Јоже Ожболт

јоже ожболт
јоже ожболт
	Јоже Ожболт
Лични подаци
Датум рођења	4. јануар 1922.
Место рођења	Белица, код Осилнице, Краљевина СХС
Датум смрти	17. март 2018. (96 год.)
Место смрти	Љубљана, Словенија
Професија	војно лице
Деловање
Члан КПЈ од	1943.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије; Југословенска народна армија; 1942 — 1979.
Чин	генерал-потпуковник
Херој
Народни херој од	27. новембра 1953.
Одликовања

Јоже Ожболт (Белица, код Осилнице, 4. јануар 1922 — Љубљана, 17. март 2018), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 4. јануара 1922. године у селу Белици, код Осилнице, у близини Кочевја. Потицао је из радничке породице. Од 1934. године, са свега 12 година је почео да ради са оцем Иваном као шумарски радник у Босанском Новом, Бјеловару, Чазми, а највише у кочевским шумама.^[1]

Када је 1941. године отпочео Други светски рат у Југославији, Јоже је напустио посао и вратио се кући. Његов родни крај нашао се у италијанској окупационој зони. У јесен 1941. године у Осилници је био формиран први теренски одбор Ослободилачког фронта, који је радио на окупљању бораца против окупатора. Један од омладинца који се прикључио Народноослободилачком покрету (НОП) био је и Јоже. Он је потом заједно с другим омладинцима радио на прикупљању оружја, муниције и војничке опреме, које су многи становници сакрили приликом капитулације Југословенске војске, у априлу 1941. године.^[1]

Марта 1942. године Јоже је отишао у партизане у Кочевски партизански батаљон. Као добар познавалац терена и људи, извршавао је специјалне обавештајне и диверзантске задатке, а истовремено је био тешко повезан с радом политичких организација на терену. Организовао је и припремио три напада Кочевског партизанског батаљона на италијано упориште на Осилници — 21. и 26. маја и 4. јуна 1942. године. После трећег напада на Осилницу, Италијани су напустили ово упориште.^[1]

Када је 6. октобра 1942. године формирана Друга словеначка ударна бригада „Љубо Шерцер” Јоже је ступио у ову бригаду, у којој је обављао дужности — командира десетине, командира вода, и од пролећа 1943. године командира чете. Међу најзначјанијим успесима које Шерцерова бригада постигла у то време било је уништење плавогардијског упоришта у Грачарицима, 10. септембра 1943. године. Након капитулације Италије, септембра 1943. године, на Голом код Љубљане је била формирана Десета словеначка ударна бригада и у њу је био укључен Јоже Пжболт, који је постављен за команданта Трећег батаљона. Са овом бригадом Јоже је прошао најтежу немачку офанзиву, током октобра и новембра 1943. године. Најтеже борбе у току ове офанзиве вођене су на Иловој гори, након које се бригада пробијала из непријатељског обруча.^[1]

У другој половини новембра 1943. године, 18. словеначка дивизија, у чијем саставу су биле Осма, Девета и Десета бригада, пошла је на пут у Горски котар, како би тамо у учествовала у борбама у садејству са хрватским партизанима. Јоже Ожболт је учествовао у свим борбама Десете словеначке љубљанске бригаде, а нарочито се истекао у борбама у околини Мрзлих Водица, Мркопаља и Врбовског. Почетком 1944. године, Јоже је постао заменик, а потом и командант Осме словеначке бригаде „Франц Лествик”. Са овом бригадом је учествовао у многим борбама и акцијама, а један од најзначајнијих успеха ове бригаде је био онемогућавање непријатељског продора у Белу крајину, 13. октобра 1944. године. Немачке и домобранске снаге су покушале да изненадно продру у центар ослобођене територије у Чрномељ. Непријатељској колони која је продирала од Кочевја преко Копривника, покушај продора је делимично успео, али у повратку су је напали јуришни батаљони 18. словеначке дивизије. У кратком и жестоком судару, код Хриба и Копривника, Немци и домобрани су били страховито потучени.^[1]

У току Народноослободилачког рата Јоже Ожболт је био шест пута рањаван, добивши притом седамнаест рана. Последње његово рањавање било је 20. јануара 1945. године у Жумберку, када се налазио на дужности команданта Четврте словеначке ударне бригаде „Матија Губец”. Два месеца је био лечен у рошким партизанским болницама, а затим је савезничким авионом, са аеродрома на ослобођеној територији у Белој крајини, био евакуисан и пребачне у југословенку базу у Барију, у Италији, где је био лечен у болници у Алтамури.^[1]

Након излечења Јоже је наставио професионалну војну каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА). Више година се налазио на дужности команданта пука и бригаде у Љубљани, Мурској Соботи и Осијеку. Био је начелник југословенског одреда при јединицама Организације уједињених нација, који је 1956. године учествовао у мировној војној мисији у првој великој кризи на Средњем истоку. Након повратка у Југославију, налазио се на дужностима — начелника Штаба дивизије, начелника оперативног одељења корпуса, команданта дивизије, инспектора за копнену војску у Савезном секретеријату за народну одбрану (1968—1971), помоћника команданта Девете армије за позадину у Словенији (1971—1979) и др.^[2]^[3]

Године 1954. је завршио Вишу војну академију ЈНА, а 1964. године Школу народне одбране. Више година је био члан пуковског, бригадног, дивизијског и армијског комитета организације Савеза комуниста Југославије у Југословенској народној армији.^[2]

Његов рођени брат Драго Ожболт (1931—1994), такође је био генерал-потпуковник ЈНА. Умро је 17. марта 2018. године у Љубљани, као један од последњих народних хероја у Словенији и на простору бивше Југославије.

Одликован је са више југословенских одликовања, међу којима су Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден заслуга за народ са сребрним венцима и Орден братства и јединства са сребрним венцем.^[3] Орденом народног хероја је одликован 27. новембра 1953. године.^[2]