Јованка Орлеанка

Из Википедије, слободне енциклопедије
За чланак о опери погледајте Јованка Орлеанка (опера).
Јованка Орлеанка[1]
Joan of Arc miniature graded.jpg
Јованка Орлеанка
Датум рођења (1412-01-04)4. јануар 1412.
Место рођења Домреми ла Писел[2]
Бургундија
Датум смрти 30. мај 1431.(1431-05-30) (19 год.)
Место смрти Руан
Године службе 1428—1430
Чин војсковођа
Битке/ратови Стогодишњи рат
Опсада Орлеана
Битка код Жаргоа
Битка код Менга-на-Лоари
Битка код Божансија
Битка код Патаја
Потпис Jehanne signature.jpg

Јованка Орлеанка, Девица из Орлеана (франц. Jeanne d`Arc, енгл. Joan of Arc) је рођена у малом шампањском селу Домремију (данас Домреми ла Писел) 4. јануара 1412,[3] а умрла (спаљена) у Руану 30. маја 1431. године. Сматра се хероином Француске због своје улоге у ланкасерској фази стогодишњег рата.[4] Родитељи Јованке Орлеанке су Жак Орлеан и Изабел Роме. Она потиче из сеоске продице из Домремија на североистоку Француске. Јованка је тврдила да је имала визију у којој су јој архангел Михаил, Света Марина, и Света Екатерина Александријска наложили да подржи Шарла VII и ослободи Француску из енглеске доминације крајем стогодишњег рат. Некрунисани краљ Шарл VII је послао Јованку у опсаду Орлеанс као део појачања. Она је добила на значају након што је опсада је укинута само девет дана након њеног доласка. Неколико додатних одлучнох победа омогућило је крунисаље Шарла VII у Ремсу. Тај дуго очекивани догађај је подигао француски морал и поплочао пут за крајњу француску победу.

Дана 23. маја 1430, Бургундска фракција је заробила Јованку код Компјења. Та фракција је сарађивала са Енглезима. Она је изручена Енглезима[5] и суђено јој је у процесу који је предводио про-еглески бискуп од Бове Пјер Кошон за низ оптужби.[6] Након што ју је Кошон прогласио кривом, она је спаљена на ломачи дана 30. маја 1431, у својој деветнаестој години живота.[7]

Године 1456, инквизиторски суд који је овластио Папа Калист III, испитао је суђење, раскринкао оптужбе против ње, утврдио да је невина, и прогласио је мучеником.[7] У 16. веку она је постала симбол Католичке лиге, а 1803. године Наполеон Бонапарта ју је прогласио националним симболом Француске.[8] Она је беатификована 1909. и канонизована 1920. године. Јованка Орлеанка је један од девет секундарних светаца заштитника Француске, заједно са Светим Денисом, Светим Мартином од Тура, Светим Лујем, Светим Михаилом, Светим Ремигијем, Светим Петронилом, Светим Радегундом и Светом Терезом из Лизјеа.

Јованка Орлеанка је остала популарна фигура у књижевности, сликарству, скулптури, и другим културним радовима од времена њене смрти, и многи познати писци, режисери и композитори су створили радове о њој. Културни прикази Јованке Орлеанке се настављају у филмовима, позоришту, телевизији, видео игарама, музици и наступима до данас.

Биографија[уреди]

Село Домреми се тада налазило под влашћу војводе Бургундије у заједници са Енглезима. Потицала је из врло сиромашне породице. Мајка Изабел Роме је била домаћица, а отац јој је био ситни сеоски земљопоседник, који се једино бавио земљорадњом. Имала је још два брата и две сестре, који су умрли веома млади. Родитеље је изгубила када су Енглези освојили Домреми. Бригу о њој је тада повео њен ујак и његова жена који су били нешто богатији.

Као млада девојка била је пастирка и свакога дана је тражила да је њени старатељи воде у цркву да се исповеда.

Јованка Орлеанка никада није научила да чита и пише. Била је сиромашно одевена, а они који су је познавали говорили су да би по цео дан проводила по планини чувајући стадо и певушећи песме. Било јој је 13. година када је чула прве небеске гласове који су је поручивали да дође у цркву и да се помоли јер ће отада почети њена божја мисија. То је несумњиво за њу представљало некакво предсказање и неки Божји задатак који је био поверен њој.

