Јосиф Панчић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јосиф Панчић

Josif pancic.jpg
Јосиф Панчић, рад Ђорђа Крстића

Општи подаци
Датум рођења (1814-04-17) 17. април 1814.
Место рођења Угрини код Брибира (Аустријско царство)
Датум смрти 8. март 1888.(1888-03-08)(73 год.)
Место смрти Београд (Краљевина Србија)
Рад
Поље ботаника
Школа Универзитет у Будимпешти
Познат по Открићу Панчићеве оморике

Јосиф Панчић (Угрини код Брибира, 17. април 1814Београд, 8. март 1888) је био српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима.

Биографија[уреди]

Панчић је рођен у селу Угрини код Брибира, у Винодолу, Хрватска (у то време Аустријско царство), у католичкој породици као четврто дете Павла и Маргарите. Према предању, Панчићи су пореклом из Херцеговине и од давнина су се доселили у село Угрини, које се налази на северним огранцима Велебита у саставу Винодолске општине.

Школовање[уреди]

Лазар Докић, Јован Жујовић, Јосиф Панчић (снимљено 1883. године).

Родитељи су му били сиромашни, a стриц му је био у Госпићу архиђакон, те га је он себи узео и о његовом се школовању старао. Основну школу изучио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. Из Ријеке је Јосиф прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, и зажели да тамо настави своје студије где је завршио медицински факултет и постао је доктор медицине 7. септембра 1842. године израдивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Панчић је током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година.

Служба[уреди]

Није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Али, од лекарске праксе није могао живети, јер није имао довољно пацијената, a и они што су долазили били су већином сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где је се бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је упознао многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната.

После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пео се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја.

Јосиф Панчић, споменик у Академском парку на Студентском тргу у Београду

Одатле се упутио у Беч да доврши одредбу свога хербара, који је око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, a уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју је проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време је пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић је готово био на измаку свога новца и то је признао Вуку. Вук му је тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу.

Панчић је послушао Вука и дошао у Србију месеца маја 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али, како је Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, па је чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао добити то место. Чекајући на постављење, обилазио је ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света.

Споменик Јосифу Панчићу на улазу у Ботаничку Башту Јевремовац у Београду

Панчић је готово остао без средстава за живот и помишљао је да се врати, но у томе моменту добије позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који је имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине у Белици, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, био на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао.

Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио је, обиђе Темнић, Левач у околини ОпарићаПревешко језеро) и манастир Љубостиње. Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство.

Крајем исте године добио је премештај у Крагујевац и постављен је на упражњено место за привременог окружног физикуса 12. новембра 1847. године. За време бављења у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. године се венчао у православној цркви у Ћуприји.

Професор природних наука[уреди]

Идуће године, 8. јануара 1850. године примљен је за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство, др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије.

Село Ђурићи на планини Тари, место где је Панчић открио оморику

Панчићева оморика[уреди]

Панчићева оморика

Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877. (Према неким изворима 1875.?). пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.

Панчићев врх - маузолеј

Смрт и сахрана[уреди]

Панчић је умро 25. фебруара/8. марта 1888. године усред рада, ведар, свестан и приљежан. Предговор за „Ботаничку башту“ довршио је пред смрт на неколико дана. „Првенац Балканског полуострова“ радио је и за време боловања.

Панчићев врх, највиши врх на планини Копаоник, добио је име по познатом српском ботаничару Јосифу Панчићу. На овом врху се налази његов маузолеј где је сахрањен 1951. године.[1]

Учена друштва[уреди]

Био је члан у следећим ученим друштвима:

Дописни члан:

Одликовања[уреди]

Од одличја имао је

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Стојан Марковић
Ректор Велике школе
18681875.
Наследник:
Емилијан Јосимовић
Претходник:
-
Председник Српске краљевске академије
18871888.
Наследник:
Чедомиљ Мијатовић
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}