Јерусалим

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јерусалим
хебр. ירושלים
арап. ‏القدس‎
Jerusalem infobox image.JPG
Грб Застава
Основни подаци
Држава  Израел
Округ Јерусалим
Основан 4. миленијум п. н. е.
Становништво
Становништво (2013) 933,200 (2013) (процена)[1]
Агломерација 1.029.300
Географске карактеристике
Координате 31°46′45″ СГШ; 35°13′25″ ИГД / 31.779167° СГШ; 35.223611° ИГД / 31.779167; 35.223611 Координате: 31°46′45″ СГШ; 35°13′25″ ИГД / 31.779167° СГШ; 35.223611° ИГД / 31.779167; 35.223611
Надморска висина 606–826 m
Површина 125,16 km2
Јерусалим на мапи Израела
Јерусалим
Јерусалим
Јерусалим на мапи Израела
Остали подаци
Градоначелник Nir Barkat
Позивни број 02
Веб-сајт www.jerusalem.muni.il

Јерусалим (хебр. יְרוּשָׁלַיִם, Јерушалајм; арап. القُدس, Ел Кудс; грч. Ἱεροσόλυμα; лат. Hierosolyma) је главни град Израела и древни град на Блиском истоку у историјској регији Палестини, библијски Светој земљи, Земља Израела. Палестинска Народна Самоуправа сматра источни Јерусалим својим главним градом, иако Израел то не признаје. Град је под de facto влашћу и администрацијом Израела. Решење о трајном политичком статусу Јерусалима је једна од главних тема у решавању Блискоисточног конфликта.

Јерусалим се налази међу брдима Јудеје, на 770 m надморске висине, између Средоземног и Мртвог мора. У Јерусалиму је седиште израелског председника и израелског парламента (кнесета). Град има изузетан значај за три велике религије: јудаизам, хришћанство и ислам. Према процени из 2007. у граду је живело 746.300 становника.

Историја града сеже уназад до четвртог миленијума пре нове ере, што га чини једним од најстаријих градова у свету[2]. Јерусалим је најсветији град Јудаизма и духовни центар Јеврејског народа још од десетог века пре нове ере. Такође садржи одређени број историјских локација значајних за Хришћанство, а муслимани га признају за трећи најсветији град Ислама. Иако има површину од свега 0,9 квадратних километара.[3] Стари град је дом историјским местима од велике важности за три највеће светске монотеистичке религије (између осталих Џамија ал Акса, Западни зид (тзв. Зид плача), и Црква светог Гроба). Стари град, место светског наслеђа, је традиционално подељен на четири дела: јерменску, хришћанску, јеврејску и муслиманску четврт. Стари град је номинован за уврштавање на листу Места светског наслеђа која су у опасности од уништења. На ову листу га је номиновала држава Јордан 1982. године. У току своје историје град је био уништен два пута, под опсадом 23 пута, нападнут 52 пута, а 44 пута је био заузиман.

Статус града је под великим несугласицама. Од примирја 1949. године између Израела и Јордана тзв. Зелена Линија пресеца град. Након победе у Шестодневном рату 1967. године Израел контролише цели град те га званично присваја. По Израелском Јерусалимском закону, Јерусалим је главни град државе Израел и центар је Јерусалимског округа. Такође је седиште државне управе те уобичајено служи као главни град Израела. Многе државе не признају израелско присвојење града или делова града те подржавају свој став с тим што задржавају своје амбасаде у Тел Авиву или тек у предграђу Јерусалима. Палестинци такође сматрају читав или део Јерусалима главним градом будуће Палестине. Израелска анексија Јерусалима је више пута осуђивана од стране Уједињених Нација[4][5]. Палестинци су прогласили Источни Јерусалим за главни град своје будуће државе [6]. У складу са резолуцијом Уједињених Нација 478. (усвојена 1980. године) највећи број амбасада је пресељен из овог града, иако неке од држава (као САД) још увек поседују земљу у граду намењену смјештају амбасаде, када буде постигнут евентуални консензус међународне заједнице о томе.

Смештај и становништво[уреди]

Град је смештен на раскршћу путева који воде од Средоземног мора и Тел Авива према Мртвом мору и Јерихону, те од Дамаска и Шекема или Наблуса на северу, према Хеброну на југу. Налази се на надморској висини између 650 и 840 метара, на подручју где пустиња прелази у полупустињу.

У граду, којем службено припадају и многа околна јеврејска насеља, живи 724.000 становника (подаци од 24. маја 2006. Национални, културни, социјални и верски састав становништва изразито је разнолик, а често су поједине националне, културне и верске групе међусобно одељене.

Обично се град дели на западни, који је претежно јеврејски, и источни, који је претежно арапски. У оквиру источног Јерусалима налази се и Стари град, који је подељен у четири четврти: муслиманску, јеврејску, хршћанску и арменску.