Већ 1428, како ће то касније на суђењу изјавити, добила је божји позив да помогне француском заповеднику Роберу Бадрикуру и француском дофену (регенту) Шарлу VII Победнику у бици код Вокулера. То је мало месташце које се налазило свега неколико километара од њеног села. Орлеанка је полетела право у срж битке, одевена у бедну пастирску ношњу, а заповедник ју је одмах вратио натраг.

У међувремену, ситуација за дофена Шарла и његове феудалце се драстично погоршавала.[9] Енглези су заузели Орлеан 12. октобра 1428, приближавајући се Шинону, где се налазило средиште дофенове резиденције.[10][11][12]

Орлеанка поново напушта своје село 1429. и поново одлази у Вокулер. Француски заповедник је поново покушао да је удаљи. Орлеанка је изјавила да је Бог њу послао да помоге Французима да отерају Енглезе, да се Шарл VII Победнику стави краљевска круна и да се затим она повлачи. Она је Бадрикуру рекла:

И поред тога што су је Французи исмевали, Јованка је остала у Орлеану. Затим је почела да тражи престолонаследника јер му је по божјим заповестима она морала помоћи у рату против Енглеза.

Поручила је да ће доћи да разговара са престолонаследником Шарлом. Нашла га је у Шинону. Када је дофен чуо за њен долазак, ставио ју је на пробу. Преобукао се у бедног грађанина, а поставио свог најбољег сарадника да буде престолонаследник. Орлеанка га је одмах нашла и поклонила му се до земље.

Стање у Стогодишњем рату на почетку авантура Јованке Орлеанке. Париз је представљен као тачка на територији коју су контролисали Енглези и Бургунди. Ренс је североисточно.

На ноћној вечери у замку феудалца Тремоја, сви су негативно мислили о дофеновој заштитници. Сматрали су да је енглески шпијун, да је вештица и чаробница.

Орлеанка је примљена на разговор код дофена и успела је да тог слабашног регента натера на акцију за истеривање Енглеза из Француске.

Да би француска аристократија била сигурна да је Орлеанка девица, како се у писмима представљала, послала ју је у Поатје, где су је прегледали већи број француских лекара и опатица не би ли установили да ли је девица или не. Када је утврђено да је заиста девица, враћа се у Шинон и припрема се за рат.

Истина, поред ње су се стално налазили француски команданти и велики број војних стратега, а Орлеанка је била само ту фактор који је давао својом упорношћу и жељом за истеривање Енглеза додатни подстрек француској војсци.

Понуђен јој је мач дофена, али га је она одбила и једино је тражила да јој се донесе Божја слика пред којом је стално понављала молитву упућеној Девици Марији.

Прва њена акција је било ослобађање Орлеана.

Издиктирала је писмо које је послато господину Ротслеру у Орлеану 22. априла 1429. да мирно напусти Орлеан, или ће га она уз Божју помоћ сама истерати. 30. априла је узјахала коња, а поред ње су се стално налазила два до три француска витеза и кренула је са њима ка тврђави. Ту је била и рањена посред груди, а Французи су 22. маја 1429. истерали Енглезе из града.

После опоравка, као ритерка је поново узјахала и кренула са француском војском према Патеу.

Поставља се велико питање да ли је Орлеанка у борбама учествовала као ритер или само као вођа. Она је на суђењу изјавила да није убила ни једног противничког војника, већ да је само спроводила божје наредбе и да је духовно водила своју војску.

Град Пате је пао 18. јуна 1429, чиме је отворен пут за Ренс. У пратњи дофена и његове дворске камариле, одлази у палату у Ренсу где је 17. јула 1429. Шарл VII Победник крунисан за краља. Орлеанка је стајала поред њега, поклонила му се и молила га је отпусти из војне службе јер је њена мисија завршена. Нарочито су против тога били француски ритери јер им је она давала духовну снагу и просто их у свакој борби присиљавала само на победу. Популарност Јованке Орлеанке нису нимало лепо прихватили горњи слојеви француског друштва. Она је била обична сељанка која је захваљујући француским ритерима уздигнута до неба. Нарочито је било интересантно занимање краља Шарла за њу. После крунисања, он је једино новчано помагао њене најближе и ништа више.

