Јулија Хуњади

С Википедије, слободне енциклопедије
Јулија Хуњади
Hunyady Júlia szerb fejedelemné.jpg
Кнегиња Јулија Обреновић
Лични подаци
Датум рођења(1831-08-26)26. август 1831.
Место рођењаБеч, Аустријско царство
Датум смрти19. фебруар 1919.(1919-02-19) (87 год.)
Место смртиБеч, Аустрија
Породица
СупружникМихаило Обреновић, Карл од Аренберга
РодитељиФеренц Хуњади де Кетељи
Јулија Зичи де Зич ет Васонке
ДинастијаОбреновићи
Кнегиња Србије
Период26. септембар 1860 – 10. јун 1868
ПретходникПерсида Ненадовић
НаследникНаталија Обреновић

Јулија Хуњади де Кетељ (Беч, 26. август 1831 – Беч, 19. фебруар 1919) била је кнегиња Србије, супруга кнеза Михаила Обреновића.

Биографија[уреди | уреди извор]

Јулија Обреновић
Анастас Јовановић, Кнегиња Јулија 1854, Беч, литографија
Венчање кнеза Михаила са грофицом Јулијом Хуњади, литографија непознатог аутора (Историјски музеј Србије)

Рођена је 1831. године у Бечу у племићкој породици Хуњади (мађ. Hunyady de Kéthely) као кћерка грофа Ференца Хуњади де Кетељија (1804 – 1882) и грофице Јулије Зичи де Зич ет Васонке.

Јулија Хуњади је у младости била изузетно лепа жена, а у коју се кнез Михаило јако заљубио. Удала се 20. јула/1. августа 1853. године у руској капели у Бечу за кнеза Михаила Обреновића који је у том граду живео као изгнани бивши српски кнез. Бечке новине „Пресе” су описали венчање у једном чланку. Тај догађај се одиграо у 11 часова. Назначено је да је кнез Михаило носио српску ношњу и сабљу која је била украшена дијамантима вредну 80.000 флорина, док је кнегиња имала дијамантску дијадему.[1]

Шоља из куће кнеза Михаила и кнегиње Јулије у Бечу, месинг, сребро, ливење, искуцавање, висина 6,5 цм, пречник 8,5 цм, средина 19. века

До Светоандрејске скупштине и повратка Обреновића на трон Србије 1858. године, кнез Михаило и Јулија живели су у Аустроугарској. Имали су имање „Иванка”[2] на Дунаву које је кнез Михаило купио од кнегиње Леополдине Грасалкович де Гиарак, рођене грофице Естерхази-Еделштетен-Форхтенштајн (1776-1864). Купац је био заправо кнез Милош Обреновић, а потрошио је 230.000 ф. у сребру и приде 5.00 форинти за пренос и још 10.000 ф. за опрему и намештај. Ту су живели све до повратка у Србију.[3] Јулија је у месту надомак двора подигла школу за женску сирочад.[4]

Замак „Иванка”

Након смрти кнеза Милоша 1860. године, кнез Михаило је по други пут постао владајући кнез Србије, а Јулија кнегиња Србије. Учествовала је заједно са кнезом у јавном животу, приређивали су балове и хуманитарне вечери и лутрије на двору. Поред тога, бринула је и о Михаиловом ванбрачном сину Велимиру.[3]

За њу је 1861. године у Саборној цркви у Београду направљен трон, трећи уз дотадашњи патријархов и кнежев, са иконом Богородице.

Српски језик учила је уз помоћ Ђуре Даничића и уз разговор са својим свекром кнезом Милошем који није познавао стране језике, а који ју је у једном писму саветовао да почне да учи српски језик.[5] Ђуру Даничића је кнез Михаило позвао јула 1853. године да дође у Беч, где је и остао следеће три године, подучавајући кнегињу.[6] Она је касније у Србији нормално разговарала, а чак је играла и српско коло.[1] Са друге стране, о Михаиловом виђењу његове супруге а и о самој кнегињи, Илија Гарашанин је рекао: „Он пак задовољан је врло. Није та фрајла ни тако лепа, веле, али је васпитана и изображена девојка”.[1]

Кнегиња Јулија је изневерила свог супруга који ју је веома волео, ступајући 1856. године у недозвољен однос са немачким кнезом Карлом од Аренберга.[7] За то брачно неверство кнез Михаило је сазнао тек 1861. године, из једног писма. Она и кнез Михаило су се због тога раставили „од постеље и стола” писменим споразумом 18. новембра 1865. године, без формалног развода. Тим споразумом је утврђено да јој кнез Михаило поклања своју палату у Бечу (процењене вредности од 100.000 дуката)[1] и годишњу ренту од 5500 дуката. Јулија се тада одрекла титуле српске кнегиње задржавајући назив кнегиња Јулија Обреновић и пристајући на законе православне цркве у случају ако би кнез тражио коначан развод. Од 1865. године живела је у Бечу, одвојено од кнеза Михаила. У браку нису имали деце.[8]

У београдском листу „Видов-дан” 1862. године излазио је као фељтон роман холандског књижевника Хенрика Консциенца. Кнегиња Јулија је са немачког на српски језик превела његово дело под називом „Слепа ружа”.[9]

Током 1863. године заједно је са Филипом Христићем у Лондону лобирала за интересе Србије.[10]

После убиства кнеза Михаила 1868. године кнегиња Јулија је 16. јануара 1876.[1] године удајом за принца Карла од Аренберга (1831 – 1896), који је био у сродству са аустријском царицом Елизабетом Баварском, постала војвоткиња од Аренберга и принцеза од Реклингхаузена. Са принцом Карлом такође није имала деце.

