Пређи на садржај

Јестива гљива

С Википедије, слободне енциклопедије

Јестиве гљиве
Временски распон: рани Силур — данас
Вргањ (Boletus reticulatus)
Научна класификација
Домен:
Fungi

Јестиве гљиве су оне печурке, али и друге гљиве које се користе у људској исхрани.

Историјат

[уреди | уреди извор]

Људи су употребљавали гљиве у исхрани још у доба Вавилонаца, старих Египћана, али и Индијанаца. Међу Грцима су печурке очигледно називане „храном богова“ (broma theon), док их је неоплатонски филозоф Порфирије (око 233-309. н. е.) назвао „хранитељима богова“ (theotrophos).[1].Веза између муње/грома и печурака била је широко распрострањена у антици.[2] Такође су их користили и у Кини и Јапану пре неколико хиљада година, не само у кулинарству, већ и због лековитости појединих врста. Стари филозофи су јела спремљена од гљива називали „царском храном“, па чак и „храном богова“.[3]

Хранљивост

[уреди | уреди извор]

Гљиве се користе готово у свим светским кухињама због пријатног укуса, али и богатства потребних супстанци. Попут других живих бића, гљиве се највећим делом састоје из воде (75-93%) и протеина (2,5-7%), али су значајни и њихови други састојци: угљени хидрати, неки минерали (посебно је значајно присуство фосфора), као и витамини A, C, B1, B2, а код неких врста и D и K. Такође, ароматични састојци чине да гљиве могу бити зачин јелима и значајно подићи њихов квалитет. Оно што се може замерити гљивама је то што су тешко сварљиве, па је препоручљиво сецкати их или чак самлети пре употребе.[3]

Припрема

[уреди | уреди извор]

Гљиве се брзо кваре, посебно у топлим месецима, па њихова припрема почиње још на терену. Препорука је да се сакупљају у корпама од плетеног прућа баш зато да би се спречило кварење. Такође, лети их треба јести истог дана када су и убране.[3]

Опис гљиве у овом чланку није потпун нити је довољан за коректну и сигурну идентификацију гљиве.
Непажњом врло лако се јестиве гљиве могу помешати са отровним. Уколико се поједу отровне уместо јестивих гљива, може доћи до тешких оштећења појединих органа, или до смрти оног који их је појео. Aко желите да скупљате гљиве, не препоручује се коришћење описа из овог чланка за препознавање, већ да се обавестите о изгледу и начину препознавања код неког стручњака за гљиве.

Галерија јестивих гљива

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Pharmakon: Plato, Drug Culture and Identity in Ancient Athens од Мајкла А. Ринеле
  2. ^ Теофраст (Историја биљака 1.6.5) повезује keraunion са именом одређене печурке. У Тракији се „keraunion звао oiton: ова реч је дијалекатска варијанта речи hydnon, а вероватно и gljive“. Плутарх (Moralia 8.4.2) је питао о народном веровању да грмљавина изазива раст hydnon-а, а није пронашао дефинитиван одговор. Атенеј, цитирајући Теофраста, пише да печурке „расту када дођу јесење кише са јаким олујама. Што је више грмљавине, то више расту, то се претпоставља да је она најважнији узрок“ (2.62). У орфичкој традицији, Титани су се „противили еволуцији Диониса у асимилираног Зевсовог сина и атавистички се гозбили његовим месом, куваним у изопаченој кулинарској вештини. Пошто су раскомадали, скували и појели новорођеног Диониса, сами Титани су кажњени смртоносним ударом грома. Зевс је потом васкрсао и Диониса и Титане, ове друге као данашњу људску расу. Човечанство, другим речима, настаје као раса кажњених једача печурака. Pharmakon: Plato, Drug Culture and Identity in Ancient Athens од Мајкла А. Ринеле.“
  3. ^ а б в Мартић, М. 2003. Наше гљиве. Легенда: Чачак.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Јестива гљива на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јестива_гљива&oldid=30619654”