Јосиф Панчић
Јосиф Панчић | |
---|---|
Јосиф Панчић | |
Рођење | Угрини код Брибира, Аустријско царство 17. април 1814. |
Смрт | 8. март 1888.73 год.) ( Београд, Краљевина Србија |
Поље | ботаника |
Познат по | открићу Панчићеве оморике |
Јосиф Панчић (Угрини код Брибира, 17. април 1814 — Београд, 8. март 1888) био је српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије.
Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика,[1] а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима.
Биографија[уреди | уреди извор]
Панчић је рођен у селу Угрини код Брибира, у Винодолу (у то време Аустријско царство, данас Хрватска), у католичкој породици као четврто дете Павла и Маргарите. Према предању, Панчићи су пореклом из Херцеговине и од давнина су се доселили у село Угрини, које се налази на северним огранцима Велебита у саставу Винодолске општине.
Школовање[уреди | уреди извор]
Родитељи су му били сиромашни, a стриц му је био архиђакон у Госпићу, те га је он узео себи и старао се о његовом школовању . Основну школу завршио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. Јосиф је из Ријеке прешао у Загреб (1830) да би наставио школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука. Панчић је завршио медицински факултет у Пешти и постао доктор медицине 7. септембра 1842. године израдивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Током студија у Пешти морао је да се издржава, дајући приватне часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година.
Служба[уреди | уреди извор]
Панчић није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Од лекарске праксе није могао да се прехрањује, јер није имао довољно пацијената, који су већином били сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где је се бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је наишао на многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната.
После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пео се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја.
Одатле се упутио у Беч да доврши одредбу свога хербара, који је око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, a уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју је проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време је пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић је готово био на измаку свога новца и то је признао Вуку. Вук му је тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу.
Панчић је послушао Вука и дошао у Србију у мају 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али, како је Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, па је чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао да добије то место. Чекајући на постављење, обилазио је ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света.
Панчић је готово остао без средстава за живот и док је размишљао да се врати, добио је позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који је имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине у Белици, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, био на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао.
Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али претходне године започета испитивања наставио је, обишавши Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и манастир Љубостиње. Око половине јуна отишао је у Алексиначку Бању, одакле се први пут попео на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство.
Крајем исте године добио је премештај у Крагујевац и постављен је на упражњено место за привременог окружног лекара 12. новембра 1847. године. За време боравка у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. године се венчао у православној цркви у Ћуприји.
Професор природних наука[уреди | уреди извор]
Идуће године, 8. јануара 1850. године примљен је за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство, др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије. Основао је Београдску ботаничку башту 1874. године.
Панчићева оморика[уреди | уреди извор]
Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877. (Према неким изворима 1875.?). пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.
По њему је названа и Панчићева поточарка.

Значајна дела[уреди | уреди извор]
Панчићево најзначајније писано дело је први опис флоре Србије: Флора кнежевине Србије (Flora Principatus Serbiae). Или васкуларне биљке, које у Србији дивље расту.[2] Књига је изашла из штампе 1874. године, а 1884. издати су њени додаци (Additamenta).[3] Књига је доживела безброј посмртних издања. Иако је био научник, начин писања Ј. Панчића био је свима разумљив, и литерарно веома леп.
Остала значајнија дела:
Смрт и сахрана[уреди | уреди извор]


Када је Јосиф Панчић требало да буде изабран за члана Државног савета у Србији, није испуњавао основни (бирократски) услов. Није имао до тада ни једну непокретност у држави. Због тога му је у непокретну имовину прибележена зидана гробница коју је себи подигао на гробљу код цркве Св. Марка у Београду.[6]
Панчић је умро 25. фебруара/8. марта 1888. године усред рада, ведар, свестан и приљежан. Предговор за „Ботаничку башту“ довршио је неколико дана пре смрти. „Првенац Балканског полуострва“ радио је и за време боловања.
Према једном новинском напису из 1940, желео је да га сахране на Сувом рудишту, највишем врху Копаоника, а што је пало у заборав у ученим круговима, за разлику од "народног песника" који је то забележио у стиховима.[7] Панчићев врх, највиши врх на планини Копаоник, добио је име по познатом српском ботаничару Јосифу Панчићу. На овом врху се налази његов маузолеј где је пренесен 1951. године.[8]
Учена друштва[уреди | уреди извор]

Био је члан у следећим ученим друштвима:
- Друштво српске словесности
- Први председник и редован члан Српске краљевске академије,
- Српског ученог друштва, Regia societas botanica ratisbonenbis,
- Српског археолошког друштва,
- Српског лекарског друштва,
- Певачког друштва и
- Друштва за пољску привреду.
- Српског пољопривредног друштва[9] у Београду, од 1868. године
- Почасни члан баварског друштва Polichia, Подринске Слоге и Алексин. Читаонице;
Дописни члан:
- Југословенске академије наука и уметности,
- Угарске академије наука,
- Бранденбуршког ботаничког друштва,
- Бечког геолошког инштитута
- Јестаственичког друштва у Шербуру
- Зоолошког ботаничког друштва у Бечу
Одликовања[уреди | уреди извор]
- Орден св. Саве I степена,
- Таковски крст,
- Крст друштва црвеног крста.
По њему су названи ОШ „Јосиф Панчић” Чукарица, Шаблон:Пољопривредна школа „Јосиф Панчић” Панчево и Панчићев парк.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ "Тежак", Београд 1. јануар 1886.
- ^ Јосиф Панчић (1874): Флора кнежевине Србије (Flora Principatus Serbiae). Прво издање: Државна штампарија у Београду
- ^ Панчић, Јосиф (1976). Флора Кнежевине Србије: Додатак флори Кнежевине Србије. Српска Акад. Наука и Уметности.
- ^ Панчић, Јосиф - Живи песак у Србији и биље што на њему расте – за листање на страници Дигиталне Библиотеке Матице српске.
- ^ Панчић, Јосиф - Флора у околини београдској – за листање на страници Дигиталне Библиотеке Матице српске.
- ^ "Коло", Београд 28. августа 1943.
- ^ "Политика", 26. дец. 1940
- ^ Неиспуњени завет Јосифа Панчића („Вечерње новости“, 23. фебруар 2014)
- ^ "Тежак", Београд 31. децембар 1888.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
![]() |
Јосиф Панчић на Викимедијиној остави. |
- Јосиф Панчић - Српска енциклопедија
- Сајт посвећен Јосифу Панчићу, Биолошки факултет
- Биографија Јосифа Панчића на сајту САНУ
- „Љубав на први ботанички поглед“, Спаса Сотиров и Бранислав Милтојевић, Вечерње новости, фељтон, 2008.
- 200 година Панчића (Б92, 18. април 2014)
- Живот и прикљученија Јосифа Панчића („Политикин Забавник“, 21. јун 2013)
- Панчић за омориком трагао две деценије („Политика”, 12. август 2020)
- Јосиф Панчић и оморика: Како је научник открио „ледену лепотицу” (Б92, 17. април 2021)
Претходник: Стојан Марковић |
Ректор Велике школе 1868 — 1875. |
Наследник: Емилијан Јосимовић |
Претходник: - |
Председник Српске краљевске академије 1887 — 1888. |
Наследник: Чедомиљ Мијатовић |