Јоца Вујић

Јоца Вујић
Јоца Вујић
	Портрет Јоце Вујића, Урош Предић, 1926.
Пуно име	Јован Јоца Вујић
Датум рођења	13. јул 1863.
Место рођења	Сента; Аустријско царство
Датум смрти	12. септембар 1934. (71 год.)
Место смрти	Београд; Краљевина Југославија
Награде	Орден Белог орла, ; Орден Св. Саве II реда ; Орден Св. Саве III реда ; Орден Св. Саве IV реда

Јован Јоца Вујић (Сента, 13. јул 1863 — Београд, 12. септембар 1934) био је колекционар уметнина, библиофил, велики добротвор српског народа, велепоседник и власник првог приватног музеја код Срба.^[1]

Његова заоставштина налази се у Градском музеју Сенте, Матици српској у Новом Саду, Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” и Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.

Биографија[уреди | уреди извор]

Детињство и школовање[уреди | уреди извор]

Јоца Вујић рођен је 1. јула 1863. године по старом, односно 13. јула по новом календару у Сенти у Војводини, тадашњем Аустријском царству, као најмлађе од шесторо деце Саве Вујића, адвоката и велепоседника, и мајке Терезије (Тереске), рођене Мудрић.^[1]^[2] Име по рођењу било му је Јован, али је током година живота прихватио надимак као име, тако се потписивао и постао познат у јавности.

Одмалена је имао склоност према учењу, а на рано осамостаљивање велики је утицај имао губитак мајке у раном детињству, када му је било седам година. При образовању је имао изванредне резултате, нарочито се истичући у рачуну. Школовао се прво у српској основној школи у свом родном месту, а с обзиром да је живео у вишенационалној средини, након четири разреда српске школе уписао се у мађарску основну школу да би научио мађарски језик.

Године 1873. уписао је средњу грађанску школу у Сенти и ту је завршио три разреда, учећи притом немачки и латински. Четврти разред гимназије завршио је код пијариста у Сегедину. Осим математике, вредно је учио и веронауку и у томе се такође истицао. Свог вероучитеља Ису Зубина касније је сматрао заслужним за своје добро образовање и васпитање.^[3]

У септембру 1877. године уписао је гимназију у Пожуну (данашња Братислава). О томе какав је утицај овај град оставио на њега, Јоца Вујић записао је у својим дневницима: „Пожун је ударио жиг на мој будући живот. Тамо сам се научио на културан, трезвен грађански живот, ту сам видео како се живи у немачким грађанским породицама, код наше куће у Сенти није уопште било фамилиарног живота. У Пожуну сам добио вољу за сакупљање старина и љубав за старине и за прошлост, та Пожун је сам по себи један музеј старина. У Пожуну се развио у мени мој претерани српски национализам, љубав према Српству и неисказана тежња да порадим и све своје силе употребим за културни напредак мога у сваком погледа заосталог Српства."^[4] На буђење национализма у Јоци утицали су и значајни историјски догађаји овог периода, попут Невесињског устанка, Српско-турског рата и Руско-турског рата.

Студије[уреди | уреди извор]

Уписао је 1881. године Филозофски факултет Универзитета у Бечу. Током свог кратког боравка у аустријској престоници, на једној изложби упознао је касније чувеног сликара Уроша Предића, са којим је остао пријатељ током целог живота, а који га је 1926. године и портретисао. Студије је наставио у Алтембургу 1882. године на Агрономској академији. На ову одлуку утицала је смрт његове сестре Иде, због које је Јоца одлучио да се посвети економским наукама и имању свога оца.^[5]

Поред старања о имању и студирања, Јоца Вујић је обављао путовања широм Европе, а 1883. године по први пут је посетио Београд, током једномесечног обилажења Србије са братом.^[6] Ово путовање још је даље продубило његову љубав према старинама, али и проучавању националне историје и очувању српског народног блага, и представља зачетке његовог дугогодишњег колекционарства. По завршетку 1885. године вратио се у Сенту, на део породичног имања које је добио од оца.

Друштвено ангажовање[уреди | уреди извор]

Од тренутка када је почео самостално да води имање, Јоца је узео учешћа и у јавном животу Сенте. Са свега двадесет шест година изабран је за председника Српске православне црквене и школске општине у Сенти и на том положају задржао се двадесет година. Током две деценије, значајно је унапредио црквену општину, обновљене су све црквене зграде, а посебна пажња била је усмерена и на вероисповедне школе.^[7]

Годинама је био члан Управног одбора Матице српске и Друштва за српско позориште у Новом Саду, која је помагао морално и финансијски. Матици српској још је за живота поклонио 50 слика које су касније представљале основу за отварање Галерије Матице српске. У време Првог балканског рата 1912. године, Јоца Вујић поклонио је српској војсци и Црвеном крсту робе и хране у вредности од 20.000 златних круна.^[7] Касније је због овог геста одликован високим српским одликовањем Ратном споменицом из балканских ратова и одликовањем Црвеног крста. Био је покретач оснивања Српског клуба у Сомбору који се борио за бољи живот Срба у Бачкој, још пре почетка Првог светског рата.

