Јоаникије Липовац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јоаникије Липовац
Иоанникий (Липовац).jpg
Датум рођења(1890-02-16)16. фебруар 1890.
Место рођењаСтолив
Аустроугарска
Датум смрти18. јун 1945.(1945-06-18) (55 год.)
Место смртиАранђеловац
Југославија

Свети свештеномученик Јоаникије Липовац (Столив, 16. фебруар 1890Аранђеловац, 18. јун 1945) је био митрополит црногорско-приморски од 1940. до 1945. године. Током Другог свјетског рата сарађивао је са италијанским и њемачким окупатором против партизана. Страдао је послије окончања рата. Проглашен је за свештеномученика Српске православне цркве.

Биографија[уреди]

Рођен је 16. фебруара 1890. године у Столиву у Боки Которској од родитеља Шпира Липовца и Марије Дамјановић. Његови преци су се почетком 18. вијека доселили у Боку из Цуца.

Основну школу завршио је у Прчњу, класичну гимназију са матуром у Котору, Православни богословски завод у Задру и Филозофски факултет у Београду. У Београду је положио и професорски испит из богословских предмета.

Рукоположен је у чин ђакона и чин презвитера дана 8. и 10. новембра 1912. године од епископа бококоторског и дубровачког Владимира Боберића. Од 1912. до 1918. године био је протски капелан у Котору, а потом парох у Ластви. Од фебруара 1916. до новембра 1918. служио је као резервни војни свештеник.

Од 1919. до 1925. године био је суплент гимназије на Цетињу, нижој женској школи, женској учитељској школи и Цетињској богословији. Био је и хонорарни професор Цетињске богословије. Од 1925. до 1940. године био је професор Прве мушке гимназије у Београду. Као удов протојереј изабран је за викарног епископа будимљанског дана 8. децембра 1939. године. Замонашен је у манастиру Раковици од митрополита скопског Јосифа и произведен у чин игумана. Хиротонисан је за епископа у београдској Саборној цркви дана 11. фебруара 1940. године од патријарха српског Гаврила, митрополита скопског Јосифа и епископа зворничко-тузланског Нектарија. Исте године 10. децембра на ванредном засједању Светог архијерејског сабора, изабран је за митрополита црногорско-приморског.[1] Патријарх Гаврило га је одликовао црвеним појасом.

Други свјетски рат[уреди]

Бајо Станишић, италијански заповједник Црне Горе Алесандро Пирцио Бироли и митрополит Јоаникије

Митрополит Јоаникије је управљао Црногорско-приморском епархијом за вријеме Другог свјетског рата. Историјске прилике на простору Митрополије биле су веома сложене гдје су се са једне стране нашли окупатор који су СПЦ сматрали за антиосовински фактор[2], режим Секуле Дрљевића који је Митрополију доживљавао као просрпски елемент, партизана који су, у зависности од периода, били у мањем или већем сукобу са Митрополијом.

Сарађивао је са италијанским и њемачким окупатором и подржавао активно четнички покрет.[3]

Поготову се оптужује да је био близак Италијанима, нарочито након посете италијанског краља Виторија Емануела III у мају 1941. године када је посетио и Цетињски манастир. Краљ је изразио жељу да присуствује литургији, па је био дочекан од стране Јоаникија лично заједно са свештенством. Тада је протојереј-ставрофор Никола Марковић одбио да се обуче у одежде, што је био јасан знак да се он противи дочеку италијанском краљу. Након тога је и протојереј-ставрофор Илија Поповић, подстакнут овим чином у олтару пред свима скинуо одежду и отказао послушност митрополиту. Након посете, митрополит је покренуо против обојице дисциплински поступак, а касније и казнио укором и опоменом.[тражи се извор] Митрополит Јоаникије је присуствовао Петровданском сабору, на ком су црногорски сепаратисти прогласили обнову црногорске државости.

Године 1942. издао је проглас у коме је забранио рад свештеницима који су били у партизанима.[тражи се извор] У дописима се деловање партизана карактерисало као „комунистички терор“[тражи се извор], а високи представници Цркве су комунизам доживљавали као пошаст којој се треба одупрети.[тражи се извор]

Митрополит Јоаникије је најзаслужнији што је Цетињска богословија једина радила од свих пет богословија у Српској патријаршији. Покушао је да избјегне из Југославије заједно са седамдесет својих свештеника, али није успио. Свештеници су стријељани у Зиданом мосту, а митрополит Јоаникије је пребачен у Аранђеловац, гдје је мучен и убијен[4] 18. јуна 1945. године. Гроб му је до данас остао непознат.

Објављивао је бесједе, расписе и посланице.

Референце[уреди]

  1. ^ Маркуш 2006, стр. 79.
  2. ^ „Milan Ristović: the Third Reich and Orthodox Churches in the Balkans in the Second World War”. Приступљено 9. 2. 2016. 
  3. ^ Историјски лексикон Црне Горе, том 4, К - Пер, група аутора, Подгорица 2006.
  4. ^ Перо Симић: "Тито и Срби", Београд 2016.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Николај (Јокановић)
викарни епископ будимљански
19391940.

Наследник:
Валеријан (Стефановић)
Претходник:
Гаврило (Дожић)
митрополит црногорско-приморски
19401945.
Наследник:
Арсеније (Брадваревић)