Јеремија Гагић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јеремија Гагић
Јеремија Гагић.jpg
Датум рођења (1783-05-01)1. мај 1783.
Место рођења Претоке
 Османско царство
Датум смрти 1859.

Јеремија Гагић (Претоке код Крагујевца 1. мај 1783. — Млеци 1859.) је био секретар Правитељствујушчег совјета из Првог српског устанка и руски дипломата.

Као сточарски трговац у Земуну одржавао је везе са српским устаницима. У марту 1806. прешао је у Србију и ступио у службу Правитељствујушчег совјета, најпре као писар, а затим као други секретар.

У августу 1806. отишао је у Трст са Аврамом Лукићем ради тражења помоћи за устанике од тамошњих српских трговаца. У новембру 1806 је отишао код аусријског цара у Бечу ради отварања границе према Србији, а у марту 1807. као члан депутације одлази у главни стан руске Дунавске војске ради договора о помоћи и заједничкој акцији против Турске.

У току свог рада Гагић је припадао русофилској струји Карађорђевих противника. Кад је крајем 1807 отпуштен из службе, постао је секретар Миленка Стојковића, кога је до краја подржавао у његовој борби против Карађорђа. По изгнању Стојковића 1811. и Гагић, је напустио Србију и прешао у руску службу, најпре код Дунавске војске, а од фебруара 1813. у Министарство спољних послова.

Царска грамата Николаја I Јеремији Гагићу за заслуге у руској дипломатској служби

У децембру 1815. премештен је у руски конзулат у Дубровнику, где је остао до 1856. са звањем вицеконзула. Као награду за дугогодишњу службу добио је 1850. племићку титулу.

Гагић је имао и важну политичку улогу, јер су се преко дубровачког конзулата, потчињеног руском посланству у Бечу, одржавали непосредни руско-црногорски односи. Отуда је Гагић имао тесне везе са Црном Гором и био главни извештач руске владе о тамошњим приликама. Настојао је да развој у Црној Гори, посебно њен однос с Турском и Аустријом, каналише према интенцијама званичне руске политике. У том духу је и његова подршка делатности Ивана Вукотића и Матеја Вучићевића 1831—32. Своју мисију понекад је обављао и директним интервенцијама у самој Црној Гори 1832, 1837. и 1851.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Павле Ровински:Владика Петар Петровић Његош и Јеремија Гагић, руски конзул у Дубровнику, Јавор 1886, 13;
  • Лазар Арсенијевић Баталака: Историја Првог српског устанка, I—II, 1898—99;
  • Душан Вуксан: Гагићева мисија 1832 у Црној Гори, Записи, 1938, 18;
  • Радосав Перовић: Дневник Јеремија Гагића, Братство, 1939, 38;
  • Р. Драгићевић: Црна Гора за вријеме другог Његошевог одласка у Русију, Историјски записи 1952, 8;
  • Р. Драгићевић:Црна Гора крајем 1851, Историјски записи 1953, 9;
  • Душан Перовић, Управник музеја првог српског устанка, Београд, Енцуклопедија Југославије ЈЛЗ „Мирослав Крлежа“ (Е-ХРВ) том 4 стр. 299.