Историја[уреди]

Главни чланак: Историја Јерусалима

Археолошки налази који упућују на постојање насеља на месту овог града потићу из 3. миленијума п. н. е. Прво спомињање града у писаним изворима је из 2. миленијума п. н. е.[7][8][9][10]

Давудова кула
Поглед на Јерусалим са Маслинове горе

Проклињући текстови (енгл. execration - гнушање, проклињање), познати и као Забрањена листа (енгл. Proscription Lists) (из XIX века п. н. е.), који помињу град по имену Рошламем или Рош-рамен[9], као и „Амарна“ писма или „Амарна“ таблице (енгл. Amarna letters, Amarna tablets) (из XIV века п. н. е.) су вероватно најстарија писана свједочанства о граду[11]. Неки археолози, укључујући Катлин Кењон, верују да је Јерусалим [12] као град основан од стране западносемитског народа који су градили насеља још око 2.600 године п. н. е. У складу са јеврејским предањима Јерусалим су основали Сам и "Ебер", Ибрахимови (Абрахаамови) потомци. Прво помињање у Библији наводи да је Јерусалем био под влашћу Мелхиседека (по суфијској традицији његово име је ал-Кхидр) Ибрахимовог савезника. Нешто касније град се налазио на територији племена Бењамин (једног од дванаест израелских племена), али још увек под влашћу Јебузита (кананског племена), све док га Давуда (Давида) није начинио главним градом уједињеног Израелског краљевства (око 1.000 године п. н. е.)[13][14] (занимљиво је да према ранијим археолошким ископавањима нису пронађени трагови насилног освајања града). Скора ископавања великих камених структура су протумачена од стране појединих археолога као потврда навода из светих књига.

Као град припадао је народу Канаанаца, а од 1600. до 1300. п. н. е. пао је под египатски утицај, а канаански су владари плаћали данак фараону. Према извјештајима тих владара, који су остали записани у египатским архивима, град су у то доба угрожавали "Хабиру", веројатно преци Јевреја, то јест Хебреја.

Око 1000. п. н. е. град су од народа Јебусејаца (веројатно канаанско племе) освојили Јевреји. Према библијском извјештају, Јевреје је предводио краљ Давид, а Јерусалим постаје средиштем нове државе, те се отада шири, а архелошки остаци постају све бројнији. У следећем је раздобљу изграђен и Храм уз град, а поступно се шире и зидине. Посебно је велико проширење града било у доба краља Језекиља и Јошије у 8. и 7. веку п. н. е. 587. п. н. е. град пада под вавилонску власт, а разорене су и зидине и Храм.

Под персијским краљем Киром, Јеврејима је 537. п. н. е. омогућен повратак у Јерусалим, а потом и обнова града и Храма, који ће бити познат као Други храм. Град је био средиште и јеврејске побуне против хеленистичке власти у 2. веку п. н. е, а потом и седиште јеврејских етнарха и великих свештеника, све док власт није преузео Ирод Велики који је постао краљ. Он је додатно утврдио град и доградио Храм.

У 1. веку у Јерусалиму је разапет Исус, а град постаје исходиштем хршћанства.

Након Другог јеврејског устанка под водством Бар Кохбе, Римљани сравњују Јерусалим са земљом, граде нови град и мењају му име у Aelia Capitolina. Након 325. и давања слободе хришћанима у Римском царству, у граду се подижу бројне цркве, од којих је најпознатија базилика Светога гроба.

Године 638. Јерусалим освајају Арапи и њиме владају до доласка крсташа 1099, који ће њиме владати до 1187, кад га освајају муслимани са Саладином на челу. Градом ће владати Арапи све до 1517. Тада га заузима турски султан Сулејман I, који поновно гради већи дио зидина и већину градских врата која су и данас видљива.

Кроз све ово време мењао се и изглед града. Посебно су за време арапске и крсташке власти настале данашње улице Старог града с тржницама и трговинама. Религозна архитектура је такође оставила трага, како она исламска, тако и хришћанска. У турско време, особито у првих педесетак горина, изграђене су бројне фонтане и градске палате.

Крајем Првог светског рата град 1917. припада Британском мандату над Палестином и отада се све више досељавају Јевреји из Европе, те се граде насеља у западном, новом делу града. Догађаји за време и након Другог светског рата довешће ће до неизвесног положаја Јерусалима, а статус града постаће ће једним од кључних питања у мировним преговорима.

Период храма[уреди]

Према хебрејским записима, краљ Давид је владао до 970 године п. н. е. Наследио га је његов син Соломон[15] који је изградио храм на брду Моријах. Соломонов храм (касније познат као Први храм) играо је кључну улогу у јеврејској историји као место где је био чуван Ковчег Савеза[16]. Преко 450 година, све до вавилонског освајања 587. године п. н. е., Јерусалим је био политички главни град првог уједињеног краљевства Израела, а затим Јудејског краљевства, док је храм био религиозни центар Израелићана[17]. Овај период је у историји познат као доба Првог храма[18]. Након Соломонове смрти (око 930. године п. н. е.) десет северних племена су се одвојили од Краљевства Израела. Под водством Куће Давуда и Соломона Јерусалем је остао главни град Јудејског краљевства.