Током Великог рата, услед несугласица са мађарским властима, склонио се из Сенте у Пешту и тамо остао до краја рата. Након повратка у свој родни град, одабран је за делегата Сенте и учествовао је у раду Велике народне скупштине у Новом Саду, која је у новембру 1918. године прогласила отцепљење Војводине од Аустроугарске и уједињење са Краљевином Србијом.^[7] Тада је одабран за члана делегације која је ту одлуку требало да саопшти српској влади у Београду. Године 1926. одабран је за народног посланика Сенте.

За свој заслужни национални рад Вујић је био одликован више пута, између осталог и орденима Светог Саве IV, III и II реда, као и орденима Југословенске Круне и Белог Орла.

Приватан живот[уреди | уреди извор]

Јоца Вујић био је ожењен Валеријом Винце, са којом је имао двоје деце, Даринку и Јована. По његовој жељи, из љубави према супрузи, унуцима је придодато презиме Винце. Његов син Јован имао је троје деце - Иду, Василија и Даринку. Унук Василије Винце Вујић, са својом супругом Тањом Крагујевић, основао је Збирку Јоце Вујића у оквиру породичног легата у Удружењу „Адлигат”.

Преминуо је у Београду, 31. августа по старом календару, односно 12. септембра по новом, а сахрањен је три дана касније у Сенти.

Музеј Јоце Вујића[уреди | уреди извор]

Јоца Вујић је више од педесет година сакупљао по земљи и иностранству књиге, рукописе и писане споменике који се односе на српску историју, књижевност и културу, као и значајне предмете, уметничке слике и разне друге уметнине од националног значаја.^[8] Бавио се и нумизматиком, а његова библиотека, архива и галерија слика представљали су тада најбогатију приватну збирку у земљи, од које је Јоца у својој кући у Сенти направио први приватни музеј код Срба – Музеј Јоце Вујића. О овом је Музеју још 1925. године опширно у Политици писао Милан Л. Поповић, где, између осталог каже:^[2]^[9]

„У мноштво соба, дворана и просторија приватне куће г. Вујића скривено је приватном иницијативом деценијама скупљано благо српске националне уметности. Домаћа књижевност, национално сликарство, старо српско оружје и новци, изванредно ретки екзамплари стародревних српских књига, повеља, докумената, преписка знаменитих људи и књижевника, оригинални закони, синђелије, дипломе, рукописи, писма и старине, бакрорези, литографије, скице и реткости најстаријих времена, као жуто класје са богатих њива, представљају плод брижљивог, смишљеног, систематски вршеног рада на прикупљању књига, слика и наших старина. По савршено удешеном каталогу, по годинама и бројевима, синтетично и уредно смештене су у дванаест соба књиге и слике, старине и оружје Музеја Јоце Вујића у Сенти.”

Захваљујући Вујићевој педантности, сви предмети у Музеју били су пописани и заведени у свесци са насловом Каталог Музеја Јоце Вујића. Каталог је био подељен на четири одељка: први Галерија слика, други Цртежи, трећи Штампане слике, фотографије и неколико цртежа и последњи одељак Оружје, накит, гусле, посуђе и народни радови. Инвентар је садржао 1405 инвентарних јединица. За библиотеку и архиву имао је засебне каталоге, такође подељене на разне одељке.

Библиотека[уреди | уреди извор]

Библиотека Јоце Вујића бројала је преко десет хиљада књига и двадесет хиљада свезака. Већина тих дела односила се на историју, књижевност и културни живот Срба и свих Југословена. У његовој библиотеци налазила су се и стара издања глагољских, хрватских, дубровачких и словеначких реткости, као и многобројна историска дела писана на латинском или немачком језику из 15-18. века, у којима се говори о српској прошлости.^[10] Нарочито су добро биле заступљене најстарије српске књиге, многобројни листови и часописи од 18. до краја 19 века. Јоца Вујић сачувао је многе уникате и најређе књиге, од великог значаја за проучавање целокупног културног и националног живота Срба. Осим историјских књига, у библиотеци су била заступљена и научна, литерарна, теолошка, географска, политичка, економска и етнографска дела из 18. и 19. века. Библиотека је имала свој инвентар по писцима и цедуљама с натписима књига и писаца, а око 1930. године вредела је, према процени Вујића, око четири милиона тадашњих динара.^[10]

Архива[уреди | уреди извор]