Суђење и смрт[уреди]

Дана 24. маја 1430. учествовала је у одбрани Компјења од Бургунда. Главни заповедник одбране града Гијом де Флави је направио велику грешку када је наредио да се затворе врата пред француским војницима који су се повлачили према тврђави. Испред затворених врата нашла се и Орлеанка са својим ритерима. Бургунди су је оборили с коња и везали, а остале војнике побили.

Торањ у ком је била затворена Јованка Орлеанка

Док је трајала опсада Компјења, покушавала је неколико пута да побегне из тамнице и да помогне браниоцима града. Веровала је да ће је спасити њен краљ Шарл и дати огроман новац за њен откуп. Међутим, уместо откупа, дата је на чување Јовану Луксембуршком који ју је за 100.000 златних фунти продао енглеском краљу Хенрију VI. Краљ Шарл VII Победник није ништа учинио да би је ослободио. Енглези су против ње организовали црквено суђење у граду Руану, који се тада налазио под протекторатом Бургундије. За главног судију је изабран еписком Бовеа Пјер Кошон (фра. Cauchon - Свиња). Орлеанка је била заточена у старом замку у Руану. Тражила је да буде премештена у црквену тамницу и да јој се обезбеди свештеник да би се исповедала.

Споменик Јованке Орлеанке у Паризу

Први пут се појавила пред поротом 21. фебруара 1431. године. Оптужена је као лажни пророк, чаробњак, вештица и јеретик. Оптужена је да је извршила масовни злочин убијајући енглеске војнике у борби и да је наређивала зверства. 29. маја судско веће од 37 судија је одлучило да је прогласи кривом као јеретика и лажног верника.

Пресуда је донесена 30. маја 1431. по којој је осуђена на ломачу. Пре самог чина спаљивања, у тамници су је посетили свих 37 судија и рекли јој да се њима може слободно исповедити. Тада је Орлеанка изјавила да више не чује божје гласове. Спаљена је тачно у подне 30. маја 1431. на градском тргу пред масом људи. Била је обучена у посебну ношњу на којој су били ушивени црвени ђаволи, пошто је ту блузу носио сваки јеретик који је осуђен на ломачу. За време спаљивања, око ње су кружили црквењаци са књигама и читали молитве за спас људских душа од оваквих јеретика. Њени остаци су затим бачени у Сену.

Остало[уреди]

Четврт века касније, 1456, покренут је нови поступак за њену рехабилитацију у Паризу уз сагласност Свете столице. После испитивања неких сведока и прегледа целокупног материјала, Кошонова пресуда је била поништена и Орлеанка је била рехабилитована, али не и беатификована. То се догодило 1909, а канонизована је 1920. у време понтификата папе Бенедикта XV. Данас се сматра за једног од најпопуларнијих светаца у Римокатоличкој цркви.[13]

Филмографија[уреди]

