Јоаникије II Цариградски
| Јоаникије II Цариградски | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Место рођења | Линдос, Родос, |
| Датум смрти | 1659 или 1660. |
| Место смрти | Грчка, |
| Религија | Православље |
| Патријарх васељенски | |
| Претходник | Партеније I Цариградски Партеније I Цариградски Пајсије I Цариградски Пајсије I Цариградски |
| Наследник | Партеније I Цариградски Кирило III Цариградски Кирило III Цариградски Партеније III Цариградски |
Јоаникије II Цариградски (грч. Ἰωαννίκιος ὁ Λίνδιος; умро 1659 или 1660) је био васељенски патријарх Цариграда четири пута од 1646. до 1656. године.
Живот
[уреди | уреди извор]Јоаникије је био родом из Линдоса на острву Родос. Патријарх Кирило I Цариградски га је 1624. године именовао за митрополита Ганоса и Хоре, а 1636. године постао је митрополит Хераклеје. Уз подршку молдавског војводе Василија Лупуа, први пут је изабран на патријаршијски престо 16. новембра 1646. године.[1]
Током 17. века, било је уобичајено да интриге и свађе у грчкој заједници и Светом синоду изазивају брзе промене и поновна постављања патријараха: од 1595. до 1695. године било је шездесет и једне промене и тридесет једног патријарха.[2] Ове честе промене подстицале су османске власти које су добијале накнаду за свако именовање. Јоаникије II је такође био подложан сталним свргавањима и реизборима: свргнут је 28. октобра 1648, поново постављен у јуну 1651, свргнут у јуну 1652, а поново је владао од априла 1653. до марта 1654. и од марта 1655. до јула 1656. године.[3]
Године 1654. био је затворен као главни узрок нагомилавања дугова Патријаршије према Османској Порти.[4] Након последњег свргавања 1656. године, постављен је за епископа Кеје и Термије, где се повукао до своје смрти 1659. или 1660. године.[3]
Да би ојачао свој положај према противницима, тражио је подршку Фердинанда III, цара Светог римског царства и Рима. Због тога је дозволио да се католичке мисије населе на обалама Црног мора и на Кикладима. Упркос томе, одбио је да потпише католичко исповедање вере како је тражила Пропаганда Фиде, позивајући се на свој несигуран положај.[1]
Напомене и референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б R. Aubert (2000). „Joannikios II”. Dictionnaire d'histoire et de géographie ecclésiastiques. 27. Paris: Letouzey et Ané. 1379–1380. ISBN 2-7063-0210-0.
- ^ Runciman, Steven (1985). The Great Church in captivity – a study of the Patriarchate of Constantinople from the eve of the Turkish conquest to the Greek War of Independence
. Cambridge University Press. стр. 201. ISBN 978-0-521-31310-0.
- ^ а б Kiminas, Demetrius (2009). The Ecumenical Patriarchate. Wildside Press. стр. 39. ISBN 978-1-4344-5876-6.
- ^ „Βιβλιοπαρουσίαση: Π. Γεωργαντζή: «Η Εκκλησία κατά το 1821»”. Архивирано из оригинала 5. 10. 2011. г.
