is Not Replacing the West in Serbia”. thediplomat.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-16. 
  16. ^ „The Right Stuff | CEPA” (на језику: енглески). 2020-05-08. Приступљено 2022-02-16. 
  17. ^ „POLITICO 28 — Class of 2017”. https://www.politico.eu/. Приступљено 16. 2. 2022.  Спољашња веза у |website= (помоћ)
  18. ^ „Јелена Милић амбасадор Србије у Хрватској”. Politika Online. Приступљено 2022-03-16. 
  19. ^ „Не ломите принципе”. Центар за евроатлантске интеграције. Архивирано из оригинала 16. 02. 2022. г. Приступљено 16. 02. 2022. 
  20. ^ „Рашомон”. Центар за евроатлантске интеграције. Архивирано из оригинала 16. 02. 2022. г. Приступљено 16. 02. 2022. 
  21. ^ „Косово пре свега”. Центар за евроатлантске интеграције. Архивирано из оригинала 16. 02. 2022. г. Приступљено 16. 02. 2022. 
  22. ^ „Широм затворених очију”. Центар за евроатлантске интеграције. Архивирано из оригинала 16. 02. 2022. г. Приступљено 16. 02. 2022. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Икона за клице

Овај биографски чланак је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јелена_Милић&oldid=28528766”