Јосип Јурај Штросмајер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јосип Јурај Штросмајер

Josip Juraj Strossmayer2.jpg

Датум рођења 4. фебруар 1815.
Место рођења Осијек (Аустријско царство)
Датум смрти 8. април 1905.(1905-04-08)(90 год.)
Место смрти Ђаково (Аустроугарска)

Јосип Јурај Штросмајер (нем. Joseph Georg Strossmayer; Осијек, 4. фебруар 1815Ђаково, 8. април 1905) је био хрватски бискуп и политичар, културни делатник и писац; један од најзначајнијих и најутицајнијих Хрвата 19. века.

На првом ватиканском концилу (18691870.) у Риму био је један од најзапаженијих противника неограничене папске власти и том се приликом истакао као вичан говорник одржавши тросатни говор против догме о папској непогрешивости, после којег је с мањом групом бискупа напустио Рим.

Јосип Јурај Штросмајер је родоначелник хрватске идеје југословенства. Наставио је да негује идеје илирског покрета које су имале за циљ да илирско, а потом југословенско, име послужи као степеница на путу уједињења. Неки критичари сматрају да је Јосип Јурај Штросмајер под фирмом југословенства крио своје хрватство, па и великохрватство.[1]

Порекло и деловање[уреди]

Пореклом из кроатизоване немачке војничке породице из Осијека, Штросмајер је рођен 4. фебруара 1815. године у Осијеку. Штросмајеров прадеда се у Осијек доселио из Горње Аустрије. У родном Осијеку похађао је народну школу и гимназију, а двогодишњи филозофски течај завршио је у католичком сјеменишту у Ђакову. Потом је похађао високо сјемениште у Будимпешти где 1834. године стиче докторат филозофије. Године 1838. је заређен, и две године борави у Петроварадину. Две године касније (1840.) одлази у Augustineum у Беч и 1842. године постаје доктор теологије и професор канонског права на бечком Универзитету, полагањем дисертације о проблему црквеног јединства. Од 1842. до 1847. године професор је ђаковачког сјеменишта, а потом је две године у Бечу дворски капелан и један од тројице директора у Augustineumu. У то доба предавао је и канонско право на Бечком Универзитету.

Као дворски капелан, у периоду од 1849—1859. године, у доба аустријске контрареволуције одлучно је био на страни бана Јелачића. Од 1860. године па наредних 13 година вођа је Народне странке (1860—1873). У доба активног бављења политиком сматрао је како Аустрија мора постати федеративна држава у којој ће сви народи доћи до изражаја. Тежио је уједињењу јужних Словена у оквиру Аустрије под влашћу Хабзбурговаца. Настојао је Аустрији прокрчити пут на словенском југу ширећи њену утицајну сферу на јужнословенске земље изван граница аустријске државе. Програм Штросмајерове странке био је у овом: „Сви Славени (јужни) уједињени под Хабзбурзима и под Папом“.[2]

Његовим посредовањем дошло је до конкордата између Ватикана и Црне Горе 1866. године, а радио је на томе да и Русија склопи конкордат с Ватиканом. Имао је значајну улогу у оснивању ЈАЗУ (Југославенске академије знаности и умјетности) 1867. у Загребу. Данас та установа носи име ХАЗУ (Хрватска академија знаности и умјетности). Такође је играо велику улогу у оснивању загребачког универзитета 1874. године.

Као црквени магнат располагао је огромним богатством. Новчано је помагао издавачку делатност као и оснивање народних читаоница, и то не само у Хрватској него и у осталим словенским земљама: од Словачке, Чешке и Пољске до Македоније. Због тога има велико поштовање код многих католичких Словена (у Прагу постоји трг са његовим спомеником).

