Јованка Орлеанка

Из Википедије, слободне енциклопедије
За чланак о опери погледајте Јованка Орлеанка (опера).
Јованка Орлеанка
Joan of arc miniature graded.jpg
Јованка Орлеанка
Датум рођења 4. јануар 1412.
Место рођења Домреми ла Писел
Бургундија
Датум смрти 30. мај 1431.(1431-05-30)(19 год.)
Место смрти Руан
Године службе 1428—1430
Чин војсковођа
Битке/ратови Стогодишњи рат
Опсада Орлеана
Битка код Жаргоа
Битка код Менга-на-Лоари
Битка код Божансија
Битка код Патаја
Потпис Jehanne signature.jpg

Јованка Орлеанка, Девица из Орлеана (фр. Jeanne d`Arc, енг. Joan of Arc) је рођена у малом шампањском селу Домремију (данас Домреми ла Писел) 4. јануара 1412, а умрла (спаљена) у Руану 30. маја 1431. године.


Биографија[уреди]

Село Домреми се тада налазило под влашћу војводе Бургундије у заједници са Енглезима. Потицала је из врло сиромашне породице. Мајка Изабел Роме је била домаћица, а отац јој је био ситни сеоски земљопоседник, који се једино бавио земљорадњом. Имала је још два брата и две сестре, који су умрли веома млади. Родитеље је изгубила када су Енглези освојили Домреми. Бригу о њој је тада повео њен ујак и његова жена који су били нешто богатији.

Као млада девојка била је пастирка и свакога дана је тражила да је њени старатељи воде у цркву да се исповеда. Јованка Орлеанка никада није научила да чита и пише. Била је сиромашно одевена, а они који су је познавали говорили су да би по цео дан проводила по планини чувајући стадо и певушећи песме. Било јој је 13. година када је чула прве небеске гласове који су је поручивали да дође у цркву и да се помоли јер ће отада почети њена божја мисија. То је несумњиво за њу представљало некакво предсказање и неки Божји задатак који је био поверен њој.

Већ 1428, како ће то касније на суђењу изјавити, добила је божји позив да помогне француском заповеднику Роберу Бадрикуру и француском дофену (регенту) Шарлу VII Победнику у бици код Вокулера. То је мало месташце које се налазило свега неколико километара од њеног села. Орлеанка је полетела право у срж битке, одевена у бедну пастирску ношњу, а заповедник ју је одмах вратио натраг.

У међувремену, ситуација за дофена Шарла и његове феудалце се драстично погоршавала. Енглези су заузели Орлеан 12. октобра 1428, приближавајући се Шинону, где се налазило средиште дофенове резиденције.

Орлеанка поново напушта своје село 1429. и поново одлази у Вокулер. Француски заповедник је поново покушао да је удаљи. Орлеанка је изјавила да је Бог њу послао да помоге Французима да отерају Енглезе, да се Шарл VII Победнику стави краљевска круна и да се затим она повлачи. Она је Бадрикуру рекла:

Ја не знам да јашем. Не знам ни да се борим. Бог је онај који ће ме водити и помоћи ми.

И поред тога што су је Французи исмевали, Јованка је остала у Орлеану. Затим је почела да тражи престолонаследника јер му је по божјим заповестима она морала помоћи у рату против Енглеза.

Поручила је да ће доћи да разговара са престолонаследником Шарлом. Нашла га је у Шинону. Када је дофен чуо за њен долазак, ставио ју је на пробу. Преобукао се у бедног грађанина, а поставио свог најбољег сарадника да буде престолонаследник. Орлеанка га је одмах нашла и поклонила му се до земље.

Стање у Стогодишњем рату на почетку авантура Јованке Орлеанке. Париз је представљен као тачка на територији коју су контролисали Енглези и Бургунди. Ренс је североисточно.

На ноћној вечери у замку феудалца Тремоја, сви су негативно мислили о дофеновој заштитници. Сматрали су да је енглески шпијун, да је вештица и чаробница. Орлеанка је примљена на разговор код дофена и успела је да тог слабашног регента натера на акцију за истеривање Енглеза из Француске. Да би француска аристократија била сигурна да је Орлеанка девица, како се у писмима представљала, послала ју је у Поатје, где су је прегледали већи број француских лекара и опатица не би ли установили да ли је девица или не. Када је утврђено да је заиста девица, враћа се у Шинон и припрема се за рат.

Истина, поред ње су се стално налазили француски команданти и велики број војних стратега, а Орлеанка је била само ту фактор који је давао својом упорношћу и жељом за истеривање Енглеза додатни подстрек француској војсци.

