Јосип Микл

С Википедије, слободне енциклопедије
Јосип Микл
Датум рођења1885
Место рођењаКлагенфурт, Аустроугарска
Датум смрти25. август 1965
Место смртиКлагенфурт, Аустрија

Јосип Микл (нем. Josef Mickl; Клагенфурт, 1885. — Клагенфурт, 1965) је био аеронаутичар, машински инжењер, пилот, конструктор авиона и хидроавиона у Аустроугарској и Краљевини СХС/Југославији, технички директор „Икаруса“ и члан Поршеовог пројектног тима.[1][2]


Биографија[уреди | уреди извор]

Јосип Микл је рођен у Клагенфурту 1885. године, где је завршио основну и средњу школу. Студирао је у Грацу и Бечу. Након завршених студија живео је и радио у Пули, Бечу, Новом Саду, Земуну и Штудгарту. У пензију је отишао 25. августа 1950. године, као цењен инжењер аеронаутичар. Поживео је до 1965. године.

Рад у Аустрији[уреди | уреди извор]

Био је пионир Аустроугарског ваздухопловства, свој први хидроавион (нем. Mickl-Flugzeuge) почео је да гради још 1910. у Поморском арсеналу (нем. Seearsenal) у Пули (Pola). То је био први хидроплан Аустроугарског ПВ (нем. k.u.k. Marineluftwaffe - MLW) испоручен јула 1912. као „нем. Marineapparat I“. До Првог светског рата Ј. Микл је остварио укупно три различита пројекта хидроавиона са моторима мање снаге, а од 1914. до 1918. још најмање пет типова хидроавиона различитих категорија, од којих је већина израђивана у серијама за Аустроугарско ПВ. Пилотски испит за хидропилота положио је 4. јуна 1915, као седми хидропилот (нем. Wasserflugzeugführer) поменутог ваздухопловства[3]. Пре и за време Првог светског рата радио је као шеф конструкторског бироа за хидроавионе у фирми ÖFFAG.[4]

Када је Сен-Жерменским мировним уговором од 10. септембра 1919. Аустрији забрањено да има ваздухопловсто и производи авионе, инж. Микл је остао без посла у својој струци али се одмах запослио у конструкционом бироу фабрике „Аусро-Дајмлер“ (Austro Daimler) чији је шеф био познати аустријски аутомобилски конструктор др. Фердинанд Порше (нем. Ferdinand Porsche).

Рад у Војном ваздухопловству Краљевине СХС[уреди | уреди извор]

Половином 1922. на позив ген. М. Узелца тада начелника Одељења за ваздухопловство при Министарству војске и морнарице Краљевине СХС/Југославије, инж. Ј. Микл је као афирмисани ваздухопловни стручњак и конструктор прихватио да ради у Техничкој служби Ваздухопловства Краљевине СХС. Распоређен је у новоосновани Ваздухопловни арсенал у Петроварадину, где је поред решавања различитих техничких проблема у одржавању и ремонту авиона, радио са инж. Р. Физиром и групом ваздухопловних инжењера руских емиграната, на чијем се челу налазио инж. Н. Жученко, на разради нове, измењене документације за серијску производњу школских авиона Мали и Средњи Бранденбург. У сопственој режији израдио је и пројекат школског хидроавиона, који је држава откупила за потребе Поморског ваздухопловства (ПВ).

Рад у Икарусу[уреди | уреди извор]

На наговор Димитрија Коњовића, Ј. Микл је у јесен 1923. напустио службу у Арсеналу и прешао у фабрику „Икарус“, у којој је све до 1929. радио као технички директор и главни конструктор а био је и један од оснивача и акцинар. Током 1924. у „Икарусу“, је поред испорука прве серије Икарус ШБ (Школски Бранденбург) познатог и као Мали Бранденбург, израђен и прототип школског хидроплана Икарус ШМ познат под називом „Шимика“, конструкције инж. Ј. Микла, а следећих година израђено је укупно 36 примерака који су испоручени ПВ. Ови авиони су били у служби читавих 18 година што је за авион дрвене конструкције веома дуг век.

Маја 1926. завршен је и други хидроавион конструкције инж. Микла рађен у Краљевини СХС. Био је то извиђач Икарус ИМ (Извиђач Морнарички) са мотором БМВ (BMW IVa) од 250 КС, али је прототип грешком пилота из ПВ на првом лету поломљен 31. маја 1926. године. Те године израђен је и прототип новог измењеног хидроавиона Икарус ИО (Извиђач Обални) са мотором Либерти (Liberty L-12) од 400 КС. Укупно је у „Икарусу“ произведено 37 примерака оваквих хидроплана који су испоручени ПВ од 1928. до 1931, означавани су били ознакама ИО/Ли, а у служби су били до Априлског рата 1941. године.

Последњи хидроплан којег је Микл пројектовао у бироу „Икаруса“, био је извиђач Икарус ИМ.2 са слободноносећим краћим доњим крилом (сескиплан) и истим мотором Либерти. Испитивања у лету извршена су крајем 1928. и почетком 1929, али нису испунила очекивања ПВ. Када је 1929. на међународном такмичењу у Француској разочарао и Миклов туристички двосед Сиви Соко, инж. Ј. Микл је напустио „Икарус“ и вратио се у Аустрију.