  • Joan of Arc/The Burning of Joan of Arc (1895, nemi film), USA, produkcija: Alfred Clark. Fragmente im Centre Jeanne d’Arc in Orléans und in dem National Archives of Canada in Ottawa
  • L’Exécution de Jeanne d’Arc (1898, nemi film, 30 Sekunden), Frankreich, produkcija: Georges Hatot
  • Domrémy: La Maison de Jeanne d’Arc (1899, nemi film, 40 Sekunden), Frankreich, produkcija: Brüder Lumière
  • Jeanne d'Arc (1900, Uraufführung 11. November 1900, nemi film), Frankreich, produkcija: Georges Méliès, glavna uloga: Jeanne d'Alcy
  • Eine Moderne Jungfrau von Orleans (1900, Uraufführung 1914, nemi film), Deutschland, produkcija: Max Skladanowsky
  • Giovanna d’Arco (1908, nemi film), Italien, produkcija: Mario Caserini
  • Joan the Woman (1916, Uraufführung 4. Januar 1917, nemi film), USA, Paramount, produkcija: Cecil B. DeMille, glavna uloga Geraldine Farrar
  • La Passion de Jeanne d’Arc, deutsch: Die Passion der Jungfrau von Orléans (1928, nemi film, 85 minuta), Frankreich, Société Générale de Films, produkcija: Carl Theodor Dreyer, glavna uloga: Maria Falconetti, siehe Renée Falconetti
  • La merveilleuse vie de Jeanne d’Arc, fille de Lorraine (1928, nemi film, 129 minuta), Frankreich, Aubert-Natan, produkcija: Marc de Gastyne, glavna uloga: Simone Genevoix
  • Das Mädchen Johanna (1935, 87 minuta), Deutschland, UFA, produkcija: Gustav Ucicky, glavna uloga: Angela Salloker
  • Joan of Arc, deutsch: Johanna von Orleans (1948, Farbfilm, 145 minuta), USA, RKO, produkcija: Victor Fleming, glavna uloga: Ingrid Bergman
  • Giovanna d’Arco al rogo deutsch: (1954, Farbfilm, 70 minuta), Frankreich/Italien, Franco-London Film/PCA, produkcija: Roberto Rossellini, glavna uloga: Ingrid Bergmann
  • Jeanne aus dem dreiteiligen Film Destinées (1954, Farbfilm), Frankreich/Italien, Franco-London-Film/Continental Produzione, produkcija: Jean Delannoy, glavna uloga: Michèle Morgan
  • Saint Joan, deutsch Die heilige Johanna (1957, crno beli film, 109 minuta), USA, United Artists, produkcija: Otto Preminger, glavna uloga: Jean Seberg
  • Le Procès de Jeanne d’Arc, deutsch Der Prozeß der Jeanne d’Arc, (1962, crno beli film, 65 minuta), Frankreich, Agnès Delahaie, produkcija: Robert Bresson, glavna uloga: Florence Carrez, 1965 ZDF/1969 Kino B
  • Saint Joan (1977, crno beli film), England, Triple Action Films/East Midlands Arts Association, produkcija: Steven Rubelow, glavna uloga: Monica Buferd (nicht verfügbar, im Besitz des Filmemachers)
  • Joan of Arc (1983), Großbritannien, British Film Institute, produkcija: Gina Newson
  • Jeanne La Pucelle - Les Batailles/Les Prisons, deutsch Johanna, die Jungfrau – Der Kampf/Der Verrat (1994, Farbe, 336 minuta), Frankreich, France 3 Cinéma/La Sept Cinéma/Pierre Grisé, produkcija: Jacques Rivette, glavna uloga: Sandrine Bonnaire
  • Jeanne d’Arc, deutsch Johanna von Orléans, kanadische Titel La Messagère: L’Histoire de Jeanne d’Arc bzw. The Messenger: The Story of Joan of Arc (1999, Farbfilm, 150 minuta), Frankreich, Leeloo Productions/Gaumont, produkcija: Luc Besson, glavna uloga: Milla Jovovich
  • Joan of Arc, deutsch Jeanne d’Arc – Die Frau des Jahrtausends (1999), Canadian Broadcasting Company, produkcija: Christian Duguay, glavna uloga: Leelee Sobieski
  • Kamikaze Kaito Jeanne]] (Jeanne, die Kamikaze Diebin) (1998-2000), Japan, Anime u. Manga Serie von Arina Tanemura
  • Johana deutsch Johanna (2005, Musikfilm), Ungarn, produkcija: Kornél Mundruczó, glavna uloga: Orsolya Tóth
  • Jeanne Captive (2011), Frankreich, produkcija: Philippe Ramos, glavna uloga: Clémence Poésy
  • Jeanne d’Arc - Kampf um die Freiheit. (2013), Deutschland Szenische Dokumentation in der Reihe Frauen, die Geschichte machten, 50 Min., Buch: Susane Utzt, produkcija: Christian Twente und Michael Löseke, Erstsendung 3. Dezember 2013 im ZDF, Programminformation
  • La Béatification de Jeanne d’Arc (1900, nemi film), produkcija: Mario Caserini
  • Jeanne d’Arc au bûcher (1905, nemi film), Frankreich, Gaumont, produkcija: ?, glavna uloga: Boissieu (Mlle. Boissière?)
  • Jeanne d’Arc (1908, nemi film, 5 minuta), Frankreich, Pathé, produkcija: Albert Capellani
  • La vita di Giovana d’Arco (1909, nemi film), Italien, Cinès, produkcija: Mario Caserini, glavna uloga: Maria Gasperini
  • Giovanna d’Arco (1913, nemi film), Italien, Pasquali, produkcija: Nino Oxilia, glavna uloga: Maria Jacobini
  • Jeanne (1914), Italien/Österreich, produkcija: Nollif/Wolff[14]

