Јохан Христоф фон Бартенштајн

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Јохан Христоф фон Бартенштајн
Martin van Meytens 008.jpg
Јохан Христоф фон Бартенштајн
Датум рођења (1689-10-23)23. октобар 1689.
Место рођења Стразбур
 Француско краљевство
Датум смрти 6. август 1767.(1767-08-06) (77 год.)
Место смрти Беч
 Хабзбуршка монархија

Јохан Христоф барон Бартенштајн (Стразбур 23. октобар 1689—Беч, 6. август 1767) је био државник и дипломата у служби Хабзбуршке монархије.

Живот[уреди]

Порекло[уреди]

Потекао је из грађанске породице у Стразбуру, где је и одрастао. Његов отац Јохан Филип Бартенштајн (1650-1726) је био професор филозофије из Тирингије и директор гимназије у Стразбуру, а мајка му је потицала из једне учене стразбуршке породице.

Студије и прве везе[уреди]

Студирао је језике, историју и право у Стразбуру. Историју је дипломирао 1709. на тему рат Морица Саксонског против Карла V („Устанак кнежева“), а право 1711. на тему лов на наслеђе.

Као деветнаестогодишњак отпутовао је у Париз, где је ступио у везу са бенедиктинцима, која га је одвела у Беч. Тамо је срео Готфрида Вилхелма Лајбница, који га је подржавао и упућивао на каријеру у државној управи.

Каријера у Бечу[уреди]

Тражећи каријеру у аустијској администрацији прешао је из евангелизма у католицизам 1715. Већ 1719. уздигнут је у витеза, а двадесетих и тридесетих година 18. века изградио је блиставу каријеру на хабзбуршком царском двору.

Прво је постао секретар, а касније нотар Тајне конференције (највише управне власти у Бечу) и најближи повереник и саветник Карла VI. Године 1732. (према другим изворима: 1733) добио је диплому о племству (баронату), а доспео је у Тајни савет и до вицеканцелара у аустријској Државној канцеларији. Након Карлове смрти 1740. остао је привржен његовој ћерци и наследници Марији Терезији и годинама усмеравао спољну и породичну политику Хабзбурга.

Године 1753. шездесетчетворогодишњег Бартенштајна заменио је на месту диригента спољне политике Антон Кауниц. Отада је био активан у унутрашњој политици. На крају је радио као директор Тајног кућног архива и писао уџбенике за престолонаследника Јосифа II. Умро је 1767, а своме потомству је оставио простране земљишне парцеле у Доњој Аустрији и Шлезији.

У Бечу је 1873. унутрашњи град у близини парламента назван по њему „Бартенштајнова улица“.

Делатности[уреди]

Дипломатски успеси и неуспеси[уреди]

Бартенштајн и Прагматична санкција[уреди]

У своје време важио је за једну од најутицајнијих и најинтелигентнијих личности на Бечком двору. Имао је великог удела у спровођењу „Прагматичне санкције“ коју је 1713. издао Карло VI. Бартенштајнова заслуга је била и та што су хабзбуршке наследне земље и Угарска 1723. прихватиле овај декрет, а Енглеска признала прагматичну санцију за основни закон 1731.

Бартенштајн као проводаџија[уреди]

По ступању на престо Марије Терезије Бартенштајн је био потпора младој и несигурној надвојвоткињи и краљици Чешке и Угарске у сучељавању са старим и искусним министрима на двору. И остварење веома срећног брака престолонаследнице са Францом Стефаном Лотариншким приписивано је Бартенштајновој дипломатској вештини. Спречио је брак између регенткиње и инфанта Дон Карлоса од Шпаније који јој је био мрзак. Удесио је и брак између млађе сестре Марије Терезије, Маријане, и још једног члана Лотариншке династије. Вешто лавирајући, пружио је руку моћном кардиналу Флерију и навео Франца да уступи своје војводство Француској у замену за Тоскану. Тако је завршен рат око пољског наслеђа (1735). Године 1737. уследило је венчање у Бечу и ступање на престо Франца Лотариншког као цара Светог римског царства немачког народа. Овај дипломатски успех осигурао је Бартенштајну надвојвоткињину доживотну верност.

Београдски мир[уреди]

У другим спољнополитичким анализама и одлукама био је мање успешан. Увео је Аустрију у нови рат против Турака на страни Русије, који се завршио поразом Аустрије и потписивањем неповољног Београдског мира 1739.

Рат за аустријско наследство и Шлески рат[уреди]

Најзначајније године у Бартенштајновој политичкој делатности су вероватно биле прве године владавине Марије Терезије, када је Аустрија запала у егзистенцијалну кризу. Пруска војска је ушла у Шлеску и тако започела рат око Шлеске, а Баварска и Саксонија уз подршку Француске напале аустријске наследне територије и тако започеле рат за аустријско наслеђе.

Бартенштајн је безрезервно подржавао неискусну надвојвоткињу, која је изрично одбијала да уступи било који део своје територији и ревносно истрајавала на принципу недељивости својих земаља.Бартенштајн није уживао поверење Марије Терезије само као спољнополитички саветник. По њеном налогу за време Првог и Другог рата око Шлеске заступао је политичко и правно становиште Хабзбурга у бројним службеним публикацијама, које су ширене преко страних представништва понекад и у више хиљада примерака.

Последње године у унутрашњој политици[уреди]

По престанку своје спољнополитичке активности није био одбачен. Марија Терезија му је поверила унутрашњу управу над својим земљама и посао око израде нове царске тарифе. Руководио је аустријском санитетском службом. Именован је и за председника Илирске дворске депутације, која је управљала црквено-народним пословима становништва досељеног из Србије. Написао је „Кратак извештај о стању расејане многобројне илирске нације у царско-краљевским наследним земљама“ (нем. in kKurzer Bericht von der Beschaffenheit der zerstreuten zahlreichen Illyrischen Nation aiserl. königl. Erblanden) који је 1886. превео Александар Сандић [1]. На крају је био директор новооснованог Тајног породичног архива (1749) и написао један уџбеник из историје за младог престолонаследника Јосифа (рукопис у четрнаест томова и шест томова додатака историје од Карла Великог до Рудолфа II).

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Александар Сандић превод Бартенштајнoвог Извештајa о стању расејане многобројне илирске нације у царско-краљевским наследним земљама.
  • von Arneth, Alfred (1871). „Johann Christoph Bartenstein und seine Zeit”. Archiv für österreichische Geschichte. 46. 
  • von Arneth, Alfred (1875). „Allgemeine Deutsche Biographie (ADB)”. Bartenstein, Johann Christoph Freiherr von. 2. Leipzig. стр. 87—93. 
  • von Arneth, Alfred. Maria Theresia. Wien.  Текст „year” игнорисан (помоћ); Непознати параметар |volumes= игнорисан (помоћ)
  • Braubach, Max (1953). „Johann Christoph von Bartensteins Herkunft und Anfänge”. Mitteilungen des Instituts für österreichische Geschichtsforschung. 61: 99. 
  • Braubach, Max (1953). „Johann Christoph Freiherr von (seit 1733)”. Neue Deutsche Biographie (NDB). 1. Berlin. стр. 599 f. 
  • Walter, F. (1951). Maria um Theresia. Wien. стр. 19—38. 
  • von Wurzbach, Constantin (1856). „Johann Christoph Freiherr von”. Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich. 1. Wien. стр. 163. 
  • Klugenstein, G. (1974). „Kaunitz contra Bartenstein”. Beiträge zur neueren Geschichte Österreichs.