Након што су Асирци освојили Краљевство Израел, 722. године п. н. е, Јерусалем је био преплављен избјеглицама из северног краљевства. Период Првог храма се завршио око 586. године п. н. е, након што су Вавилонци заузели Израел и Јерусалем, те уништили Храм. Године 538. п. н. е, након педесет година вавилонске окупације, персијски краљ Кирус Велики позвао је Јевреје да се врате у Јудеју и обнове Јерусалем и Храм. Изградња другог храма је завршена 516. године п. н. е. током владавине Дарија Великог, седамдесет година након уништења Првог храма[19][20]. Тим је Јерусалем повратио своју улогу главног града Јудеје и центра јудаизма. Након што је Македонски владар Александар Велики освојио Персију, Јерусалем и Јудеја су потпали под македонску контролу, тачније под контролу династије Птолемеја са Птолемејом I. Године 198. п. н. е. Птоломеј V је изгубио Јудеју и над њом су превласт успоставили Селеукиди са Антиохом III на челу. Селеукиди су покушали да реорганизују Јерусалем као хеленистички полис, а тим настојањима је дошао крај 168. године п. н. е. са Макабејским устанком вођеним од стране Мататијаа, великог свештеника, и његових пет синова. Потом је успостављено Хасмонејско краљевство (152. године п. н. е.) са главним градом Јерусалимом[21].

Јеврејско-римски ратови[уреди]

Како је Рим постајао снажнији поставио је Ирода за марионетског краља. Ирод је дао себи задатак развоја и улепшавања града. Градио је палате, куле и зидове, а и проширио је Храм. За време Иродове владавине површина коју је Храм заузимао се удвостручила[15][22] [23]. У 6. години нове ере Јерусалим и околина су дошли под директну власт Рима као провинција Јудеја[24] а Иродови наследници су остали краљеви Јудеје до 96. године. Римска власт над Јерусалимом и околином бола је уздрмана Првим јеврејско-римским ратом, који је довео и до уништења Храма 70. године. Град је још једном имао функцију главног града током трогодишње буне познате као устанак бар Кохбе, започет 132. године не. Римљани су угушили и тај устанак 135. године не. Император Хадријан је потом романизовао град, преименовавши га у Aelia Capitolina[25], и забранио Јеврејима улазак. Такође је преименовао провинцију Јудеју након покушаја Филистинаца да поново јудаизирају земљу[26][27]. Забрана уласка Јеврејима у град је трајала све до 4. века.

У пет векова након Бар Кохбиног устанка град је мењао име, прво под Римљанима потом под Византијом. Током четвртог века, римски император Константин Велики изградио је одређени број хришћанских грађевина попут Базилике Светога гроба. Јерусалим је достигао максимум популације на крају периода Другог храма: град је лежао површини од 2 km2 и бројао 200.000 становника[26][28]. Након Константина Великог па све до 7. века Јевреји су били истјерани из Јерусалима[29].

Римско - Персијски ратови[уреди]

У распону неколико деценија, Јерусалим је прелазио из римских руку у персијске и још једном се вратио под римску власт. У напредовању Сасанид Хозроје II на Византијску територију (почетком седмог века), напредујући кроз Сирију, сасанидски генерали Шахрабараз и Схахин нападали су Јерусалим (персијски: Dej Houdkh). Они су били потпомагани од стране Јевреја у Палестини, који су устали против Византије[30].

У опсади Јерусалима (614. године), након 21 дана немилосрдног рата, Јерусалим је освојен. Византијске хронике су навеле како су Сасанидска војска и Јевреји заклали десетине хиљада Хршћана у граду, епизода која је предмет многих расправа међу историчарима. Град је остао у рукама Сасанида неких петнаест година, док га Византијски цар Хераклије није заузео 629. године[30].

Арапска владавина[уреди]

Јерусалим се сматра трећим најсветијим градом за Ислам након Меке и Медине. Међу муслиманима ранијег доба био је познат као Bayt al-Maqdes, касније је постао познат као al-Quds al-Sharif. Године 638. исламски Халифат је проширио власт на Јерусалим[31]. Са арапским освајањем, Јеврејима је дозвољен повратак у град [32]. Халифа Омер потписао је уговор с монофизитским хришћанским патријархом Софронијем Јерусалимским, уверавајући га да су хришћанска света места и становништво заштићени под муслиманском влашћу[33]. Тада је Омер одбио да се моли у цркви, тако да наредне генерације муслимана не би захтевале да се цркве претворе у џамије. Он се молио изван цркве, где је саграђена Омерова џамија која стоји и данас. Према Галилејском бискупу Аркулфу, који је живео у Јерусалиму 679 - 688. године, Омерова џамија је правоугаона дрвена структура изграђена преко рушевина која би могла примити 3.000 верника[34]. Када су муслимани први пут дошли у Bayt al-Maqdes, тражили су место Далеке Свете џамије (Al-Mesdžid Al-Aqsa) што је споменуто у Кур'ану и хадису. Пронашли су место пуно смећа, очистили га и након тога почели користити за молитве. Омејадски халифа, Абд ал-Малик наручио је изградњу Куполе на стени у касном VII веку[35]. У X веку историчар ал-Муквадаси пише да је Абд ал-Малик изградио светилиште, које би се могло такмичити по раскоши са Јерусалимским монументалним цркавама[34].

