Јован Драгашевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јован Драгашевић
Jovan Dragašević.jpg
Јован Драгашевић
Датум рођења(1836-02-16)16. фебруар 1836.
Место рођењаПожаревац
Кнежевина Србија
Датум смрти14. јул 1915.(1915-07-14) (79 год.)
Место смртиНиш
Краљевина Србија

Јован Драгашевић (Пожаревац, 4. фебруар 1836Ниш, 1. јул 1915) био је српски војни географ, историчар и књижевник. Био је вршилац дужности начелника Главног ђенералштаба 1877. године, професор на Војној академији и Великој школи у Београду, као и почасни члан Српске краљевске академије.[1][2]

Биографија[уреди]

Просветна каријера[уреди]

Рођен је у Пожаревцу 16. фебруара 1836. године (4. фебруара по старом календару), а умро у Нишу 14. јула 1915. године (1. јула по старом). Након завршетка основне школе у родном граду, уписује гимназију у Београду 1855.[2] Исте године ступа у Артиљеријску школу коју завршава 1860, када бива произведен у чин артиљеријског потпоручника.[1] Већ годину дана након завршетка школе постаје професор у истој, и на овом месту ће, изузев малих прекида, бити све до 1885. године.[2][1] Драгашевић је предавао географију, општу и војну историју[3], стилистику, ратне вештине, стратегију и космографију. Био је први у Србији који се систематски бавио географијом као науком, посебно војном географијом, коју је сматрао основом стратегије.[2] Осим на Артиљеријској школи, каснијој Војној академији, био је и професор на Великој школи у Београду[1] где је предавао упоредну географију и етнографију.[2]

Војна каријера[уреди]

Како већ напоменуто, завршетком Артиљеријске школе 1860. је произведен у чин артиљеријског потпоручника. Положио је испит за ђенералштабног официра, пуковник је постао 1880. године, а пензионисан је 1888. године и унапређен у почасног ђенерала.[1] За време бомбародвања Београда 1862. био је командир Лицејске (ђачке) легије, а 1867. организатор и командир Бугарске легије.[4]

Осим наведених, у својој војној каријери обављао је и следеће, друге, функције:

  • командант Крушевачке бригаде и на служби у Штабу Врховне команде 1876. године;
  • начелник Ађутантског одељења Штаба Врховне команде 1877—1878;
  • експерт за територијална питања при делегацији Србије на Берлинском конгресу 1878;
  • начелник Историјског одељења Главног ђенералштаба (1878—1885);
  • помоћник начелника Штаба Врховне команде 1885. године;
  • помоћник начелника Главног ђенералштаба и др. функције;[3][2]

Вршилац дужности начелника Главног генералштаба је био 1877. године.

Научни и књижевни рад[уреди]

Драгашевић је од 1862. године био члан Друштва српске словесности, касније и члан Српског ученог друштва (1864) и Српске краљевске академије (1869), претече данашње САНУ. Написао је Начела Војне географије, Војну стилистику 1 и 2, Војничку речитост, Космометрију, Кронографију, Војник на маршу, Илирско тропоље (Балканско полострово): војнополитичка студија, Етнографску карту српских земаља и бројне друге радове.[5]

Под утицајем активности Друштва српске словесности, радио је на сакупљању архивске грађе и писању националне историје, док је 1865. године био поднео реферат и план о томе како у Србији треба организовати војноисторијску делатност.[3] Био је и представник Србије на Међународној конференцији географа 1875. године, као делегат Српског ученог друштва. Сматра се утемељивачем српске војне терминологије, а такође је био и један од првих српских официра који се бавио науком. Његова Космометрија о методама за одређивање времена, географских координата и магнетске деклинације помоћу једноставнијих инструмената и справа (часовника, секстанта, теодолита, бусоле и компаса) и простијих метода, објављена 1875. за потребе питомаца Артиљеријске школе и ученика Велике школе, спада међу најстарије уџбенике из астрономије, које је написао официр Српске војске.[2]

Био је оснивач и уредник листа „Војин”, којег је покренуо 1864. и који је био први војни лист на Балкану. Уређивао је и листове „Ратник” и „Дарданија”, а сарађивао је и у листовима „Вила”, „Даница”, „Велика Србија” и „Шумадинка”.[6] Аутор је крилатице Само слога Србина спасава, сматрајући, да се четири оцила на српском грбу могу тумачити на овај начин — као скраћеница четири ћирилична слова „С”.[2]

Сорта јабуке — драгашевка — носи име по Јовану Драгашевићу, а ово име је добила иницијативом Српског пољопривредног друштва у завхавлност Драгашевићу, јер је он био један од првих људи у Србији који је гајио нове врсте воћа и цвећа.[5]

Још као питомац, Драгашевић је почео да пише. Његова најзаначнија књижевна дела су Песме (1860), Бој на Неготину или смрт Ајдук-Вељкова (1861), Истинске приче (1888), Царица Јелена (1890) итд.[5]

Библиографија[уреди]

  • Песме, Земун 1860;
  • Војничка стилистика, књига 1—2, Београд 1871—1876;
  • Начела војне географије, Београд 1876;
  • Војничка речитост, Београд 1876;
  • Истинске приче, Београд 1888;
  • Царица Јелена, Београд 1890;
  • Аутобиографија, Београд 1891.

Одликовања[уреди]

Одликован је Орденима таковског крста другог, трећег и петог степена, орденима светог Саве другог и трећег степена, споменицама ратова 1876-1878. и 1885. године и другим одличјима.[3]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Иветић 2000, стр. 13.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 Радојчић 2011, стр. 447.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Иветић 2000, стр. 14.
  4. ^ Иветић 2000, стр. 13—14.
  5. 5,0 5,1 5,2 Радојчић 2011, стр. 448.
  6. ^ Радојчић 2011, стр. 447—448.

Литература[уреди]

  • Александар Белић:Педесетогодишњица Српске краљевске академије, Посебна издања СА, књ. CXVI, Споменице, књ. 7, 1939—41
  • Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-информативни центар ВОЈСКА. 
  • Јовановић, Б. Д.: 2001, Јован Драгашевић и астрономија, Зборник радова научног скупа Природне и математичке науке у Срба 1850-1918, Нови Сад. стр. 101-108.
  • Јововић, Б.: 1995, Јован Драгашевић – официр, професор, пјесник и научник, Војно дело 4-5/95, година XLVII, Генералштаб Војске Југославије, Београд. стр. 184-205.
  • Радојчић, Стеван (2011). Космометрија Јована Драгашевића” (PDF). Зборник радова конференције “Развој астрономије код Срба VI”, Београд, 22—26. април 2010 (ур. М. С. Димитријевић). Београд: Публикација Астрономског друштва „Руђер Бошковић“ (10): 439—450. 
  • Скерлић, Јован (1925). Омладина и њена књижевност. Београд. 

Спољашње везе[уреди]