Јулија (мјесец)
| Јулија | |
|---|---|
 | |
| Откриће | |
| Открио | Stephen P. Synnott |
| Датум открића | 3. јануар 1986. |
| Орбиталне карактеристике | |
| Екцентрицитет | 0.00066 ± 0.000087[1] |
| Инклинација | 0.06546 ± 0.040° (to Uranus' equator)[1] |
| Физичке карактеристике | |
| Маса | ~5.6×1017 kg[а] × 1024 kg |
| Запремина | ~632,000 km³[а] × 1010 km3 |
| Густина | ~1.3 g/cm³ (assumed)[2] g/cm3 |
| Површинска гравитација | ~0.016 m/s2[а] m/s2 |
| Друга космичка брзина | ~0.040 km/s[а] km/s |
| Албедо | 0.08 ± 0.01[3] |
| Атмосфера | |
Јулија je унутрашњи сателит Урана. Откривен је са слика које је усликао Војаџер 3. јануара 1986, и добио је привремену ознаку S/1986 U 2.[4] Име је добио по хероини из Шекспировог романа Ромео и Јулиа. Такође је именован Уран XI.[5]
Јулија припада Портиа групи сателита, који такође укључују Бијанка, Цресида, Десдемона, Портиа, Росалинд, Купид, Белинда и Пердита.[3] Ови сателити имају сличне орбите и фотометрична својства.[3] Нажалост, осим његове орбите,[1] радијуса од 53 km[6] и геометријског албеда од 0.08[3] о Јулији се готово ништа не зна.
На снимку Војаџерa, Јулија се појављује као издужени објекат, главна осовина која је окренута према Урану. Однос осе Јулијевог пролатног сфероида је 0,5 ± 0,3, што је прилично екстремна вриједност.[6] Површина овог мјесеца је сиве боје[6]
Јулија се може сударити са Десдемоном у наредних 100 милиона година.[7]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в
Jacobson, R. A. (1998). „The Orbits of the Inner Uranian Satellites From Hubble Space Telescope and Voyager 2 Observations”. The Astronomical Journal. 115 (3): 1195—1199. Bibcode:1998AJ....115.1195J. doi:10.1086/300263
.
- ^ „Planetary Satellite Physical Parameters”. JPL (Solar System Dynamics). 24. 10. 2008. Приступљено 12. 12. 2008.
- ^ а б в г Karkoschka, Erich (2001). „Comprehensive Photometry of the Rings and 16 Satellites of Uranus with the Hubble Space Telescope”. Icarus. 151 (1): 51—68. Bibcode:2001Icar..151...51K. doi:10.1006/icar.2001.6596.
- ^ Smith, B. A. (16. 1. 1986). „Satellites of Uranus”. IAU Circular. 4164. Приступљено 29. 10. 2011.
- ^ „Planet and Satellite Names and Discoverers”. Gazetteer of Planetary Nomenclature. USGS Astrogeology. 21. 7. 2006. Приступљено 6. 8. 2006.
- ^ а б в Karkoschka, Erich (2001). „Voyager's Eleventh Discovery of a Satellite of Uranus and Photometry and the First Size Measurements of Nine Satellites”. Icarus. 151 (1): 69—77. Bibcode:2001Icar..151...69K. doi:10.1006/icar.2001.6597.
- ^ Duncan, Martin J.; Lissauer, Jack J. (1997). „Orbital Stability of the Uranian Satellite System”. Icarus. 125 (1): 1—12. Bibcode:1997Icar..125....1D. doi:10.1006/icar.1996.5568.
Напомене[уреди | уреди извор]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Juliet Profile by NASA's Solar System Exploration
- Juliet + Ring diagram (Courtesy of Astronomy Magazine 2005)
- Uranus' Known Satellites (by Scott S. Sheppard)