Референце[уреди]

  1. Her name was written in a variety of ways, particularly prior to the mid-19th century. See Pernoud and Clin. стр. 220–221. Her signature appears as "Jehanne" (see www.stjoan-center.com/Album/, parts 47 and 49; it is also noted in Pernoud and Clin).
  2. „Chemainus Theatre Festival - The 2008 Season - Saint Joan - Joan of Arc Historical Timeline”. Chemainustheatrefestival.ca. Приступљено 30. 11. 2012. 
  3. Модерни биографски прегледи обично наводе као њен датум рођења 6. јануар, што је базирано на писму Лорда Перцевал де Буленвиље дана 21. јула 1429 (погледајте Перноудову књигу: Joan of Arc By Herself and Her Witnesses. стр. 98: "Boulainvilliers tells of her birth in Domrémy, and it is he who gives us an exact date, which may be the true one, saying that she was born on the night of Epiphany, 6 January").
  4. Aberth (2001). стр. 85.
  5. Le Procès de Jeanne d'Arc, in Série "Les grands procès de l'histoire", Ministère de la Justice (France), 6 July 2012: http://www.justice.gouv.fr/histoire-et-patrimoine-10050/proces-historiques-10411/le-proces-de-jeanne-darc-24376.html
  6. Régine Pernoud, "Joan of Arc By Herself And Her Witnesses". стр. 179, 220–222
  7. 7,0 7,1 Andrew Ward (2005) Joan of Arc на сајту IMDb (енглески)
  8. Dirk Arend Berents; E, Dirk D.. H. de Boer; Dirk Marina Warner (1994). Joan of Arc: Reality and Myth. Uitgeverij Verloren. стр. 8. ISBN 90-6550-412-5. 
  9. „Charles VI”. Institute of Historical Research. Приступљено 9. 3. 2010. 
  10. Pernoud, Regine; Clin, Narue-Veronique (1999). Joan of Arc: Her Story. Palgrave Macmillan. стр. 89. ISBN 9780312227302. 
  11. Sackville-West, Vita. Saint Joan of Arc. стр. 21.
  12. „The Glorious Age of the Dukes of Burgundy”. Burgundy Today. Приступљено 9. 3. 2010. 
  13. Church of England Holy Days
  14. Blaetz, Robin (2001). Visions of the Maid: Joan of Arc in American Film and Culture. University of Virginia Press. ISBN 978-0-8139-2076-4. 

Литература[уреди]

