Пређи на садржај

Југословенска национална странка

С Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Југословенска народна странка.
Југословенска национална странка
Jugoslovenska nacionalna stranka
ЛидериПетар Живковић,
Никола Узуновић,
Богољуб Јевтић.
Основана1932.
Распуштена1941. (9 год.)
ПретходникЈугословенска радикална сељачка демократија
Седиште Краљевина Југославија
ИдеологијаАуторитаризам
Ројализам
Централизација
Анти-федерализам
Конзервативизам
Југословенски национализам

Југословенска национална странка је била политичка странка у Краљевини Југославији између 1932. и 1941.

Дана 6. јануара 1929. краљ Александар I Карађорђевић је распустио Народну скупштину, укинуо Устав и забранио све политичке партије. Године 1931. краљ уводи нови Устав и формално враћа политичку слободу, иако је de facto, велики део политичке моћи остајао њему и влади.

Југословенска радикална сељачка демократија 1932 - 1933

[уреди | уреди извор]

Под вођством премијера Петра Живковића маја 1932. године формирана је Југословенска радикална сељачка демократија, као режимска странка у земљи.[1] Саставни делови ЈРСД су били прорежимски кадрови Народне радикалне странке, Демократске странке и десно католичко крило Словеначке народне странке. Проглас народу Југославије о оснивању Југословенске радикалне-сељачке демократије објављен је 1. маја 1932. године.[2] На челу Привременог Главног одбора ЈРСД налазио се Никола Узуновић, а потпредседници су били Јурај Деметровић, Карло Драгутин Ковачевић, Милован Лазаревић и Ловрло Претовар. ЈРСД је кренула са организовањем манифестационих скупова прво у српским крајевима а затим и другим крајевима Југославије. Први велики скуп је одржан у Нишу 23. априла 1933. године где је према извештавању било преко 200 хиљада људи из целе земље, а највише из Моравске бановине.[3]

Југословенска национална странка на власти

[уреди | уреди извор]

ЈРСД 20. јула 1933, мења име у Југословенска национална странка и постаје заступник централизације и југословенског национализма.[4] Од 1932. до 1935, генерал Петар Живковић, Милан Сршкић и Никола Узуновић су били премијери док је ЈНС била на власти. На првом земаљском конгресу Југословенске националне странке јула 1933. године за председника ЈНС-а изабран је Никола Узуновић, док је за генералног секретар одбран био др Алберт Крамер.[5] За потпредседнике странке изабрани су др Војислав Маринковић, др Милан Сршкић, др Коста Кумануди, др Алберт Крамер, Иван Пуцељ, др Светислав Поповић, Божидар Максимовић, Јурај Деметровић, Павао Матица и Карло Ковачевић. На дан првог конгреса ЈНС је имала 4596 месних и општинских организација, 337 среских одбора и 1,5 милиона чланова. После годину дана број одбора и чланова се повећао: месних и општинских организација 4632, среских одбора 342 (колико је и било срезова у држави) и 1,7 милиона чланова.[6] ЈНС је имала и своју омладину која је 1934. године имала 675 општинских и 128 среских организација, а чак су формирани и учитељски клубови ЈНС-а.

Смрт краља Александра у Марсеју октобра 1934. и постављање Богољуба Јевтића за новог председника владе 20. децембра исте године уместо лидера ЈНС-а, Николе Узуновића, били су озбиљан ударац за странку. У влади Богољуба Јевтића само један министар је био из редова, до тада владајуће, Југословенске националне странке. Расписивање нових избора за мај 1935. додатно су отежали постајање ЈНС-а која није на њима наступала. Парадоксално је било то што је Јевтићева листа на изборима 1935. имала велики број чланова ЈНС-а и југоинтегралистичких снага иако је сам Јевтић правио отклон од монарходиктатуре.[7] Августа 1935. провлачила се вест да ће на месту председника ЈНС-а уместо Узуновића доћи дотадашњи потпредседник странке, Воја Маринковић.[2] После избора, накратко је владу поново формирао Јевтић да би двор одлучио да ипак Милан Стојадиновић формира свој кабинет. Милан Стојадиновић је формирао нову странку, под називом Југословенска радикална заједница, заједно са Словеначком народном странком и Југословенском муслиманском организацијом и постао премијер, избацивши ЈНС са политичке сцене.[8]

Југословенска национална странка у опозицији

[уреди | уреди извор]

Југословенска национална странка прешла је у опозицију након доласка Милана Стојадиновића за премијера а коначно након формирања Југословенске радикалне заједнице 1936. На следећем конгресу ЈНС-а, одржаном на Видовдан 1936. у Бања Луци, пред 700 делегата за новог председника је изабран генерал Петар Живковић, Никола Узуновић је постао почасни председник, први потпредседник је постао Јован Бањанин, други потпредседник је био Јурај Деметровић док је др Алберт Крамер остао генерални секретар.[9] На том конгресу нису присуствовали Божидар Максимовић, Милан Сршкић и Никола Узуновић што је јасно указивало на цепање странке. Живковић се ослањао на намеснике Раденка Станковића и Ива Перовића, који су као масони били противници Корошецове клерикалне политике.[10] ЈНС је наставио са политичким радом и одржавао зборове.[11] Стојадиновићава влада користила је различите начине да отежа рад ЈНС-а па је државни тужилац тужио септембра 1936. године ЈНС-а за неисплаћивање возарине за превоз учесника на страначким зборовима још 1932. године и коришћење државних повластица за страначке послове.[12]Југословенска национална странка није учествовала на изборима 1938, иако добар део чланова ЈНС био на листи опозиционог Блока народне слоге.

После Априлског рата 1941. ЈНС је распуштена.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Тошић Малешевић, Никола (2019). „Вардарска Македонија у време краљевине СХС/Југославије 1918–1941. године”. Војно дело. 71—1: 260. 
  2. ^ „Проглас народу Југославије о оснивању Југословенске радикалне-сељачке демократије”. Правда. 6. мај 1932. Приступљено 15. децембар 2024. 
  3. ^ https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp%7Cissue:UB_00005_19330801%7Cpage:80%7Cquery:%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%81%20%D1%98%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B5%20%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B5%20%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B5
  4. ^ Тошић Малешевић, Никола (2019). „Вардарска Македонија у време Краљевине СХС/Југославије 1918-1941. године”. Војно дело. 71—1: 260. 
  5. ^ https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp%7Cissue:UB_00042_19330722%7Cpage:4%7Cquery:%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%84%D1%83%D0%BD%20%D1%92%D1%83%D1%80%D0%B8%D1%9B
  6. ^ Правда, Годишњица првог конгреса Југословенске националне странке, 21. јул 1934, стр. 4. [1]
  7. ^ В. Драгосављевић, Атентат на Милана Стојадиновића 1936. године: слом и васкрс Југословенске националне странке, Историјски часопис 43 (2024), 345
  8. ^ Petranović 1988, стр. 264.
  9. ^ Stojkov, Todor (1985). Vlada Milana Stojadinovića 1935-1937.. Beograd: Institut za savremenu istoriju. стр. 161.. Приступљено 5. 9. 2024. 
  10. ^ Petranović 1988, стр. 284.
  11. ^ https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp%7Cissue:UB_00043_19361019%7Cpage:5%7Cquery:%D1%98%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0%20%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0%201935
  12. ^ „Државни правобранилац тужи Југословенску националну странку за 50.000 динара (колико је остала дужна за превоз учесника на сарајевски збор)”. Време. 16. септембар 1936. Приступљено 1. јул 2026. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Југословенска_национална_странка&oldid=31183339”