Јеремија Вишњовјецки

С Википедије, слободне енциклопедије
Јеремија Вишњовјецки
Јеремија Вишњовјецки
Лични подаци
Датум рођења(1612-00-00)1612.
Место рођењаЛубње код Кијева, Државна заједница Пољске и Литваније
Датум смрти20. август 1651.(1651-08-20) (38/39 год.)
Место смртиПаволоч код Житомира, Државна заједница Пољске и Литваније
Војна каријера
Служба1630-1651.
ВојскаВојска Државне заједнице Пољске и Литваније
Чинрегиментар (1648)
привремени велики хетман (1650)
Учешће у ратовимаБитка код Староконстантинова (1648)
Опсада Збаража (1649)
Берестечка битка

Кнез Јеремија Вишњовјецки (1612—1651) био је истакнути војсковођа Пољско-литванске уније и отац пољског краља Михаила Вишњовјецког (1669—1673).

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен 1612.[а] у православној кнежевској породици у Малој Русији[б] (данашња Украјина), кнез Јеремија је 30-их година 17. века био последњи православни великаш у претежно католичкој Пољско-литванској унији. Када је под утицајем језуитских учитеља примио католичку веру, православље је у Украјини постало вера сиромаха — већином кметова и козака. Јеремија је од оца, кнеза Михала Вишњовјецког, наследио велико имање са око 4.500 кметова на источној обали Дњепра: безобзирним присвајањем имања ситне (православне) властеле и слободне козачке земље, кнез Јеремија је до 1648. присвојио читаву леву обалу Дњепра са око 230.000 кметова. На својим поседима управљао је независно од краљевских чиновника, ослањајући се на приватну војску од преко 4.000 најамника, и самостално је ратовао против Татара и околних пољских великаша.[2][1]

Његов успон прекинуо је устанак козака и кметова под вођством Богдана Хмељницког 1648. После катастрофалних пољских пораза у биткама код Жуте Воде и код Корсуња, кнез Јеремија је са својом приватном војском неколико месеци сам задржавао устанике у Украјини, потукавши их у неколико мањих битака и погубивши на хиљаде заробљеника. После неуспелих преговора и новог пораза главнине пољске војске код Пилаваца, кнез је у пролеће 1649. пуних 40 дана задржавао устанике у опсади Збаража, омогућивши краљу Јану Казимиру да прикупи војску и сукоби се са Хмељницким код Зборива. За ратне заслуге добио је од краља звање региментара и привременог великог хетмана[в], и играо је одлучујућу улогу у пољској победи под Берестечком 1651, али је месец дана касније умро на походу — вероватно од дизентерије, иако су савременици сумњали на тровање. Иако је козачки устанак завршен коначним пољским поразом и припајањем Украјине Русији (1654) и губитком поседа Вишњовјецких, кнез је стекао толику популарност међу властелом у Пољској, да је његов син изабран за пољског краља као Михаило I (1669—1673).[1][4][5]

Каснија популарност[уреди | уреди извор]

Јеремија Вишњовјецки је један од главних јунака историјског романа Огњем и Мачем, пољског нобеловца Хенрика Сјенкјевича,[5] који је екранизован 2000. године у режији пољског редитеља Јержија Хофмана.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Тачан датум није познат.
  2. ^ Мала Русија и Малоруси био је пољски назив за Украјину и Украјинце. Ове области су од раног средњег века припадале Кијевској Русији, али су после најезде Монгола (1240) средином 14. века пале под власт Литваније, а затим Пољско-литванске уније. Православно становништво је чинило већину у Литванији, али је након уједињења са католичком Пољском 1569. почела католичка противреформација и масовно покрштавање православних у Украјини и Белорусији - углавном властеле.[1]
  3. ^ Велики хетман био је врховни заповедник пољске војске, а региментар - заменик хетмана, кога је постављао Сејм (пољска скупштина сталежа), краљ или властела у тренуцима кризе.[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 258—267. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678. 
  2. ^ Дјурант, Вил. Доба Луја XIV : историја европске цивилизације у доба Паскала, Молијера, Кромвела, Милтона, Петра Великог, Њутна и Спинозе : 1648—1751 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5. 
  3. ^ Гажевић, Никола, ур. (1970—1976). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 481. 
  4. ^ Zamoyski, Adam (1988). The Polish way : a thousand-year history of the Poles and their culture. New York: F. Watts. стр. 160-166. ISBN 978-0-531-15069-6. OCLC 17824624. 
  5. ^ а б Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. preveo Nikola Nikolić). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926. 

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јеремија_Вишњовјецки&oldid=26797490”