Осим књига, Јоца Вујић марљиво је током година прибрао са разних страна и разноврсне и значајне документе, рукописе, повеље, писма и друго. Тако је његова библиотека добила и карактер историјског архива, а у богатој ризници били су и документи стари преко пет деценија, почевши од 14. па све до 19. века. Између осталог, Вујић је прикупио и лепо сачувао више од четири хиљаде писама кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића, или њима упућених, која се данас налазе у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду.^[10]

Прва страна витешке дипломе Франца Јозефа I (аустријског цара 1848-1916). На документу је печат „Архива Јоце Вујића у Сенти".
Друга страна исте дипломе, уручене пуковнику Џорџу Лемајићу (Georg Lemaic) за достигнућа у окупацији Босне 1878.
Трећа страна, где се види одликовање титулом von Pasan-Brdo
Спољашњи изглед дипломе која се налазила у Архиви Јоце Вујића

Галерија слика[уреди | уреди извор]

Јоца Вујић је, као велики љубитељ уметности и слика, био усредсређен и на прикупљање слика старих српских сликара из Војводине. Најинтензивније је сакупљао слике у периоду од 1912. до 1932. године, а његова галерија бројала је око 400 слика. Заступљени су били сви значајни сликари 19. века, међу којима и Теодор Илић Чешљар, Димитрије Аврамовић, Ђорђе Крстић, Новак Радонић, Павле Симић, Ђура Јакшић, Марко Мурат, Блах Буковац, Урош Предић, Теодор Крачун, Надежда Петровић, Христофор Жефаровић и многи други. Његовим залагањем спасене су многе слике Константина Данила, а 1924. године четрнаест слика откупио је у Грацу и донео их назад у домовину.

Више од 300 слика поклонио је Универзитету у Београду, које се данас налазе у Народном музеју, а Матици српској у Новом Саду за живота је поклонио 50 слика које су касније биле основа за отварање Галерије Матице српске. ^[11]

Заоставштина[уреди | уреди извор]

Јоца Вујић је у неколико наврата за живота покушавао да своју богату музејску ризницу пренесе у Београд или Нови Сад и формира значајну институцију, у засебној згради односно кући коју би сам прибавио, али је у тим плановима више пута био спречен тадашњом политиком и аграрним законима, који такав подухват појединца у то време нису дозвољавали. Његови предлози, вођени жељом да благо које је сакупио завешта свом народу и учини га јавно доступним, били су дочекани са неприхватљивим условима или одбијани, те се никада нису остварили.^[12]

Библиотека и архива Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић”[уреди | уреди извор]

Након читавих година неуспешних преговора, Јоца Вујић одлучио је крајем 1931. године да своју целокупну библиотеку и збирку архивске грађе, изузев предмета за које је сматрао да нису били значајни за српску науку и оних које је желео да задржи у Сенти, завешта Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић”. То је и учинио путем тестамента, а библиотека и архива пренесене су у Београд крајем 1932. године. Вујићева збирка до данас представља најзначајнију збирку архивске грађе у Библиотеци, али се упркос вредности ретко користи у научним истраживањима.^[13]

До Другог светског рата библиотека се чувала, под његовим именом, у посебном одељењу, да би касније била пребачена у општи магацин. У мају 2012. Библиотека Јоце Вујића је поново враћена у засебну просторију Универзитетске библиотеке.^[14]

Збирка Јоце Вујића у Удружењу „Адлигат”[уреди | уреди извор]

Збирку Јоце Вујића у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду основао је Јоцин унук Василије Винце Вујић са својом супругом Тањом Крагујевић, а део је породичног легата Тање Крагујевић и Василија Винце Вујића.^[15] Удружењу је поклоњен велики број значајних предмета који су претходно били део Музеја Јоце Вујића, укључујући појас принцезе Ксеније Петровић Његош, затим оружје које је коришћено у Првом српском устанку, разни документи из личне архиве Јоце Вујића, попут указа о одликовањима и друго. У збирци су и два златна печатна прстена са иницијалима Јоце Вујића. Један прстен, поред иницијала, садржи и симбол правде, а други је прстен са златним оквиром и рубинском плочицом.^[16]

Збирка Јоце Вујића у Удружењу „Адлигат"; са леве стране повеље о додељеним орденима Јоци Вујићу, са печатом његове архиве.
Повеља о одликовању Јоце Вујића, Краљевским орденом Св. Саве трећег реда, 1928.
Повеља о одликовању Краљевским орденом Белог Орла г. Јоце Вујића 1929. године
Златни печатни прстенови Јоце Вујића са његовим иницијалима
Сребрни филигрански појас из 19. века, принцезе Ксеније Петровић Његош
Писма Јоце Вујића
Писмо Уроша Предића упућено Јоци 1932. године, прва страница
Писмо Уроша Предића, друга и трећа страница
Јоцине наочаре које је носио док га је портретисао Предић
Део Збирке у Удружењу, још једне Јоцине наочаре