Умрла је у Бечу 1919. године. Сахрањена је на Централном гробљу 22. фебруара исте године. Њен пепео почива у одељку са урнама који се налази на другом улазу са сигнатуром KNLH 13.[1]

Веза са династијама Немањића, Лазаревића и Бранковића[уреди | уреди извор]

Грофица Јулија Хуњади де Кетељи, између осталих најзначајнијих племићких породица Европе, води порекло од српског кнеза Лазара Хребељановића, а преко његове жене Милице и од Немањића.

Линија њеног порекла од великог жупана Стефана Немање:

  1. Велики жупан Стефан Немања, владао од 1168. до 1196.
  2. Велики жупан Вукан Немањић, владао од 1202. до 1204.
  3. Кнез Димитрије Немањић
  4. Кнез Вратислав Немањић
  5. Кнез Вратко Немањић, познатији као Југ Богдан
  6. Кнегиња Милица Немањић, удата Хребељановић, умрла 1405.
  7. Кнегиња Марија Лазаревић, удата Бранковић, умрла 1426.
  8. Кнез Ђурађ Бранковић, деспот Србије од 1427. до 1456, живео од 1366. до 1456.
  9. Кнез Стефан Бранковић, деспот Србије од 1458. до 1459, живео од 1425. до 1476.
  10. Кнез Јован Бранковић, деспот од 1496. до 1502.
  11. Кнегиња Марија Бранковић, удата Франкопан, умрла 1540.[11]
  12. Грофица Катарина Франкопан, удата Зринска, умрла 1561.[12]
  13. Грофица Катарина Зринска, удата Турзо де Бетенфалва, живела од 1548. до 1585.[13]
  14. Гроф Ђорђе Турзо де Бетенфалва, палатин Мађарске, живео од 1567. до 1616. (hu:Thurzó György (nádor))
  15. Грофица Барбола Турзо де Бетенфалва, удата Ердоди[14]
  16. Гроф Габор Ердоди
  17. Грофица Барбола Ердоди, удата Чобор де Чобор-Сентмихаљи[15]
  18. Грофица Тереза-Марија Чобор де Чобор-Сентмихаљи, удата Палфи де Ердод, живела од 1669. до 1733.[16]
  19. Гроф Миклош Палфи де Ердод, живео од 1699. до 1734.[17]
  20. Гроф Јанош Палфи де Ердод, живео од 1728. до 1791.
  21. Грофица Франциска Палфи де Ердод, удата Хуњади де Кетељи, живела од 1772. до 1827.[18]
  22. Гроф Ференц Хуњади де Кетељи, живео од 1804. до 1882.[19]
  23. Грофица Јулија Хуњади де Кетељи, живела од 1831. до 1919.

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Ференц Хуњади де Кетељи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Јулија Хуњади
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Јулија Зичи де Зич ет Вашонке
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Породица[уреди | уреди извор]

Први брак[уреди | уреди извор]

Супружник[уреди | уреди извор]

име слика датум рођења датум смрти
Кнез Михаило
Mihailo Obrenović III.jpg
16. септембар 1823. 10. јун 1868.

Други брак[уреди | уреди извор]

Супружник[уреди | уреди извор]

име слика датум рођења датум смрти
Карл од Аренберга

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Марушић, Александар; Боловић, Ана; Борозан, Игор; Тимотијевић, Милош (2017). Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије и Европе IV. Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја. стр. 315. ISBN 978-86-82877-68-4. 
  2. ^ "Стражилово", Нови Сад 16. јануар 1886. године
  3. ^ а б Боловић, Ана; Марушић, Александар; Петровић, Петар (2015). Време Обреновића и њихово право: Династија, рудничко-таковски крај и стварање нововековне српске државе. Горњи Милановац: Општина Горњи Милановац / Музеј рудничко-таковског краја. стр. 55. ISBN 978-86-82877-59-2. 
  4. ^ "Стражилово",...
  5. ^ Трнавац, Недељко Д. (2015). Обреновићи: детињство и образовање: Просвета и школство у рудничко-таковском крају (1815-1903-2015). Горњи Милановац: Општина Горњи Милановац / Музеј рудничко-таковског краја. стр. 75. ISBN 978-86-82877-58-5. 
  6. ^ Марушић, Александар; Боловић, Ана; Борозан, Игор; Тимотијевић, Милош (2017). Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије и Европе IV. Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја. стр. 314. ISBN 978-86-82877-68-4. 
  7. ^ "Време", Београд 4. мај 1925. године
  8. ^ Коста Н. Христић: „Записи старог Београђанина“, Нолит. . Београд. 1989. ISBN 978-86-19-01637-7.  COBISS.SR 8503296
  9. ^ "Српски народ", Београд 1. јул 1944. године
  10. ^ Прво српско лобирање у Лондону („Вечерње новости”, 8. јун 2017)
  11. ^ Frangepán 2, Приступљено 28. 3. 2013.
  12. ^ Zrínyi, Приступљено 28. 3. 2013.
  13. ^ Thurzó, Приступљено 28. 3. 2013.
  14. ^ Erdõdy 2, Приступљено 28. 3. 2013.
  15. ^ Czobor de Czoborszentmihály Архивирано на сајту Wayback Machine (24. јун 2009), Приступљено 28. 3. 2013.
  16. ^ Pálffy 1, Приступљено 28. 3. 2013.
  17. ^ Pálffy 5, Приступљено 28. 3. 2013.
  18. ^ Hunyady de Kiskresztyen, Приступљено 28. 3. 2013.
  19. ^ Hunyady de Kéthely, Приступљено 28. 3. 2013.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Јулија Хуњади на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јулија_Хуњади&oldid=25744390”