Турска владавина[уреди]

Године 1516. су Османлије под вођством султана Селима I победили су Мамелуке у Сирији. У даљим нападима су Османлије освојиле и Египат и Арабију. Јерусалем је добио статус османлијског Санџака. Прва декаде турске владавине су донеле Јерусалему напредак.

Султан Сулејман I је после освајања Јерусалема обновио градске зидине и цитаделу (тврђаву). Обе се данас налазе под заститом као споменици културе и стоје на листи УНЕСЦО - Светског наследја.

После 1535. је Султан Сулејман је саградио утврђења града, која и данас чине зидине града. Високе зидине града су требале означити нову владавину Османа. Јерусалем је између осталога и због тога добио на значају у времену које следи.

Дана 9. Децембра 1917 је осмалијски гувернер је град предао без борбе Британцима, да не би оштетили историјске делове града. Генерал Едмунд Аленби је тога дана умарширао у град.

Географија[уреди]

Клима[уреди]

Град карактерише Медитеранска клима, са топлим сувим летима и хладним кишним зимама. Мало снега падне једном до два пута годишње, с тим да сваке три до четири године дође до веће снежне падавине. Јануар је најхладнији месец у години, са просечним температурама од око 8 °C; а јули и аугуст су најтоплији месеци у години, са просечним температурама од око 23 °C. Температурне разлике током дана и ноћи су велике, тако да су ноћи у Јерусалиму нешто хладније чак и током лета. Просечне годишње падавине износе око 590 mm кише, уз највећи интензитет између октобра и маја.[36]

Највећа количина загађења ваздуха долази од саобраћаја. Многе главне улице у граду нису предвиђене за тренутни опсег саобраћаја, што доводи до закрчења и повећаног избацивања угљен-диоксида у ваздух. Индустријско загађење је нешто мање, међутим емисије фабрика на израелској медитеранској обали могу ваздушним путем доспјети чак до Јерусалема и тако допринијети његовом загађивању.

Клима (Јерусалим)
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 23,4
(74,1)
25,3
(77,5)
27,6
(81,7)
35,3
(95,5)
37,2
(99)
36,8
(98,2)
40,6
(105,1)
44,4
(111,9)
37,8
(100)
33,8
(92,8)
29,4
(84,9)
26
(79)
44,4
(111,9)
Средњи максимум, °C (°F) 11,8
(53,2)
12,6
(54,7)
15,4
(59,7)
21,5
(70,7)
25,3
(77,5)
27,6
(81,7)
29,0
(84,2)
29,4
(84,9)
28,2
(82,8)
24,7
(76,5)
18,8
(65,8)
14,0
(57,2)
21,5
(70,7)
Просек, °C (°F) 9,1
(48,4)
9,5
(49,1)
11,9
(53,4)
17,1
(62,8)
20,5
(68,9)
22,7
(72,9)
24,2
(75,6)
24,5
(76,1)
23,4
(74,1)
20,7
(69,3)
15,6
(60,1)
11,2
(52,2)
17,5
(63,5)
Средњи минимум, °C (°F) 6,4
(43,5)
6,4
(43,5)
8,4
(47,1)
12,6
(54,7)
15,7
(60,3)
17,8
(64)
19,4
(66,9)
19,5
(67,1)
18,6
(65,5)
16,6
(61,9)
12,3
(54,1)
8,4
(47,1)
13,5
(56,3)
Апсолутни минимум, °C (°F) −6,7
(19,9)
−2,4
(27,7)
−0,3
(31,5)
0,8
(33,4)
7,6
(45,7)
11
(52)
14,6
(58,3)
15,5
(59,9)
13,2
(55,8)
9,8
(49,6)
1,8
(35,2)
0,2
(32,4)
−6,7
(19,9)
Количина падавина, mm (in) 133,2
(52,44)
118,3
(46,57)
92,7
(36,5)
24,5
(9,65)
3,2
(1,26)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0,3
(0,12)
15,4
(6,06)
60,8
(23,94)
105,7
(41,61)
554,1
(218,15)
Извор: Израелски метеоролошки сервис[37][38][39][40][41]

Становништво[уреди]

Према процени, у граду је 2011. живело 801.000 становника, од чега око 62% Јевреја, 35% муслимана, 2% хришћана и 2% осталих.[42]

Кретање броја становника
1983. 1995. 2011.
428.716 617.042[43] 801.000

Иако је у античко време Јерусалим био велик град, у каснијем историјском периоду, посебно за време Османског царства, његова величина била је знатно смањена. Тако је 1844. године Јерусалим имао свега 15510 становника, од чега око 7120 Јевреја, 5000 Муслимана и 3390 хришћана [44] По британском попису из 1922. године, Јерусалим је имао 62.578 становника, од чега 33.971 Јевреја, 13.413 муслимана и 14.669 хришћана.

