Јован Стефановић Виловски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јован Стефановић Виловски
N. Aleksic, Jovan Stefanovic Vilovski, major i knjizevnik (oko 1850).JPG
Портрет мајора Јована Виловског настао око 1850. године, дело Николе Алексића
Датум рођења (1821-06-24)24. јун 1821.
Место рођења Црепаја
 Аустријско царство
Датум смрти 25. март 1902.(1902-03-25) (80 год.)
Место смрти Беч
 Аустроугарска

Јован Стефановић Виловски (Црепаја, 24. јун 1821Беч, 25. март 1902) је био војни историчар и први српски хидролог и члан више научних друштава.

Биографија[уреди]

Јован је рођен у Банату, тада у Војној граници, 1821. године. Родитељи су му били: Дамјан Стефановић граничарски наредник и Марија Поповић родом из Борче. Остао је без мајке у трећој години живота, а без оца - у 13-ој години. Чим је муком завршио српску и немачку школу, пријавио се код фелдмаршаллајтанта Михаљевића. Измолио је да буде примљен - премештен у његову 59. регулашку регименту, као кадет 1839. године. Прве године војничке службе, бавио се као члан комисије, инжињерским проучавањима мерењима по граду Темишвару. Са региментом се премештао по царевини, док 1842. године није упознао у Прагу и побратимио се са познатим књижевником Љубомиром Ненадовићем. После положеног испита у Грацу 1847. године ушао је у генералски штаб у Бечу. За време Мађарске буне активни је учесник српског покрета, истакао се у много битака, нарочито код места Вилова у Бачкој. Након тог рата служио је као капетан у Велингтон регименти.[1] Године 1853. је милошћу царевом и по статуту Леополдовог ордена произведен у аустријско витештво са предикатом "От Вилова". [2] Оженио је 1850. године трговачку кћерку Милицу Тамбурић из Панчева.

Био је генералштабни мајор у аустријској војсци. У покрету 1848. учествовао је на страни патријарха Јосифа Рајачића. Борио се код Солферина 1859. године у чину мајора. Пензионисан је 1864. године због срчаних проблема, и затим се пасионирано бавио хидрологијом. На основу својих студија, предсказао је поплаву Тисе и страдање Сегедина 1879. године.[3] Написао око 60 расправа и чланака, углавном о мелиорацији и регулацији Тисе и Дунава. Оставио је у рукопису опсежне мемоаре.

Дело[уреди]

Осмислио је стратегију заштите од поплавних вода, након катастрофе из 1871. године. Покушао је преко Светозара Милетића да га преточи у закон, у Угарском сабору. Држао је о тој проблематици предавање на Географском институту у Бечу 1874. године. Саставио је своје "водомерне таблице" 1876. године, за прогнозу водостаја тока Дунава. Објавио је 1879. године књигу "Казаново стење". Објавио је 1881. године у часопису "Отаџбина", своју студију о ветру Кошави. Појавила се 1883. године његова књига "Регулисане реке у Угарској". Библиографија стручних и научних радова Јована Стефановића Виловског посвећених водама у Панонској низији садржи 60 јединица, што сведочи о његовом богатом раду у овој области. За свој рад 1886. (или 1881?) године добија медаљу Међународне географске изложбе, одржане те године у Венецији.

Његово историјско-мемоарско дело „Из живота једног ц.к. официра...“ (Земун, 1863.), писано предвуковском азбуком, послужило је као један од извора за „Речник српскохрватског књижевног и народног језика“ у издању САНУ. Своје дело „Успомене“ завештао је Матици српској. Интензивно се годинама бавио публицистиком, пишући занимљиве дописе у разним српским и страним листовима.

Био је Јован Стефановић "витез" от Виловски, власник и издавач само прве свеске часописа "Србадија", који је излазио у Бечу од 1874. године. Убрзо је власништво над листом препустио публицисти Стевану Ћурчићу.[4]

У више мандата био је председник Српске црквене општине, а 1873. дочекао је црногорског књаза Николу Првог са родољубивом беседом. Умро је у Бечу 1902. године.

Референце[уреди]

  1. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1853. године
  2. ^ "Босанска вила", Сарајево 1895. године
  3. ^ "Српски сион", Карловци 1902. године
  4. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1877. године

Извори[уреди]