Рад у Конструкционом бироу Поршеа[уреди | уреди извор]

После повратка у Аустрију, срео се инж. Ј. Микл, са својим познаником др. Фердинандом Порше са којим је радио у Аустро Дајмлеру до 1922. године. Прихватио је његов позив да се као аеродинамичар прикључи његовом тиму и решава аеродинамичне проблеме при пројектовању аутомобила. Тако је инж. Ј. Микл, каријеру наставио 1931. у аутомобилској индустрији, у новоформираном КБ „Порше“ у Штутгарту (нем. PORSCHE KONSTRUKTIONEN GMBH), као специјалиста за аеродинамику. Био је члан тима који је пројектовао аутомобиле те познате куће. Прославио се линијама тркачких аутомобила пројектованих за Ауто Унион (данас Ауди), нарочито моделом Т80. Као члан Поршеовог пројектног тима учествовао је у пројектовању Фолксвагенове бубе. У пензију је отишао 25. августа 1950. године.

Инж. Ј. Микл је био свестран инжењер и успешни проналазач, бавио се и развојем алтернативних извора енергије, па је од 1926. до 1957, имао 15 пријављених патената из области машинства.[5] Поживео је до 1965. године.

Пројекти авиона[уреди | уреди извор]

Пројекти авиона у Аустроугарској[уреди | уреди извор]

  • Микл Бр.1 - експериментални авион са мотором Дајмлер 40 KS, 1 ком, 1912. год.,
  • Микл Тип A - школски авион са мотором Гноме 80 КС или Роне 80 KS, 3 ком, 1913. год.,
  • Лонер Тип E - хидроавион ловац заједнички пројект Етрих, Микл и Паулал са мотором Гноме 100 KS, 1 ком, 1913,
  • Микл Тип S - школски авион са мотором Гноме 80 KS, 7 ком, 1914-1915. год.,
  • Микл Тип G - далекометни извиђач/бомбардер са три мотора Хиро 3 x 200/225/240 KS, 10 ком, 1915-1916. год,
  • Микл Тип A100 - борбени авион са мотором Хиро 200/230 KS, 17 ком, 1918. год.,
  • Микл Тип A2.100 - борбени авион са мотором Хиро 240 KS, 1 ком, 1918. год.,
  • Микл Тип R - далекометни извиђач са мотором Дајмлер 345 KS, 2 ком, 1918. год,

Пројекти авиона у Југославији[уреди | уреди извор]

  • Икарус ШМ - школски морнарички авион серијска производња 1924. године,
  • Икарус ИМ - морнаричко извиђачки авион прототип 1926. године,
  • Икарус ИО - обалски извиђач серијска производња 1926. године,
  • Сиви Соко - туристички авион прототип 1924—1927. године,
  • Икарус ИМ.2 - морнаричко извиђачки авион прототип 1928. године.

Признања[уреди | уреди извор]

За допринос развоју аустроугарског поморског ваздухопловства, инжењер Јосип Микл је добио следећа признања:

  • Крст витешког реда Фрање Јосифа[тражи се извор]
  • Једна улица у Клагенфурту носи његово име.[6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Ваздухопловне традиције Србије”. Архивирано из оригинала 22. 09. 2013. г. Приступљено 26. 11. 2012. 
  2. ^ * Жутић, Никола; Бошковић Лазар. (1999), Икарус - Икарбус: 1923 - 1998. YU-Београд: Икарбус.
  3. ^ Keimel 1981, стр. 448.
  4. ^ Haberfellner, Wernfried; Walter Schroeder . Wiener-Neustädter Flugzeugwerke GmbH. . AT-Graz: Weishaupt. 1993. ISBN 978-3-7059-0000-4.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  5. ^ Wayback Machine
  6. ^ A1 Telekom Austria Aktiengesellschaft - IT-Dienstleistung - Telefon - Kontakt - Information und Consulting, Transport und Verkehr, Handel, Gewerbe und Handwerk - Firmen A-Z, Приступљено 28. 3. 2013.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Keimel, Reinhard (1981). „Die Seeflugzeuge der k.u.k Kriegsmarine von 1912 - 1918”. Ősterreichs Luftfahrzeuge-Gschichte der Luftfahrt von den Anfaengen bis Ende 1918. AT-Graz: H.Weishaupt Verlag. стр. 410. ISBN 978-3-900310-03-5. 
  • Hauke, Ervin (1988). Die Flugzeuge der k.u.k. Luftfahrtruppe und Seeflieger 1914-1918. Walter Schreder, Bernhard Tötschinger. AT-Graz: H.Weishaupt Verlag. стр. 224. ISBN 978-3-900310-46-2. 
  • Haberfellner, Wernfried (1993). Wiener-Neustädter Flugzeugwerke GmbH. Walter Schröder. AT-Graz: Weishaupt. ISBN 978-3-7059-0000-4. 
  • Јанић, Чедомир (2000). „Икарусов хидроплан”. Аеромагазин. YU-Београд: ББ Софт. 15: 32—34. ISSN 1450-6068. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Грујић, З. (1998). Фабрика аероплана и хидроплана ИКАРУС а.д. YU-Београд: Аеро магазин бр.6. 
  • Isaić, Vladimir (2010). Pomorsko zrakoplovstvo na istočnoj obali Jadrana 1918-1941. (prvi dio). Danijel Frka. Zagreb: Tko zna zna doo. ISBN 978-953-97564-6-6. 
  • Schupita, Peter (1983). Die k.u.k. Seeflieger. Bernard & Graefe Verlag Koblenz. 
  • Димитријевић, Бојан (2012). Краљевско ваздухопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Миладиновић П., Мицевски М. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8. 
  • Жутић, Никола; Бошковић Лазар. (1999), Икарус - Икарбус: 1923 - 1998. YU-Београд: Икарбус.
  • Oštrić,Š, Krila domaćih ruku i pameti, Aeromagazin br.21, Beograd, BB Soft, ISSN 1450-6068.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јосип_Микл&oldid=27560411”