Свети град три велике религије[уреди]

Јерусалим је јединствен по томе што означава свето место за три вере: хришћанство, јудаизам и ислам. Зидине старог града опасују простор на којем је зачета читава данашња јеврејска, хришћанска и муслиманска цивилизација. На том месту налазе се најзначајнији историјски споменици као и места на којима су се, по предању, одиграли догађаји описани у светим књигама - Библији и Курану.

Вероисповести[уреди]

У Јерусалиму делује велики број религијских заједница и покрета. Мисионарство је забрањено у целом Израелу.

Најбројнија верска заједница у граду су јевреји. Овде су више него у остатку Израела присутни ултраортодоксни (не-ционисти) и ортодоксни јевреји (ционисти).

Од исламских заједница заступљени су сунити, шиити, алавити и друзи.

Хришћанске цркве које делују у Јерусалиму су: Грчка православна црква, Руска православна црква, Грузијска православна црква, Сиријска православна црква, Мелкитска гркокатоличка црква, Старокатоличка црква, Римокатоличка црква, Лутеранска црква, Англиканска црква, Јерменска апостолска црква и Етиопска православна црква.

Зид плача
Купола на Стени

Статистички годишњак града Јерусалима говори да у градском подручју постоје 1204 синагоге, 158 цркава и 73 џамије.[45] Неке локације, попут простора где се некада налазио Јерусалимски храм, су често повод за сукобе.

Јудаизам[уреди]

Од 10. века пре нове ере Јерусалим је за јевреје свето место на коме се налазио Соломонов и Други јерусалимски храм. У Старом завету Јерусалим се помиње 632 пута. Овај град се стално помиње као место где се објављују библијска Божја пророчанства и заповести. Ово је посебно карактеристично за књиге пророка Данијела, Јеремије, Исаије, Језекиља, Захарија и за псалме. Једно од најпосећенијих места у Јерусалиму је остатак Соломоновог храма- Јерусалимски Храм, Западни зид, нама познатији као Зид плача. Јевреји из целог света долазе да се моле испред овог зида остављајући поруке на хартији у пукотинама зида. Овде се моле и хасиди - верници са дугачким зулуфима, црном брадом, у црним одорама и са шеширима који личе на цилиндре. Значајна места за Јевреје су, поред Западног зида, још и Давидов и Соломонов гроб.

Хришћанство[уреди]

За хришћане је Јерусалим свети град јер је то место где је Исус Христос мучен, разапет и васкрсао. Јерусалим се помиње у Новом завету више од 100 пута. По библијском веровању, Исус је овде донесен убрзо после рођења, ту је касније истерао трговце и мењаче новца из храма, и ту је вечерао са апостолима. Непосредно изван древног Јерусалима (вероватно место је данас унутар града), Исус је распет и сахрањен. Хришћански ходочасници и туристи посећују улицу којом је Христос прошао када је вођен на погубљење. Њено име је Виа Долороса, што значи „Пут бола“. У улици су означена места на којима је Исус падао носећи крст. Данас се ту налази пијаца. На брду Голгота, где је разапет Христос, данас се налази Црква Васкрсења Христовог (Црква Светог Гроба), а у рупу у земљи у коју је био пободен крст посетиоци стављају руке.

Ислам[уреди]

За разлику од Библије и Танаха, Куран ниједном не помиње Јерусалим. Ипак, овај град се традиционално сматра трећим најсветијим местом у исламу, после Меке и Медине. За припаднике муслиманске вере значајна је џамија Ал Акса испред које се налази камен са отисцима копита Мухамедовог коња. Предање каже да је коњ своје отиске у њему оставио непосредно пре него што се Мухамед вазнео у небо, где се придружио осталим пророцима ислама.

Стари град[уреди]

Стари град у Јерусалиму представља стари део града Јерусалима, који је утврђен зидинама које је последњи пут подигао Сулејман Величанствени. Простире се на површини од 0.9 km² модерног града Јерусалима.

Унутар Старог града се налазе неке од најважнијих верских обележја: Храмовна гора и Зид плача (за јевреје), Храм Васкрсења Христовог (за хришћане), и Купола на стени и џамија Ал-Акса (за муслимане).

Стари град је традиционално подељен у четири неједнака дела, а данашњи називи су уведени тек у 19. веку.

Данас је Стари град у Јерусалиму, подељен на:
  • Муслиманску четврт
  • Хришћанску четврт
  • Јеврејску четврт
  • Јерменску четврт

На зидинама Старог града су у почетку постојале четири порте (капије), касније једанаест, од којих је данас отворено седам порти (капија) на Старом граду.

Привреда[уреди]

Кроз историју, јерусалемска економија се углавном ослањала на прилив религијских ходочасника, с обзиром да је град био далеко од главних лука Јафе и Газе[46]. Данас град билежи пораст посета страних туриста који углавном посећују Западни зид и стари град. Ипак у задњих пола века постало је јасно да се развој градске економије не може заснивати искључиво на његовом религиозном значају.

