Јулије Цезар (драма)

Насловна страна драме, штампана у Другом фолију 1632.

Јулије Цезар (енгл. Julius Caesar) је трагедија Вилијама Шекспира која је написана око 1599. године. Спада у групу драмских комада написаних према стварним догађајима из историје античког Рима. Друге две драме с овом тематиком су Кориолан и Антоније и Клеопатра. Иако је комад добио име према истоименом римском диктатору, он је споредни лик који се појављује у свега три сцене. Марко Брут је централни лик заплета, јер се се читав комад врти око његових унутрашњих трвења по питању части, љубави према домовини и пријатељства.

Основни извор коришћен при изради комада је превод Плутархових Живота који је сачинио Томас Норт. Шекспир је изменио неке историјске чињенице како би се комад лакше могао извести на сцени и ради јачег драмског ефекта. Комад садржи анахроне елементе из елизабетанске ере. Примера ради, за Цезара се каже да носи елизабетанску тунику (doublet) уместо римске тоге. У једном трену чује се сат и Брут то примећује и помиње.

Драму је на српски језик први превео Милош Зечевић 1866; први пут је изведена у Београду 1891. године.

Радња

Два трибуна, Флавије и Марул, затичу римске грађане како прослављају тријумфални повратак Јулија Цезара након што је поразио синове свог највећег ривала, Помпеја. Трибуни, вређајући масу због њихове промене лојалности од Помпеја ка Цезару, покушавају да прекину славље и растерају народ, који им узвраћа увредама. Током празника Луперкалија, Цезар приређује победничку параду и један пророк га упозорава: „Чувај се мартовских ида”, што он игнорише. У међувремену, Касије покушава да убеди Брута да се придружи завери за убиство Цезара. Иако је Брут наклоњен Цезару и оклева да га убије, слаже се да Цезар можда злоупотребљава своју моћ. Потом од Каске чују да је Марко Антоније понудио Цезару римску круну три пута. Каска им говори да је Цезар сваки пут одбио круну са све мањим опирањем, надајући се да ће присутни инсистирати да је прихвати. Он описује како је маса аплаудирала Цезару што је одбио круну, и како га је то узнемирило.

Уочи мартовских ида, завереници се састају и откривају да су фалсификовали писма подршке од римског народа како би намамили Брута да им се придружи. Брут чита писма и, након дугог размишљања, одлучује да се придружи завери, мислећи да Цезара треба убити да би се спречило да уради нешто против народа Рима ако би био крунисан.

Након што игнорише пророка и предосећаје своје жене Калпурније, Цезар одлази у Сенат. Завереници му прилазе са лажном молбом у име брата Метела Цимбра, који је био протеран. Када Цезар предвидиво одбије молбу, Каска и остали га изненада избоду; Брут је последњи. Тада Цезар изговара: „И ти, Бруте?”, а затим: „Онда падни, Цезаре!”

Завереници покушавају да покажу да су убили Цезара за добробит Рима, како би спречили тиранију. То доказују тиме што не покушавају да побегну. Брут држи говор у коме брани своје поступке и, за тренутак, маса је на његовој страни. Међутим, Антоније држи суптилан и красноречив говор над Цезаровим телом. Он вешто окреће јавност против убица, манипулишући емоцијама народа, за разлику од Брутовог рационалног тона. Антоније подсећа народ на све добро што је Цезар учинио за Рим, на његову самилост према сиромашнима и на то да је одбио круну током Луперкалија, доводећи у питање Брутову тврдњу о Цезаровој амбицији; показује крваво Цезарево тело да би изазвао сажаљење; и чита Цезарево завештање, у коме је сваком римском грађанину оставио 75 драхми. Антоније, иако тврди да не жели да подстиче насиље, буди масу да протера заверенике. Народ носи Цезарево тело на Форум, пали његову погребну ломачу и са пламеном бакље креће да пали куће завереника. У хаосу, невиног песника Цину побркају са завереником Луцијем Цином и убијају га због „злочина” као што су лоши стихови.

Брут потом напада Касија јер је, наводно, упрљао племенити чин тираноубиства прихватањем мита. Касније се мире, посебно након што Брут открије да се његова вољена жена убила под теретом његове одсутности. Припремају се за грађански рат против Антонија, Цезаровог усвојеног сина Октавија и Лепида, који су формирали тријумвират. Те ноћи, Цезарев дух се јавља Бруту са упозорењем о поразу.

