Јоаким Вујић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јоаким Вујић
D.Avramović JoakimVujic 1845.jpg
Датум рођења (1772-09-09)9. септембар 1772.
Место рођења Баја
 Хабзбуршка монархија
Датум смрти 8. новембар 1847.(1847-11-08) (75 год.)
Место смрти Београд
 Кнежевина Србија

Јоаким Вујић (9. септембар(јк) /20. септембар 17728. новембар(јк) / 20. новембар 1847) био је српски књижевник и аутор преко четрдесет различитих дела.

Спомен плоча Јоакиму Вујићу на Николајевској цркви у Земуну

Биографија[уреди]

Јоаким Вујић се родио 19. септембра 1772. у Баји од родитеља Григорија и Јевре. Школовао се у Баји, Новом Саду, Калачи, Острогону и Пожуну, где је изучио права.[1] Овде је редовно посећивао позоришне представе. Полазећи одатле, Вујић је записао следеће: „Обиђем све моје премиле стазе, по којима сам се прохождавао, читао и моје школске материје учио, најпосле пољубим и све, а наипаче моја премила древеса са сузама оросим, грлећи и љубећи и, под којима сам седио и различие општеполезне књиге читао“.

Занесен примером Доситеја Обрадовића, кога је срео у Бечу 1795. године, кренуо је на пут. Имајући на путу различитих доживљаја, Вујић је био у Карловцу и у Загребу, одакле се 7. јула 1797. вратио у родну Бају да помогне родитељима који беху пострадали. О томе је прибележио: „Мени онда, казује, да је било могуће, пак да сам онда био на онаковоме месту, гди се људи продају - ja би се онда сам био дао продати, да би само могао моје предраге родитеље од њиове, туге и печали избавити, пак њи у њиово спокојство и тишину поставити“.

Јоаким Вујић је учитељевао по разним местима Угарске, а потом је кренуо на путовање. Пошао је у Трст и уз романтичан сукоб с хајдуцима, у Трст је стигао на покладе 1801. где се издржавао као домаћи учитељ. Овде је Вујић учио туђе језике и убрзо написао своју Француску граматику (Будим, 1805). У Трсту је упознао Викентија Ракића, писца и преводиоца драмских дела на српски језик, јеромонаха Саву Поповића и велетрговца Антонија Квекића.

Вујић је путовао по Италији, па оставивши учитељство, према његовим записима - чија је веродостојност доведена у питање - ступио је на брод као писар. Посетио је Мореју, Архипелаг, Малу Азију, Цариград, Крим, био је и у Солуну и на афричкој обали, где је гледао хватање крокодила по Нилу, а у повратку ка Трсту његов је брод имао битку с турским морским разбојницима.

Ради штампања својих списа одлази у Пешту. Намеравајући је да се настани у Србији одлази у Земун, где остаје од 1806. до 1809. У Земуну је учитељевао и писао. Овде је био осумњичен да је — прича Вујић — у револуционарној вези с Доситијем из Београда и Наполеоном Великим, те је пола године био у истражном затвору, где је урадио превод ДефоевогРобинсона“ и још једне књижице.

У јесен 1810. године у Сентандреји се оженио богатом удовицом Пелагијом Манојловић, међутим, у браку није био срећан. Исте године је објавио свој роман „Алексис и Надина“, а такође и моралну приповетку „Робинсон млађи“.

Вујић је учествовао и у припремама представе Иштвана Балога „Црни Ђорђе или Заузеће Београда од Турака“ која је била изведена на мађарском језику са српским песмама 12. септембра 1812. године у пештанском Мађарском театру, у Рондели. Одушевљена публика је са овацијама испратила ову представу.[2]

21. августа 1813. Вујић је за признање културног и просветног рада од цара Франца I добио признање које му је уручено у пештанској Градској управи.

Дана 24. августа 1813. године, поново у Рондели на пештанској обали Дунава, на позорници Мађарског театра, Јоаким Вујић приређује прву световну и грађанску позоришну представу на српском језику: „Крешталица“[3] (нем. "Der Papagoy") од популарног немачког списатеља Аугуста Коцебуа. Прву вест о овој представи пренеле су „Новине сербске из царствујушче Вијене“ Димитрија Давидовића. По овом сценарију је 1966. снимљен филм Крешталица. 200-годишњица ове представе је свечано обележена у Крагујевцу 2013. године представом „Ноћ у кафани Титаник“.[4]

После тога следиле су представе у Баји, Сегедину, Новом Саду, Земуну, Темишвару, Панчеву и Араду. Јоаким Вујић је у Пешти упознао познатог романописца Милована Видаковића и Уроша Несторовића.

