Јован Апел

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Јован Апел
Место рођењаАустроугарска
Датум смрти(1907-01-21)21. јануар 1907.
Место смртиБеоград
 Краљевина Србија

Јован Апел (Аустроугарска ? – Београд, 21. јануар 1907[1]) је био српски индустријалац и закупник рудника.

Биографија[уреди | уреди извор]

Порекло води из Аустроугарске, док је у Србију дошао са знатним финансијским капиталом где је 1865. године отворио ручну пивару у Алексинцу.[2][3] Био је римокатолик под именом Јозеф Апел, пре него што је примио православље и након неког времена постао познат као Јован Апел.[4]

Након ослобођења Ниша од Турака саградио је парну пивару 1884. године у Нишу, у коју је пренео све уређаје из Алексинца.[5][3] Она се налазила у подножју брда Горице поред саме железничке станице, и пословала је под именом „Пивара Јована Апела и синова“.[6] Уз њу је отворио и велику пивницу.[6] Производила је 20 хектолитара пива дневно.[3] За потребе пиваре купио је од Турака шест хектара земље.[3] Ово земљиште било је једно од три највећа земљишна поседа који су власници из других места поседовали у атару Ниша. Касније је земљиште проширио.

По њему је касније читав крај добио назив „Апеловац“. Пиварама је управљао све до смрти 1907. године када су пиваре у Алексинцу и Нишу наследили синови Јосиф (1872—1927) и Хуберт. Организујући се на нов начин, они су се 1900. године из Алексинца преселили у Ниш и пивару у Алексинцу трансформисали у фабрику слада а пивару у Нишу, која је носила назив „Апеловац“, осавременили па је поред пива производила и вештачки лед.

Данас једна марка нишког пива носи име „Апел“.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Српски биографски речник, том 1, Матица српска, Нови Сад, 2004. године, Приступљено 4. 5. 2013.
  2. ^ Алексиначка гимназија: 145 година постојања и рада гимназије Архивирано на сајту Wayback Machine (30. април 2012), Приступљено 4. 5. 2013.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Севделин Андрејевић, Економски развој Ниша од 1830. до 1946. године, Народне новине, 1970, стр. 32
  4. ^ Небојша Озимић, Привредни развој Ниша у периоду 1833—1941, IV Италијани у Нишу, Приступљено 4. 5. 2013.
  5. ^ Нишки графит: Времеплов Архивирано на сајту Wayback Machine (21. новембар 2010), Приступљено 4. 5. 2013.
  6. 6,0 6,1 Феликс Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја, VI Ниш, стр. 159

Извори[уреди | уреди извор]

  • Историја Ниша II, Ниш, 1984.
  • Славољуб Станковић Тале, АПЕЛИ, ИНДУСТРИЈАЛЦИ, Расински анали 6, Историјски архив Крушевац, 2008.
  • Српска енциклопедија, САНУ, Матица српска, Завод, 2010, 273.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]