Понуђен јој је мач дофена, али га је она одбила и једино је тражила да јој се донесе Божја слика пред којом је стално понављала молитву упућеној Девици Марији. Прва њена акција је било ослобађање Орлеана.

Издиктирала је писмо које је послато господину Ротслеру у Орлеану 22. априла 1429. да мирно напусти Орлеан, или ће га она уз Божју помоћ сама истерати. 30. априла је узјахала коња, а поред ње су се стално налазила два до три француска витеза и кренула је са њима ка тврђави. Ту је била и рањена посред груди, а Французи су 22. маја 1429. истерали Енглезе из града.

После опоравка, као ритерка је поново узјахала и кренула са француском војском према Патеу. Поставља се велико питање да ли је Орлеанка у борбама учествовала као ритер или само као вођа. Она је на суђењу изјавила да није убила ни једног противничког војника, већ да је само спроводила божје наредбе и да је духовно водила своју војску.

Град Пате је пао 18. јуна 1429, чиме је отворен пут за Ренс. У пратњи дофена и његове дворске камариле, одлази у палату у Ренсу где је 17. јула 1429. Шарл VII Победник крунисан за краља. Орлеанка је стајала поред њега, поклонила му се и молила га је отпусти из војне службе јер је њена мисија завршена. Нарочито су против тога били француски ритери јер им је она давала духовну снагу и просто их у свакој борби присиљавала само на победу. Популарност Јованке Орлеанке нису нимало лепо прихватили горњи слојеви француског друштва. Она је била обична сељанка која је захваљујући француским ритерима уздигнута до неба. Нарочито је било интересантно занимање краља Шарла за њу. После крунисања, он је једино новчано помагао њене најближе и ништа више.

Суђење и смрт[уреди]

Дана 24. маја 1430. учествовала је у одбрани Компјења од Бургунда. Главни заповедник одбране града Гијом де Флави је направио велику грешку када је наредио да се затворе врата пред француским војницима који су се повлачили према тврђави. Испред затворених врата нашла се и Орлеанка са својим ритерима. Бургунди су је оборили с коња и везали, а остале војнике побили.

Торањ у ком је била затворена Јованка Орлеанка

Док је трајала опсада Компјења, покушавала је неколико пута да побегне из тамнице и да помогне браниоцима града. Веровала је да ће је спасити њен краљ Шарл и дати огроман новац за њен откуп. Међутим, уместо откупа, дата је на чување Јовану Луксембуршком који ју је за 100.000 златних фунти продао енглеском краљу Хенрију VI. Краљ Шарл VII Победник није ништа учинио да би је ослободио. Енглези су против ње организовали црквено суђење у граду Руану, који се тада налазио под протекторатом Бургундије. За главног судију је изабран еписком Бовеа Пјер Кошон (фра. Cauchon - Свиња). Орлеанка је била заточена у старом замку у Руану. Тражила је да буде премештена у црквену тамницу и да јој се обезбеди свештеник да би се исповедала.

Споменик Јованке Орлеанке у Паризу

Први пут се појавила пред поротом 21. фебруара 1431. године. Оптужена је као лажни пророк, чаробњак, вештица и јеретик. Оптужена је да је извршила масовни злочин убијајући енглеске војнике у борби и да је наређивала зверства. 29. маја судско веће од 37 судија је одлучило да је прогласи кривом као јеретика и лажног верника.

Пресуда је донесена 30. маја 1431. по којој је осуђена на ломачу. Пре самог чина спаљивања, у тамници су је посетили свих 37 судија и рекли јој да се њима може слободно исповедити. Тада је Орлеанка изјавила да више не чује божје гласове. Спаљена је тачно у подне 30. маја 1431. на градском тргу пред масом људи. Била је обучена у посебну ношњу на којој су били ушивени црвени ђаволи, пошто је ту блузу носио сваки јеретик који је осуђен на ломачу. За време спаљивања, око ње су кружили црквењаци са књигама и читали молитве за спас људских душа од оваквих јеретика. Њени остаци су затим бачени у Сену.

Остало[уреди]

Четврт века касније, 1456, покренут је нови поступак за њену рехабилитацију у Паризу уз сагласност Свете столице. После испитивања неких сведока и прегледа целокупног материјала, Кошонова пресуда је била поништена и Орлеанка је била рехабилитована, али не и беатификована. То се догодило 1909, а канонизована је 1920. у време понтификата папе Бенедикта XV. Данас се сматра за једног од најпопуларнијих светаца у Римокатоличкој цркви.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]