Транспорт и комуникације[уреди]

Аеродром који је најближи граду је Атарот аеродром, и он је био кориштен за домаће летове до 2001. године. Након тога је преузет од стране Израелских оружаних снага (због немира у Рамалаху и на Западној Обали). Сви летови с Атарота су преусмјерени на Међународни аеродром Бен Гурион, највећи израелски аеродром (опслужује девет милиона путника годишње).

Јерусалимска Централна аутобуска станица

Egged Bus Cooperative, друга по величини аутобуска компанија на свету[47], опслужује највећи број локалних и ванградских вожњи са Централне аутобуске станице (на Јафа цести). Године 2008. локални аутобуси, такси возила и приватна возила су били једини облици превоза у граду. У плану је градња Јерусалимске жељезнице, новог транспортног система. Очекује се да ће ова жељезница моћи да превози до 200.000 особа дневно, са 24 стајалишта. Други пројект у току је нова брза жељезничка линија од Тел Авива до Јерусалима.

Begin Expressway је једна од најважнијих јерусалемских транзитних рута; започиње на западу, спајајући се на северу са Рутом 443. (која се пружа према Тел Авиву). Рута 60. иде кроз центар града близу Зелене линије између Источног Јерусалема и Западног Јерусалема. У изградњи су делови 35-километарског "прстена" око града који има за циљ ефикасније повезивање предграђа. Источна половина пројекта је планирана још крајем 1990-тих, међутим реакције на тај план су још увек различите.

Образовање[уреди]

Јерусалем је дом неколико престижних универзитета који нуде предавања на хебрејском, арапском и енглеском. Један од њих, основан 1925. године, Хебру универзитет Јерусалима (у даљем тексту: Хебрејски универзитет) је био рангиран у најбољих стотину школа у свету[48]. Управни одбор Универзитета је укључивао нека позната имена попут Алберта Ајнштајна и Сигмунда Фројда. Универзитет је дао неколико добитника Нобелове награде, попут Аврама Хершке, Давида Гроса и Данијела Канемана. Један од најбитнијих делова универзитета је Јеврејска национална и универзитетска библиотека (Jewish National and University Library) која садржи преко пет милиона књига. Библиотека је отворена 1892. године, три деценије пре оснивања Универзитета, и то је једно од места са највећим избором литературе са јеврејском тематиком. Данас је она и главна библиотека универзитета и национална и универзитетска библиотека Израела. Хебрејски универзитет има три кампуса у Јерусалему (у Скопској гори, у Гив'ат Рам и медицински кампус у болници Hadassah Ein Kerem.

Кампус Хебрејског универзитета у Скопској гори

Ал-Кудс универзитет је основан 1984. године и намењен је углавном Арапима и Палестинцима. Описују се као „једини арапски универзитет у Јерусалиму“[49]. Ал-Кудс универзитет је смештен у југоисточном делу града и поседује кампус величине око 190.000 квадратних метара. Јерусалемска академија музике и плеса и Безалел академија уметности и дизајна су смештене у кампусима Хебрејског Универзитета.

Јерусалимски колеџ технологије, основан 1969. године, комбинује наставу из стручних области са програмом јеврејских наука[50]. То је једна од многих школа у Јерусалиму, од основне школе навише, које комбинују секуларну и верску наставу. Велики број верских образовних институција постоји у граду, а највећа од њих је Мир јешива. У школској 2003—2004. години било је око 8.000 ученика у дванаестогодишњим школама (комбинација наше основне и средње школе) у граду. Да би привукло више студената на факултете, град је почео са понудом специјалних програма са финансијским подстицајима и помоћи код плаћања ренте (студентима који изнајмљују апартмане у стамбеном делу града).

Израел се често критијуе због тога што не нуди једнако квалитетан образовни програм за студије на арапском језику у поређењу са програмима на хебрејском језику[51]. Док су многе школе у претежно арапском делу Јерусалима претрпане, Јерусалимска општина гради велики број школа у другим деловима града. У марту 2007. израелска Влада је одобрила нови петогодишњи план за градњу нових 8.000 учионица у граду, од тога 40% у арапском делу, а 28% у Хареди делу. За овај Пројект је предвиђен буџет од 4,6 милијарди шекела. У 2008. години, јеврејски филантропи из Велике Британије су донирали 3 милиона долара за изградњу школа у арапском делу Јерусалема. Иначе програми школа на арапском језику се у већем делу подударају са програмима школа на хебрејском језику, тако да имају и одређене предмете јеврејске тематике.