  • Dirk Arend Berents; E, Dirk D.. H. de Boer; Dirk Marina Warner (1994). Joan of Arc: Reality and Myth. Uitgeverij Verloren. стр. 8. ISBN 90-6550-412-5. 
  • Aberth, John (2001). From the Brink of the Apocalypse: Confronting Famine, War, Plague, and Death in the Later Middle Ages. Psychology Press. стр. 85. ISBN 978-0-415-92715-4. 
  • DeVries, Kelly (1999). Joan of Arc: A Military Leader. Stroud, Gloucestershire: Sutton Publishing. OCLC 42957383. ISBN 0-7509-1805-5. 
  • Famiglietti, Richard C. (1987). Royal Intrigue: Crisis at the Court of Charles VI 1392–1420. AMS studies in the Middle Ages, 9. New York: AMS Press. ISBN 0-404-61439-6. 
  • Lucie-Smith, Edward (1976). Joan of Arc. Bristol: Allen Lane. ISBN 0-7139-0857-2. 
  • Oliphant, Mrs. (Margaret) (2003) [1896]. Jeanne d'Arc: Her Life and Death. Heroes of the Nations. IndyPublish.com. ISBN 978-1404310865. 
  • Pernoud, Régine; Marie-Véronique Clin (1999). Joan of Arc: Her Story. translated and revised by Jeremy duQuesnay Adams; edited by Bonnie Wheeler. New York: St. Martin's Press. ISBN 9780312214425. OCLC 39890535. 
  • Anon. The First Biography of Joan of Arc with the Chronicle Record of a Contemporary Account (PDF). trans. Rankin, Daniel & Quintal, Claire. 
  • Barrett, W.P., ур. (1932). The trial of Jeanne d'Arc. New York: Gotham house. OCLC 1314152. 
  • Brooks, Polly Schoyer (1999). Beyond the Myth: The Story of Joan of Arc. New York: Houghton Mifflin Co. OCLC 20319268. ISBN 0-397-32422-7. 
  • de Quincey, Thomas. The English Mail-Coach and Joan of Arc. 
  • France, Anatole. The Life of Joan of Arc. , 19th century French classic
  • Gower, Ronald Sutherland. Joan of Arc. 
  • Meltzer, Francoise (2001). For Fear of the Fire: Joan of Arc and the Limits of Subjectivity. Chicago: University of Chicago Press. OCLC 46240234. ISBN 0-226-51982-1. 
  • Pernoud, Régine (1955). The Retrial of Joan of Arc; The Evidence at the Trial For Her Rehabilitation 1450–1456. trans. J.M. Cohen. New York: Harcourt, Brace and Company. OCLC 1338471. 
  • Pernoud, Régine (1994). Joan of Arc By Herself and Her Witnesses. trans. E. Hymans. London: Scarborough House. OCLC 31535658. ISBN 0-8128-1260-3. 
  • Pernoud, Régine; Clin, Marie-Véronique (1999). Joan of Arc: Her Story. trans. Jeremy Duquesnay Adams. New York: St. Martin's Griffin. OCLC 39890535. ISBN 0-312-22730-2. 
  • Richey, Stephen W. (2003). Joan of Arc: The Warrior Saint. Westport, CT: Praeger. OCLC 52030963. ISBN 0-275-98103-7. 
  • Spoto, Donald (2007). Joan : the mysterious life of a heretic who became a saint. San Francisco: HarperSanFrancisco. OCLC 84655969. ISBN 0-06-081517-5. 
  • The trial of Joan of Arc : being the verbatim report of the proceedings from the Orleans manuscript. trans. Scot, W.S. London: Folio Society. 1956. OCLC 1182797. 
  • Fraioli, Deborah (2002). Joan of Arc: The Early Debate. London: Boydell Press,. OCLC 48680250. ISBN 0-85115-880-3. 
  • Heimann, Nora (2005). Joan of Arc in French Art and Culture (1700–1855): From Satire to Sanctity. Aldershot: Ashgate. ISBN 0-7546-5085-5. 
  • Heimann, Nora; Coyle, Laura (2006). Joan of Arc: Her Image in France and America. Washington, DC: Corcoran Gallery of Art in association with D Giles Limited. ISBN 1-904832-19-9. 
  • Russell, Preston (2005). Lights of Madness: In Search of Joan of Arc. Savannah, GA: Frederic C. Beil, Pub. ISBN 1-929490-24-0. 
  • Tumblety, Joan. "Contested histories: Jeanne d'Arc and the front national." The European Legacy (1999) 4#1 pp: 8-25.
  • Le Brun de Charmettes, Philippe-Alexandre (1817). Histoire de Jeanne d`Arc (на језику: French). Paris: ED. Artus Bertrand. OCLC 8443774. 
  • Le Brun de Charmettes, Philippe-Alexandre (1821). Smith, Audin, ур. L`ORLEANIDE,POEME NATIONAL EN VINGT-HUIT CHANTS (на језику: French). Paris. 