Дана 18. јануара 1815. у Баји је изведено Вујићево дело „Инкле и Јарика“ у три чина.

У јесен 1823. Јоаким Вујић је први пут боравио у Србији.

Године 1828. Јоаким Вујић је у Будиму штампао „Путешествије по Сербији“; пре тога је већ било изишло његово „Новое земљеописаније“. Дане очајања, због пропалог брака, провео је у манастиру Бездину, где је 18311832. написао и своју аутобиографију.

Споменик Јоакиму Вујићу испред Књажевско-српског театра, Крагујевац

Време између 18351839. провео је у Србији, већином у Крагујевцу, где је у двору Кнеза Милоша приређивао позоришне представе. Вујић је дошао на позив Кнеза у јесен 1834. године и постављен је за директора Књажеско-србског театра са задатком да организује рад позоришта. Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер.[5] Вујић је у 1835. години приказао пет премијера, ито следећих драмских дела: Фернандо и Јарика, Ла Пејруз, Бедни стихотворац, Бегунац и Шнајдерски калфа. Одласком Милоша и Вујић је морао да напусти Србију. Путовао је по Молдавији, био је и у Одеси, а у једном руском манастиру сређивао је опис ових својих путовања.

Вујићев путопис „Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Басарабији, Херсону и Криму“ (Београд 1845.) садржи занимљива запажања, често врло корисне податке, али је писан невешто и некњижевно, сувопарно, готово само документарни.[6]

Последње године свога живота Јоаким Вујић је провео у Београду у оскудици. Ипак је био живнуо видећи да се у Србији све више утврђује позориште.

Умро је 8. новембра 1847. године, очекујући први повезани примерак своје нове књиге „Ирина и Филандар“. Јоаким Вујић је сахрањен у близини цркве Светог Марка на старом ташмајданском гробљу у Београду. Гроб му је касније заметен. Вујићева слика је позната по нацрту који је сам приложио својој аутобиографији.

- У Вујићу видимо вредног, вољног и несталног човека који ни на трен није пожелео да буде заузима високе чиновничке положаје. Забележио је разговоре са многим лицима о најразличитијим стварима. Расправљао је о питањима књижевног језика а такође и о правопису. Бранио је стари правопис и славеносербски језик. У књижевном полету свога доба имао је и чемерних тренутака, међутим, ни Вујић није праштао својим противницима.[7]

Објављена драмска дела[уреди]

  • Фернандо и Јарика, једна јавнаја игра у трима дјејствијима, Будим 1805. године,
  • Љубовна завист чрез једне ципеле, једна веселаја игра у једном дјејствију, Будим 1807. године,
  • Награжденије и наказаније, једна сеоска игра у два дјејствија, Будим 1809. године,
  • Крешталица, једно јавно позориште у три дјејствија, Будим 1914. године,
  • Серпски вожд Георгиј Петрович, иначе речени Црни или Отјатије Београда од Турака. Једно ироическо позориште у четири дјејствија, Нови Сад 1843. године,
  • Шнајдерски калфа, једна весела с песмама игра у два дјејствија, Београд 1960. године. Набрежноје право, драматическоје позорје, Београд 1965. године,
  • Добродељни дервиш или Звекетуша капа, једна волшебна игра у три дјејствија, Крагујевац 1983. године.[8]

Драмска дела у рукопису (манускрипти)[уреди]

  • Шпањоли у Перувији или Ролова смерт, 1812,
  • Набрежноје право, 1812,
  • Жертва смерти, 1812,
  • Сибињска шума, 1820,
  • Негри или Љубов ко сочоловјеком својим, 1821,
  • Предувјереније сверху состојанија и рожденија, 1826,
  • Добродељни дервиш или Звекетуша капа, 1826,
  • Сестра из Будима или Шнајдерски калфа, 1826,
  • Пауника Јагодинка, 1832,
  • Ла Пејруз или Великодушије једне дивје, 1834,
  • Љубовна завист чрез једне ципеле, 1805,
  • Стари војак, 1816,
  • Карташ, 1821,
  • Девојачки лов 1826,
  • Обрученије или Дјетска должност сверху љубве, 1826,
  • Сваке добре вешчи јесу три, 1826,
  • Сирома стихотворац, 1826,
  • Селико и Бериза или Љубав измежду Негри, 1826,
  • Сирома тамбурџија, 1826,
  • Сербска принцеза Анђелија, 1837,
  • Дјевица из Маријенбурга, 1826,
  • Знајеми вампир, 1812.[8]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]