Галерија[уреди]

Панорама[уреди]

Панорама Јерусалима, поглед са Маслинове горе

Референце[уреди]

  1. „40th Anniversary of the Reunification of Jerusalem”. Israel Ministry of Foreign Affairs. 2007-05-16. Приступљено 19. 5. 2007. 
  2. Jewish Virtual Library - Timeline for the History of Jerusalem
  3. Kollek, Teddy (1977). "Afterword". in John Phillips. A Will to Survive - Israel: the Faces of the Terror 1948-the Faces of Hope Today. Dial Press/James Wade. "about 225 acres (0.91 km2)"
  4. Jewish Virtual Library United Nations Security Council Resolution 252
  5. Resolution 298 of 25 September 1971
  6. Segal, Jerome M. - Negotiating Jerusalem 1997
  7. "Timeline for the History of Jerusalem". Jewish Virtual Library. American-Israeli Cooperative Enterprise. Retrieved on 2007-04-16
  8. Freedman, David Noel (2000-01-01). Eerdmans Dictionary of the Bible. Wm B. Eerdmans Publishing. ISBN 978-0-8028-2400-4. 
  9. 9,0 9,1 Freedman (2000). стр. 694–695.
  10. Killebrew Ann E. "Biblical Jerusalem: An Archaeological Assessment" in Andrew G. Vaughn and Ann E. Killebrew, eds., "Jerusalem in Bible and Archaeology: The First Temple Period" (SBL Symposium Series 18; Atlanta: Society of Biblical Literature,) 2003
  11. Shalem, Yisrael (1997-03-03) "History of Jerusalem from Its Beginning to David". Jerusalem: Life Throughout the Ages in a Holy City. Bar-Ilan University Ingeborg Rennert Center for Jerusalem Studies. Retrieved on 2007-01-18
  12. the original name URU URU salem KI in Akkadian, found listed in the Amarna letters when it was still a fortified well of the Egyptians and ruled by Abi Heba meant city of peace
  13. Greenfeld (2005). стр. 32.
  14. "Timeline" City of David. Ir David Foundation. Retrieved on 2007-01-18
  15. 15,0 15,1 Michael, E.; Rusten, Sharon O.; Comfort, Philip; Elwell, Walter A. (2005). The Complete Book of When and Where: In The Bible And Throughout History. Tyndale House Publishers, Inc. стр. 20—1,67. ISBN 978-0-8423-5508-7. 
  16. Merling, David (1993-08-26). "Where is the Ark of the Covenant?" Andrew's University. Retrieved on 2007-01-22.
  17. Jerusalem: Illustrated History Atlas Martin Gilbert, Macmillan Publishing, New York, (1978). стр. 11
  18. Zank, Michael. "Capital of Judah I (930–722)" Boston University. Retrieved on 2007-01-22.
  19. {Sicker, Martin (2001). Between Rome and Jerusalem: 300 Years of Roman-Judaean Relations. Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-97140-3. 
  20. Zank, Michael. "Center of the Persian Satrapy of Judah (539–323)" Boston University. Retrieved on 2007-01-22.
  21. Schiffman, Lawrence H. (1991). From Text to Tradition: A History of Second Temple and Rabbinic Judaism. Ktav Publishing House. стр. 60—79. ISBN 978-0-88125-371-9. 
  22. Har-el, Menashe. This Is Jerusalem. Canaan Publishing House.
  23. Zank, Michael. "The Temple Mount" Boston University. Retrieved on 2007-01-22.
  24. Crossan (1993). стр. 92.
  25. Lehmann, Clayton Miles. "Palestine: People and Places". The On-line Encyclopedia of the Roman Provinces. The University of South Dakota. http://www.usd.edu/erp/Palestine/people&p.htm. Retrieved on 2007-04-18.
  26. 26,0 26,1 Lehmann, Clayton Miles (2007-02-22). "Palestine: History". The On-line Encyclopedia of the Roman Provinces. The University of South Dakota. http://www.usd.edu/erp/Palestine/history.htm. Retrieved on 2007-04-18.
  27. Cohen, Shaye J. D. (1996). "Judaism to Mishnah: 135–220 C.E". in Hershel Shanks. Christianity and Rabbinic Judaism: A Parallel History of their Origins and Early Development. Washington DC: Biblical Archaeology Society. стр. 196.
  28. Har-el, Menashe. This Is Jerusalem. Canaan Publishing House.
  29. Zank, Michael. "Byzantian Jerusalem". Boston University. http://www.bu.edu/mzank/Jerusalem/p/period3-2.htm. Retrieved on 2007-02-01.
  30. 30,0 30,1 Conybeare, Frederick C. (1910). The Capture of Jerusalem by the Persians in 614 AD. English Historical Review 25. стр. 502–517.
  31. Gilbert, Martin (1978). Jerusalem: Illustrated History Atlas. New York: Macmillan Publishing. стр. 7. 
  32. Gil, Moshe (1997). A History of Palestine, 634–1009. Cambridge University Press. стр. 70—71. ISBN 978-0-521-59984-9. 
  33. Runciman, Steven (1951). A History of the Crusades: The First Crusade and the Foundation of the Kingdom of Jerusalem. Penguin Books. стр. 3—4. ISBN 978-0-521-34770-9. 
  34. 34,0 34,1 Shalem, Yisrael. "The Early Arab Period – 638–1099". Ingeborg Rennert Center for Jerusalem Studies, Bar-Ilan University. Приступљено 2008-07-20.
  35. Hoppe, Leslie J. (2000). The Holy City: Jerusalem in the Theology of the Old Testament. Michael Glazier Books. стр. 15. ISBN 978-0-8146-5081-3. 
  36. The Weather Channel
  37. „Long Term Climate Information for Israel”. 2016. (хебрејски)
  38. „Record Data in Israel”. (хебрејски)
  39. „Temperature average”. Israel Meteorological Service. Приступљено 8. 12. 2011. (хебрејски)
  40. „Precipitation average”. Приступљено 12. 7. 2011. (хебрејски)
  41. „BBC Weather – Jerusalem”. BBC Weather. 
  42. http://www.cbs.gov.il/population/new_2009/table3.pdf
  43. Израелски централни биро за статистику: Пописи становништва 1983. и 1995., Приступљено 4. 5. 2013.
  44. Ernst-Gustav Schultz, Prussian consul Harrel and Stendel, 1974
  45. Guinn (2006). стр. 142.
  46. Dumper, Michael (1996-04-15). The Politics of Jerusalem Since Columbia University Press. 1967. ISBN 978-0-231-10640-5. стр. 207–10.
  47. Solomon, Shoshanna (2001-11-01). "Facets of the Israeli Economy – Transportation". Israel Ministry of Foreign Affairs
  48. Times Higher Education
  49. "Urgent Appeal" by Genevieve Cora Fraser*
  50. JCT stranica
  51. Summary. Second Class Discrimination Against Palestinian Arab Children in Israel's Schools. Human Rights Watch. September 2001