У бици код Филипа, Касије и Брут, знајући да ће вероватно обојица умрети, размењују последње осмехе и држе се за руке. Током битке, Касије наређује свом слуги да га убије пошто чује да је заробљен његов најбољи пријатељ Титиније. Када Титиније, који није био заробљен, види Касијево тело, убија се. Брут добија прву фазу битке, али победа није коначна. Са тешким срцем, Брут се бори поново сутрадан. Моли своје пријатеље да га убију, али они одбијају. На крају губи и извршава самоубиство тако што падне на свој мач који му држи верни војник.

Драма се завршава Антонијевом одавањем почасти Бруту, којег проглашава „најплеменитијим од свих Римљана”, јер је једини завереник који је деловао, по његовом мишљењу, за добробит Рима. На крају се наговештава и будуће непријатељство између Антонија и Октавија, што ће обележити Шекспирову драму Антоније и Клеопатра.

Ликови

• Јулије Цезар
• Октавије Цезар — тријумвир после Цезарове смрти
• Марко Антоније — тријумвир после Цезарове смрти
• Марко Емилије Лепид — тријумвир после Цезарове смрти
• Цицерон — сенатор
• Публије — сенатор
• Попилије Лена — сенатор
• Марко Брут — завереник против Цезара
• Касије — завереник против Цезара
• Каска — завереник против Цезара
• Требоније — завереник против Цезара
• Лигарије — завереник против Цезара
• Деције Брут — завереник против Цезара
• Метел Цимбер — завереник против Цезара
• Цина — завереник против Цезара
• Флавије — трибун
• Марул — трибун
• Артемидор — софист из Книда
• Цина — песник
• Други песник
• Калпурнија — Цезарова жена
• Порција — Брутова жена
• Луцилије, Титиније, Месала, Млади Катон и Волумније — Брутови и Касијеви пријатељи
• Варон, Клит, Клаудије, Стратон, Луције и Дарданије — Брутове слуге и официри
• Пиндар — Касијев слуга
• Крпа, Дрводеља и други плебејци
• Цезаров слуга, Антонијев слуга и Октавијев слуга
• Сенатори, грађани, стражари, пратиоци, итд.

Тумачења

Критичари Шекспировог комада Јулије Цезар различито посматрају ликове Цезара и Брута. Многи су расправљали о томе да ли је Цезар или пак Брут протагониста комада, због смрти лика који је драми дао име у првој сцени трећег чина. У ову дебату умешале су се и филозофски и психолошки идеолошки погледи на републиканизам и монархизам. Један аутор, Роберт С. Рејнолдс, посветио је пажњу епитетима Брута и Цезара у есеју „Иронични епитети у Јулију Цезару”. Мајрон Тејлор, у есеју „Шекспиров Јулије Цезар и иронија Историје”, пореди логике и филозофије Цезара и Брута. Цезара сматра интуитивним филозофом који не греши када прати сопствени инстинкт, рецимо када каже да види Касија као претњу себи пре атентата. Брут је портретисан као човек сличан Цезару, али кога његове страсти воде погрешном закључивању.

Џозеф В. Хуперт примећује да су неки критичари покушали да прогласе Цезара протагонистом, али сматра да је Брут покретачка снага драме и стога њен трагични херој. Брут покушава да стави републику изнад личног односа са Цезаром и убија га. Брут чини политичку грешку која ће срушити републику коју су његови преци створили. Он делује вођен страстима, не скупља довољно доказа како би донео разумне одлуке и предмет је манипулације Касија и других завереника.

Традиционална читања комада гласе да су Касије и други завереници вођени завишћу и амбицијом, док је Брут мотивисан захтевима части и патриотизма. То је свакако став који изражава и Антоније у завршној сцени. Али једна од најважнијих предности драме јесте да се опире категоризацији својих ликова као обичних хероја или зликоваца. Политички новинар и класициста Гери Вилс тврди да се „овај комад издваја зато што у њему нема зликоваца”. Вилсово савремено тумачење тежи препознавању свесне и подсвесне природе људских акција и интеракција. У томе, улога Касија постаје кључна.

Зорица Бечановић Николић у књизи Шекспир иза огледала наводи мишљење Филипа Армстронга, који сматра да се однос оца и сина у Хамлету представља комплекс у фројдовском значењу те речи, и примећује да се тако може објаснити и убиство оца, тј. очинске фигуре, појава његовог духа и „синовљев” осећај кривице у драми Јулије Цезар.