Штросмајер и Босна[уреди]

Штросмајер је своју политику заснивао као и већина хрватских политичара друге половине XIX века на хрватском државном праву.[3]

Штросмајер се активно бавио питањем статуса Босне. Међу његовим главним сарадницима био је и др Фрањо Рачки, познати хрватски историчар. Први је писао да је Босна „некоћ била хрватска“. Деловање Штросмајера и његове агитације аустријскоме цару имале су тенденције да се покатоличе босански муслимани, а поунијатите православни Срби.[2]

Штросмајер био ригидан кад је реч о на пример Исламској вероисповести, па је сматрао да треба применити сва расположива државна средстава да се од ага и бегова муслиманских одузму имања и предају Римокатоличкој цркви да би њена економска база јачала. А о православнима је знао да говори као о неверницима, шизматицима, најгоре изразе је употребљавао о њима.[3]


Штросмајер, је имао у Босни великог пријатеља Штадлера, сарајевског бискупа, који је одиста почео католичење муслимана са једном муслиманком, али је ствар откривена, и прешла у јавни скандал, а замало што није дошло и до крвопролића.[2]

У Босну су били са аустријском окупацијом дошли многи агилни пријатељи ђаковачког бискупа Штросмајера. Нарочито Длустуш за просвету, Трешчец за управу, Херман за пропаганду. Међутим, хрватски покрет је остао у Босни ограничен на чисто католичке масе.[4]

Штросмајерови људи у Босни су сабирали онамо српске народне песме и исте послали Матици Хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске Народне Пјесме“.[2] Српски песник Јован Дучић сматра да је ово био несумњиво међу највећим и најружнијим плагијатима који су икад учињени у европској литератури.

Штросмајерово југословенство[уреди]

Након стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије), створен је својеврстан мит о југословенству Штросмајера и његовог помоћника Рачког. У школске уџбенике Историје Штросмајер је представљан као апостол југословенства, као идеолог нове државе. Неки српски интелектуалци су га по значају за Србе чак изједначавали са Светим Савом.[2]

Неки су намерно али већина из незнања занемаривали чињеницу о тешком положају српског народа у банској Хрватској за време политичког деловања Јосипа Јураја Штросмајера. Србима је у његово време било оспоравано национално име, забрањено да свој језик зову српским, а и приступ политици је био ускраћиван.[5]

Радило се на свесном прикривању чињеница о форми тог југословенства (тј. југославизма). Сам бискуп Штросмајер је године 1883, изјавио да су Срби главни непријатељи Хрвата.[2] Штросмајер јесте проповедао неку врсту јужнословенске државе, али под апсолутном влашћу хабзбуршке династије и католичке цркве, са центром у Загребу, БиХ као интегралним делом Хрватске, Сремом као делом Хрватске.[5]

Избијање заблуде о Штросмајеру међу српском интелигенцијом је почело тек 90-их, када су након дугогодишње забране објављени емигрантски списи Јована Дучића, и након објаве научних дела историчара Василија Крестића.

С друге стране, Виктор Новак је написао о Штросмајеру и његовом времену књигу биографског карактера (Magnum sacerdos) којој је Штросмајер приказан у позитивном светлу као поборник јединства јужних Словена. У другој својој књизи, Magnum crimen, Новак пише о Штросмајеру као народном човеку који је био поборник идеје католичке цркве која служи народу а не римској курији. Јединство Срба и Хрвата види кроз јединствену цркву у којој би литургијски језик био црквени старославенски.

Референце[уреди]

  1. Крестић, Василије. Бискуп Штросмајер у светлу нових извора. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Дучић, Јован. Југословенска идеологија. 
  3. 3,0 3,1 Спиридон Булатовић: ИНТЕРВЈУ СА АКАДЕМИКОМ ВАСИЛИЈЕМ КРЕСТИЋЕМ [1]
  4. Ћоровић, Владимир (1939). Политичке прилике у Босни и Херцеговини. 
  5. 5,0 5,1 Василије Крестић - Бискуп Штросмајер – Хрват, великохрват или Југословен

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]