Пређи на садржај

Јужна Србија (1919—1922)

С Википедије, слободне енциклопедије
Јужна Србија
1918.—1922.

Покрајине Краљевине СХС након утврђивања спољних граница 1920. године
Главни градСкопље
РегијаЈугоисточна Европа
Земља Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Површина45.717 км2
Становништво1.476.747 (1921)
Догађаји
СтатусБивше административно подручје
Историја 
• Успостављено
1918.
• Укинуто
1922.
Претходник
Следбеник
Краљевина Србија
Краљевина Црна Гора
Македонска војно-инспекциона област (Краљевина Бугарска)
Моравска војно-инспекциона област (Краљевина Бугарска)
Војни генерални гувернман Србија (Аустроугарска)
Војни генерални гувернман Црна Гора (Аустроугарска)
Битољска област (Краљевина СХС)
Скопска област (Краљевина СХС)
Брегалничка област (Краљевина СХС)
Врањска област (Краљевина СХС)
Косовска област (Краљевина СХС)
Рашка област (Краљевина СХС)
Зетска област (Краљевина СХС)
Ужичка област (Краљевина СХС)

Јужна Србија је у периоду од 1918. до 1922. године била геополитички назив за специфично административно подручје које је у оквирима новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца обухватало 16 округа у областима ослобођеним током Балканских ратова (1912-1913). Обухватала је Рашку, Косово, Метохију и Вардарску Србију, односно Вардарску Македонију. Није имала посебну покрајинску администрацију, већ је у правном систему третирана као посебно административно подручје које се по својим друштвеним специфичностима разликовало од суседне Северне Србије, са којом је заједно чинила покрајину Србију.[1][2]

Историја

[уреди | уреди извор]

Јужна Србија је обухватала крајеве које су краљевине Србија и Црна Гора ослободиле од Османског царства у Првом балканском рату (1912-1913) и одбраниле од претензија Бугарске у Другом балканском рату (1913). Овај простор је раније називан и Старом Србијом, што се првенствено односило на области старе Рашке, Косова и Метохије, где су поникле српске средњовековне државе, док су јужније области називане Вардарском Србијом или Вардарском Македонијом.

Процес постепеног увођења нових области у уставно-правни поредак Краљевине Србије започео је непосредно након ослобођења (1912-1913), а потом је текао у фазама, путем посепеног увођења разних уставних и законских одредби, тако да је читав процес окончан тек 30. јуна 1919. године, посебним указом регента Александра.[3] Тиме су нови крајеви у потпуности изједначени у правном погледу са старим областима Краљевине Србије, тек шест година након присаједињења.

Јужна Србија се састојала од 16 округа. Од тога је 12 било предвиђено предлогом Закона о присаједињењу Старе Србије Краљевини Србији из 1913. године, а припојена су још и 4 округа, која су након ослобођења била у саставу Краљевине Црне Горе (Пљеваљски, Бјелопољски, Берански, Метохијски).

Избори за посланике Привременог народног представништва из Јужне Србије одржани су 30. марта 1919. године. Изабрана су 24 посланика.

Управна подела

[уреди | уреди извор]

Управна подела Јужне Србије у Краљевини СХС:[2]

-
Округ/Срез Број општина
Берански 13
Берански 6
Будимски 3
Рожајски 4
Бјелопољски 11
Бјелопољски 6
Лозански 5
Битољски 75
Битољски 14
Кичевски 14
Крушевски 19
Мориховски 7
Преспански 7
Прилепски 14
Брегалнички 44
Кочански 9
Малешки 4
Овчепољски 10
Радовишки 9
Царевоселски 5
Штипски 7
Округ/Срез Број општина
Звечански 25
Вучитрнски 9
Дренички 7
Митровички 9
Косовски 55
Гњилански 17
Грачанички 16
Лапски 12
Неродимски 10
Кумановски 52
Жеглиговски 20
Кратовски 10
Кривопаланачки 13
Прешевски 9
Метохијски 21
Ђаковички 7
Источки 6
Пећки 8
Округ/Срез Број општина
Охридски 53
Голобрдски 6
Горњодебарски 7
Доњодебарски 8
Охридски 10
Подградски 10
Струшки 12
Пљеваљски 12
Бољанићки 5
Пљеваљски 7
Призренски 75
Горски 16
Љумски 10
Подгорски 10
Подримски 15
Шарпланински 17
Хашки 7
Пријепољски 21
Милешевски 9
Нововарошки 7
Прибојски 5
Округ/Срез Број општина
Рашки 31
Дежевски 11
Сјенички 12
Штавички 8
Скопски 61
Велешки 31
Качанички 4
Скопски 26
Тетовски 50
Галички 9
Горњополошки 16
Доњополошки 18
Поречки 7
Тиквешки 48
Дојрански 4
Ђевђелијски 7
Кавадарски 14
Струмички 10
Неготински 13

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Jovanović 2002.
  2. ^ а б Исић 2007, стр. 13-44.
  3. ^ Ристановић 2012, стр. 184.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]