Јулски ултиматум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Аустроугарски ултиматум Србији или Јулски ултиматум био је ултиматум упућен Влади Краљевине Србије 23. јула 1914. године, непуних месец дана после Сарајевског атентата. Документ је описан као најтежи ултиматум икада упућен једној држави од стране друге од стране британског министра иностраних послова сер Едварда Греја. Сматрало се да се његови захтеви не могу испунити и да је ултиматум само начин за стварање повода за рат. Када је Аустроугарска 28. јула одбила српско условно прихватање захтева и објавила рат Србији, то је покренуло низ догађаја који ће свет увести у Први светски рат.

Позадина[уреди]

На Видовдан, 28. јуна 1914. године, у Сарајеву, убијен је аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд. На престолонаследника је најпре покушао неуспешан атентат Недељко Чабриновић који је на Фердинанда бацио бомбу. Престолонаследника је убио омладинац Гаврило Принцип који је у њега испалио два хица из пиштоља, убивши притом и његову супругу Софију Хоенберг. Обојица атентатора одмах су ухапшени, а истрага је убрзо показала да је у Сарајеву било чак шесторица атентатора. Ухапшена су још тројица, док је шести, Мухамед Мехмедбашић, успео да побегне у Црну Гору. Откривен је и ухапшен и шири круг атентатора; укупно 25 лица. Принцип, Чабриновић и Трифко Грабеж су у Сарајево недавно дошли из Београда, где су били повезани са избеглицом из Босне, Миланом Цигановићем и са четничким војводом и мајором српске војске, Војиславом Танкосићем. Он њих су добили потребно оружје (произведено у крагујевачкој фабрици оружја) и они су их пребацили у Босну. Иначе, атентат је патриотско дело самих извршилаца који су у постпупку и сами изајвили да су радили иза леђа српских власти. Службеник Визнер, послат из Беча у Сарајево, изјавио је 13. јула да, после спроведене истраге, се може рећи да је покрет у Босни и Херцеговини подржаван од стране неких српских организација које влада толерише.

Српске власти осудиле су убиство престолонаследника. Саучешће су изјавили министар правде и министар иностраних дела, као и министар двора у име краља Петра. Тако су се власти оградиле од атентата. И званичници Црне Горе наредили су петнаестодневну дворску жалост. Вести о атентату су у Бечу и Берлину примљене као изговор за потезање оружја. О томе је постојала сагласност између два цара још у почетку истраге у Сарајеву. Мађарски председник владе (Иштван фон Тиса) био је против рата. Међутим, Фрањо Јосиф и Вилхелм II већ су се одлучили за рат. У министарству спољних послова у Берлину могле су се чути изјаве да ће Србија морати пружити убедљиве доказе своје невиности. Берлин је сасвим јасно подстрекивао Аустро-Угарску на рат. Већ 5. и 6. јула потпуно су усаглашени ставови два царства. Циљ две државе је, међутим, био много шири од политичког обрачуна са малом и војнички слабом Србијом. Српски посланик у Бечу, Јован Јовановић, узалудно се трудио да речју и делом оспори оптужбе против Србије. У стварности, Фердинанд је у Аустро-Угарској, чак и на самом двору, имао много непријатеља, те је жалост била само фарса. Он није био омиљен у масама, а на челу његових најозлоглашенијих непријатеља стајао је сам Фрањо Јосиф. Подстрек аустроугарској влади да се покрену рфепресалије против српске владе пружила је католичка црква која је у Фердинанду имала чврст ослонац. Црквени кругови једини су и жалили због његове смрти. Клерикални елементи окупљали су десничарске снаге.

Ултиматум[уреди]

Посланик фон Гизл предао је 23. јула 1914. године у 18 часова ултимативну ноту заступнику српског председника владе, дру Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор се очекивао у року од два дана, до 25. јула у 18 часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да сачека одлазак француског председника републике из Петрограда, где је боравио у званичној посети. Текст је уручен и другим великим силама. Србија је оптужена да: се идеја о атентату родила у Београду, да су оружје и муницију атентаторима дали српски официри, припадници Народне одбране, да су пребацивање у Босну омогућиле српске граничне службе.

