Јован Рајић

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Јован Рајић (вишезначна одредница).
Јован Рајић

Jovan Rajic.jpg

Општи подаци
Датум рођења (1726-09-21) 21. септембар 1726.
Место рођења Сремски Карловци (Аустријско царство, данас Србија)
Датум смрти 22. децембар 1801.(1801-12-22)(75 год.)
Место смрти Ковиљ (Аустријско царство, данас Србија)
Рад

Јован Рајић (Сремски Карловци, 21. септембар 1726Ковиљ, 22. децембар 1801) је био српски историчар, писац и педагог.

Биографија[уреди]

Рајић је рођен у Карловцима, где је похађао „словенску школу“ Емануела Козачинског, а потом, жељан науке је отишао у Кијев, где је завршио руску духовну академију. По повратку је добио место наставника, прво у богословско-учитељској школи у Карловцима, а затим у новосадској богословији. Доцније се закалуђерио у манастиру Ковиљу, и ту као архимандрит је остао до смрти.

Рајић је највише радио као богословски писац. Написао је „Катихизис“, више хришћанских историја, обредних књига и полемичких богословских списа. Најзначајније му је дело „Историја разних народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“. Непосредније у књижевност спадају ови његови радови: „Бој змаја с орлови“, „Трагедија цара Уроша“, прерада с немачког језика једне средњовековне збирке приповедака и две збирке пригодних и побожних песама („Во споминанију смерти“ и „На господскија праздники“).

Образован у школи Емануела Козачинског и кијевској духовној академији, која је важила као средиште православне сколастике и догматике, Рајић је постао најчувенији теолог код Срба; називан је српским Златоустом. Имајући поглавито на уму опасност Српске православне цркве у Војводини од унијаћења, нарочито се усавршио у питањима која су истицала преимућство православних догми над унијатским. Цео његов богословски рад је или превод или прерада чувених руских теолога, без веће научне вредности и без књижевне вредности иначе.

Рајић је много оригиналнији и много знатнији као историчар. Његова историја је врло обилно дело и први велики и озбиљан покушај да се прошлост Јужних Словена прикаже у целини и упоредо са историјом околних народа. Супротно ранијим хроникама, које почињу црквеном историјом и које догађаје и облике друштвеног уређења тумаче Божјим провиђењем, његова историја почиње ранијом судбином Словена и у приказивању догађаја и државних облика ослања се на писана документа и критичка разматрања. Од ранијих историчара он се обилато служи Хроником Ђорђа Бранковића, Даниловим Животима и неким страним историчарима, али му српски најважнији писани извори нису познати. Чуда и калуђерских схватања има и код њега. Према томе, правог научног метода у његовој историји још нема, ма да она несумњиво представља напредак у развитку српске историографије. Иако он у излагању избегава да каже оно чиме би се, као исправан аустријски грађанин, сгрешио о своју поданичку верност, он ипак увек брани и велича Србе, настоји да им открије њихову славну прошлост и да им разбуди свест о великој традицији.

Поменута трагедија је прерада драме Емануела Козачинског, коју је Рајић као ђак гледао и преписивао, а у старости прерадио и удесио за игру према својим назорима, сасвим у духу и руху средњовековних мистерија и миракула, у којима се, у доба ренесансе, на чудан начин преплеће хришћански морал са грчком митологијом. То је једини моралитет у српској књижевности. — Бој змаја с орлови је Рајићево најкњижевније дело. То је алегоријска историјска песма о рату Русије и Аустрије (орлови) против Турске (змај) 1788—1790. Песма је прожета родољубљем и хришћанским осећањима и писана доста чистим народним језиком.

Литература[уреди]

  • „Историје југосл. књижевности“, писац Ђорђе Анђелић, 1.1.1938, Београд)

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]