Литература[уреди]

  • Gilbert, Martin (1978). Jerusalem: Illustrated History Atlas. New York: Macmillan Publishing. стр. 7. 
  • Crossan, John Dominic (1993). The Historical Jesus: the life of a Mediterranean Jewish peasant. San Francisco: HarperCollins. стр. 92. ISBN 978-0-06-061629-8. 

.

  • Schiffman, Lawrence H. (1991). From Text to Tradition: A History of Second Temple and Rabbinic Judaism. Ktav Publishing House. стр. 60—79. ISBN 978-0-88125-371-9. 
  • Sicker, Martin (2001). Between Rome and Jerusalem: 300 Years of Roman-Judaean Relations. Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-97140-3. 
  • Michael, E.; Rusten, Sharon O.; Comfort, Philip; Elwell, Walter A. (2005). The Complete Book of When and Where: In The Bible And Throughout History. Tyndale House Publishers, Inc. стр. 20—1,67. ISBN 978-0-8423-5508-7. 
  • Greenfeld, Howard (2005). A Promise Fulfilled: Theodor Herzl, Chaim Weizmann, David Ben-Gurion, and the Creation of the State of Israel. Greenwillow. стр. 32. ISBN 978-0-06-051504-1. 
  • Freedman, David Noel (2000-01-01). Eerdmans Dictionary of the Bible. Wm B. Eerdmans Publishing. ISBN 978-0-8028-2400-4. 
  • Guinn, David E. (2006). Protecting Jerusalem's Holy Sites: A Strategy for Negotiating a Sacred Peace. Cambridge University Press. стр. 142. ISBN 978-1-139-45912-9. 
  • Cheshin, Amir S.; Hutman, Bill; Melamed, Avi (1999). Separate and Unequal: the Inside Story of Israeli Rule in East Jerusalem. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-80136-3. 
  • Cline, Eric Jerusalem Besieged: From Ancient Canaan to Modern Israel. Ann Arbor: University of Michigan Press. 2004. ISBN 978-0-472-11313-2.
  • Collins, Larry; La Pierre, Dominique (1988). O Jerusalem!. New York: Simon and Schuster. ISBN 978-0-671-66241-7. 
  • Gold, Dore The Fight for Jerusalem: Radical Islam, The West, and the Future of the Holy City. International Publishing Company J-M, Ltd. 2007. ISBN 978-1-59698-029-7.
  • Köchler, Hans The Legal Aspects of the Palestine Problem with Special Regard to the Question of Jerusalem Vienna: Braumüller. 1981. ISBN 978-3-7003-0278-0.
  • The Holy Cities: Jerusalem produced by Danae Film Production, distributed by HDH Communications; 2006
  • Wasserstein, Bernard (2002). Divided Jerusalem: The Struggle for the Holy City. New Haven and London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-09730-6. 
  • "Keys to Jerusalem: A Brief Overview", The Royal Islamic Strategic Studies Center, Amman, Jordan, 2010. http://www.rissc.jo/docs/J101-10-10-10.pdf
  • Simon Sebag Montefiore Jerusalem: The Biography, London: Weidenfeld and Nicolson. 2011. ISBN 978-0-297-85265-0.
  • Young, Robb A (2012). Hezekiah in History and Tradition. Brill Global Oriental Hotei Publishing, Netherlands. 


Спољашње везе[уреди]