Захтеви[уреди]

Аустроугарска је у овом ултиматуму тражила од Србије следеће:

  1. Да спречи издавање публикација која подстичу мржњу и непријатељство према Аустроугарској.
  2. Да моментално распусти организацију Народна одбрана, и да исто поступи и са другим организацијама које учествују у пропаганди против Аустроугарске.
  3. Да из јавног образовања уклони све што би могло да служи или служи за подстицање пропаганде против Аустроугарске.
  4. Да из војске и администрације уопште уклони све официре који су криви за пропаганду против Аустроугарске, а имена тих официра доставила би власт Аустроугарске.
  5. Да прихвати учешће аустроугарских органа власти у сузбијању субверзивних делатности против Аустроугарске на територији Србије.
  6. Да предузме судски поступак против саучесника Сарајевског атентата који су на српској територији, уз помоћ и упутства аустроугарских органа.
  7. Да моментално ухапси две именоване особе које су уплетене у атентат по истрази коју је прелиминарно спровела Аустроугарска.
  8. Да ефикасним мерама спречи нелегални пренос оружја и експлозива преко границе.
  9. Да упути Аустроугарској објашњења поводом изјава високих српских званичника у Србији и иностранству, који су изразили непријатељство према Аустроугарској.
  10. Да без одлагања обавести Аустроугарску о испуњавању ових обавеза.

Реакција српске владе[уреди]

Очигледно је ултиматум састављен тако да понизи Србију и да створи уступке преко којих би Монархија повредила независност српске државе, посебно у тачкама 5, 6. и 10. Ове тачке стварале су могућност да саме аустроугарске власти покрену истрагу против било ког држављанина Србије. Британски државни секретар Греј изјавио је аустроугарском амбасадору, читајући јулски ултиматум 24. јула, да је то најужаснији документ кога је једна држава икада упутила другој. Руски амбасадор упозорио је грофа Бертолда да једна самостална и независна држава не може прихватити овакав ултиматум. Заиста, српска влада је, исте вечери када јој је ултиматум предат, изјавила да „не остаје ништа друго него да се гине“. Регент Александар је у писму руском цару Николају II писао да се поједине тачке ултиматума и не могу извршити без промене српског законодавства, за шта треба времена. Рок који је Србији дат био је исувише кратак.

Ипак, предузете су мере испуњења ултиматума. Танкосић је ухапшен, а Цигановић је побегао у унутрашњост Србије. Беч је замољен да попусти, а тражени су савети од Русије. Русија је саветовала да српска војска не пружа отпор у случају упада аустроугарске војске у Србију, већ да се повлачи ка унутрашњости.

Одговор[уреди]

Српски одговор послат је 25. јула у 17:30 часова. Написали су га Никола Пашић и Стојан Протић. Одговор је написан благовремено, али је било невоља са прекуцавањем и превођењем текста на француски језик. Ипак, пре него што је звоно на Саборној цркви огласило шест часова, одговор је лично председник владе Пашић предао у згради аустроугарског посланства. Одговор је био достојанствен и крајње попустљив: прихваћени су сви захтеви, сем оног у тачки шест, а ту се нудила арбитража Међународног суда правде у Хагу. Саопштен свету, одговор је свуда примљен као пример дипломатске вештине и крајње попустљивости; био је задовољан чак и кајзер Вилхелм II који је изјавио да је уз одговору садржана капитулација најпонижавајуће врсте, те је отпао изговор за рат. У Монархији нису ни водили рачуна о садржају одговора. Имали су формални изговор за објаву рата.

Српска влада је већ 25. јула увече наредила евакуацију Београда. По прекиду дипломатских односа, влада је преместила своје седиште у Ниш. Следећег дана започета је општа мобилизација. Црногорски краљ Никола изразио је подршку српском народу и спремност за рат у случају аустроугарског напада на Србију. Око подне, 28. јула, стигла је у Ниш необична објава рата – обичним телеграмом. Има историчара који тврде да је аустроугарска бирократија допринела да рат буде објављен тек 28. јула, јер телеграфска служба није радила претходна два дана. Један очевидац сведочио је да се налазио у кафани у којој је у тренутку када је стигао телеграм ручавао Никола Пашић. Председник владе је тада устао са стола и рекао: „Аустроугарска нам је објавила рат. То је њен крај. Бог ће нам дати победу“. Године које су уследиле показаће да се Пашићева изјава обистинила.

Литература[уреди]