  • Pernoud, Régine (1995). Jeanne d'Arc: La Reconquête de la France (на језику: French). Gallimard. OCLC 39883861. ISBN 2-07-040230-4. 
  • Le procès de condamnation et le procès de réhabilitation de Jeanne d'Arc. L'histoire en appel. trans. Oursel, Raymond. Paris: Éditions Denoël. 1959. OCLC 1823703. 
  • Quicherat, Jules-Étienne-Joseph, ур. (1965) [1841–1849]. Procès de condamnation et de réhabilitation de Jeanne d'Arc dite la Pucelle. Publiés pour la première fois d'après les manuscrits de la Bibliothèque nationale, suivis de tous les documents historiques qu'on a pu réunir et accompagnés de notes et d'éclaircissements. (на језику: French). 1—5. New York: Johnson. OCLC 728420. 
  • Allmand, C. (1988). The Hundred Years War: England and France at War c. 1300 – 1450. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-31923-4. 
  • Davis, H.W.C. Medieval Europe. 
  • Guizot, François Pierre Guillaume. A Popular History of France from the Earliest Times. 3. 
  • Haaren, John Henry; Poland, A.B. Famous Men of the Middle Ages. 
  • Lacroix, Paul. Manners, Custom and Dress During the Middle Ages and During the Renaissance Period. 
  • Lingard, John. The History of England. 
  • Perroy, Edouard (1965). The Hundred Years War. trans. W.B. Wells. New York: Capricorn Books. 
  • Pollard, A.F. The History of England: A Study in Political Evolution. 
  • Power, Eileen Edna. Medieval People. 
  • Vauchez, André (1997). Sainthood in the Later Middle Ages. trans. Jean Birrell. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-44559-0. 
  • Colette Beaune: Jeanne d’Arc. Perrin, Paris. 2004. ISBN 978-2-262-01705-7.
  • Colette Beaune: Jeanne d’Arc. Vérités et légendes. Perrin, Paris. 2008. ISBN 978-2-262-02951-7.
  • Georges und Andrée Duby: Die Prozesse der Jeanne d’Arc (= Wagenbachs Taschenbücherei. Band 350). (Originaltitel: Les procès de Jeanne d’Arc, übersetzt von Eva Moldenhauer). Wagenbach, Berlin. 1999. ISBN 3-8031-2350-X.
  • Gerd Krumeich: Jeanne d’Arc in der Geschichte. Historiographie – Politik – Kultur (= Beihefte der Francia. Band 19). Thorbecke, Sigmaringen 1986, ISBN 3-7995-7319-4 (Digitalisat).
  • Gerd Krumeich: Jeanne d’Arc. Die Geschichte der Jungfrau von Orleans (= Beck’sche Reihe. Band 2396). Beck, München 2006, ISBN 978-3-406-53596-3 (Rezension).
  • Edward Lucie-Smith: Johanna von Orleans. Eine Biographie (Originaltitel: Joan of Arc, übersetzt von Hansheinz Werner). Claassen, Düsseldorf. 1977. ISBN 3-546-46209-2.
  • Philippe Martin: Jeanne d’Arc- Les métamorphoses d’une héroïne. Place Stanislas, Nancy 2009, ISBN 978-2-35578-035-6 (französisch).
  • Pierre Moinot: Jeanne d’Arc. Die Macht und die Unschuld (Originaltitel: Jeanne d'Arc, übersetzt von Eva Rapsilber). Societäts-Verlag, Frankfurt am Main. 1989. ISBN 3-7973-0472-2.
  • Herbert Nette: Jeanne d’Arc in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten (= Rowohlts Monographien. Band 253 / rororo 50253). Rowohlt, Reinbek bei Hamburg 1977ff. ISBN 3-499-50253-4.
  • Régine Pernoud, Marie-Véronique Clin: Johanna von Orléans. Der Mensch und die Legende. Lübbe, Bergisch Gladbach. 1991. ISBN 3-404-61210-8.
  • Régine Pernoud: Jeanne d´Arc. Glaube, Kraft, Vision. Kösel, München. 1992. ISBN 3-466-34326-7.
  • Hartmut Steinbach: Jeanne d’Arc. Wirklichkeit und Legende. Musterschmidt, Göttingen. 1973. ISBN 3-7881-0078-8.
  • Heinz Thomas: Jeanne d’Arc. Jungfrau und Tochter Gottes. Fest, Berlin. 2000. ISBN 3-8286-0065-4.
  • Heinz Thomas: Jeanne d’Arc – Jungfrau und Tochter Gottes. Grundzüge einer Biographie. In: Francia – Forschungen zur westeuropäischen Geschichte. Bd. 34, 2007, Heft 1, S. 163–173 (Digitalisat).
  • Walter Rost: Die männliche Jungfrau. Das Geheimnis der Johanna von Orléans. Rowohlt, Reinbek bei Hamburg 1983.

Спољашње везе[уреди]