Јупици

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јупици
AlutiiqDancer.jpg
Сугпијат играч са Агнгвак'-ом
Укупна популација
~35.589[1] (2010)
Региони са значајном популацијом
 САД ~33.889[2]
 Русија ~1,700
Језици
јупички језици и енглески језик на Аљасци; руски језик у Сибиру
Религија
Хришћанство (Руска православна црква и Моравска црква), Шаманизам, Атеизам
Сродне етничке групе
Алеути, Инуити, Инупијати и Сиренички Ескими
Омладина Хупер Бејa (Аљаска), 1930. године
Чупик са Нунивака са маском гаврана. Гавран је познат под називом (чугтунски tulukagur) Елам Цуа или Креатор у митологији Чугтуна (Чупика)
Јуиткиња држи кљове моржа, Русија

Јупици су група аутохтоних народа западне, југозападне и централне Аљаске и Руског далеког истока. Они су етничка група Ескима и сродни су Инуитима и Инупијатима. У групу Јупик народа спадају:

Популација[уреди]

Централноаљаски Јупици су најбројнија група међу аутохтоним народима Аљаске и говоре централноаљаско-јупички језик, из фамије ескимско-алеутских језика.

На попису становништва 2001. године у САД-у, популација Јупика је броја преко 24.000 људи,[5] од којих више од 22.000 живи у Аљаској. То је већина од седамдесетак и више заједница које живе на традиционалним територијама Јупика западне и југозападне Аљаске.[6] У резултате пописа Јупика улазе и 2.355 Сугпијата. У Русији живи око 1.700 Јупика.[7]

Етимологија имена[уреди]

Јупик (множина Јупици) долази од јупичке речи јук (значи "особа") и суфикса -пик (значи "прави" или "исконски"). Буквални превод би био "прави људи".

Реч "особа/човек" (људско биће) се на језицима Јупика и Инуита каже овако:

Ескимско-алеутски језици једнина двојина множина
Јупички језици
Сиренички језик јух (непознато) југиј
Чаплински језик јук ? јуит
Наукански језик јук ? југет
Централноаљаско-јупички језик јук јуук јуут / јуугет
Чевачкочупички језик цук цуугек цуугет
Нунивачкочупички језик цуг цууг цуугет
Алутички или Сугпијатски сук суук суугет
Инуитски језици
Инупијатски језик ињук ињуук ињуит / инуич
Инувијалуктунски језик ињук ињуук ињуит
Инуктитутски језик инук инуук инуит
Гренландски језик инук (непознато) инуит

Порекло[уреди]

Заједнички предак (група људи) свих Ескима и Алеута (као и разних палеосибирских језичких група) је из источног Сибира и Берингов мореуз је прешао пре око 10.000 година.[8] Истраживања крвних група су касније потврдила каснија лингистичка и молекуларна открића, која сугеришу да је предак аутохтоних народа Америка дошао у Северну Америку пре предака Ескима и Алеута. Изгледа да се догодило неколико одвојених таласа миграције из Сибира до Америка преко копненог моста Беринговог мореуза.[9] Овај мост је постојао пре 20.000 до 8.000 година, за време последње глацијације. До пре око 3.000 година, преци Јупика су се населили на обалама данашље западне Аљаске. Сеобе обалама и токовима река Јукон и Каскоквим су кренуле око 1400. н.е. и напослетку стале у горњим токовима река Јукон (село Пајмјут) и Каскоквим (село Врана).

Јуити можда представљају фракцију Ескима повратника у Сибир из Аљаске.[10]

Култура[уреди]

Маска Јупика, Ситка, Аљаска у колекцији Аљаског државног музеја
Корпа Јупика

Пролеће и лето, породице традиционално проводе на риболовачким камповима, док се зими окупљају у веће групе са припадницима околних села и тако проводе зиму. Много породице се још увек традиционално хране, ловећи лососе и туљане.

Мушке заједничке кући или касджикимају централне широке просторије за фестивале који укључују певање, играње и приповедање прича. Касджик се користи најчешће у току зимских месеци, јер се током осталих сезона, мушкарци крећу са својим породицама у потрази за храном. Поред церемонијалне и фестивалске намене, ове куће имају улогу да младе дечаке науче вештинама преживљавање и лова, као и других животних лекција. Дечаци се уче како да направе оружје и оруђе, али током зимских месеци и како да направе кајаке. У церемонија учествују шамани.

Женске куће или ена су традиционално поред мушких. У неким областима су ове куће повезане тунелом. Жене подучавају младе девојке како да штаве и ушивају кожу, обрађују и кувају ловину и ткају. Дечаци живе са мајкама до њихове 5. године и потом прелазе у касджике. Сваке зиме, у периоду између 3 до 6 недеља, долази до преласка деце из мушких у женке куће и обрнуто, не би ли се сви научили основним преживљавајућим вештинама.

У заједничким играма, учесници плеса не померају доње делове тела, већ само торзо и руке пратећи ритам. Овај недостатак динамике је надомештен експресивношћу плесова.

Јупици су јединствени међу народима Америке по томе што деца добијају имена по последњој преминулој особи заједнице.

Куспук (каспек) је традиционални одевни предмет који се носи како у званичним тако и обичним приликама. Лампа од уља туљана или (наник) је јако важан део намештаја.[11]

Језик[уреди]

Постоји пет јупичких језика (сви сродни инуктитутском) који су у широкој употреби. Више од 75% Јупика говори течно ове језике. Јупици са Аљаске и из Сибира, слично Инупијатима су усвојили писмо мисионара Моравске цркве током 1760тих на Гренланду. Аљаски Јупици и Инупијати су једини северни аутохтони народи који су развили своје системе хијероглифа, мада су ти системи изумрли заједно са људима који су их направили.[12] Током касног 19. века, моравски мисионари су употребили Јупике у црквама на југозападу Аљаске и превели свете текстове на језике Јупика.

Цела ескимско-алеутска породица језика, као и остали аљаски језици су показани доле.[13] Ево и верификованог стабла поменуте фамилије језика (важи само за Ескимско-алеутске језике ):

Мајка са дететом из групе Нунивачих Чупика

Видети још[уреди]

Белешке[уреди]

  1. ^ „Попис аутохтоних народа САД-а”. Попис становништа САД-а. Приступљено 10. 9. 2017. 
  2. ^ „Попис аутохтоних народа САД-а”. Попис становништа САД-а. Приступљено 10. 9. 2017. 
  3. ^ „Јупици Источног Сибира”. Колекција домородачких знања. Приступљено 10. 9. 2017. 
  4. ^ „Скидање кратког видео записао о Јупицима”. На леду Беринговог мора. Приступљено 10. 9. 2017. 
  5. ^ „Попис становника САД-а” (PDF). Амерички Индијанци и остали аутохтони народи САД-а. Приступљено 10. 9. 2017. 
  6. ^ „Попис становника САД-а” (PDF). Амерички Индијанци и остали аутохтони народи САД-а. Приступљено 10. 9. 2017. 
  7. ^ „Енциклопедија аутохтоних народа Америке”. Јупици. Приступљено 10. 9. 2017. 
  8. ^ Naske and Slotnick, 1987, p. 18.
  9. ^ Naske and Slotnick, 1987, pp. 9–10.
  10. ^ „Ново налази насељавања Америке”. Популарна Археологија. Приступљено 10. 9. 2017. 
  11. ^ „Животињске лампе”. Национални музеј северноамеричких Индијанаца. Приступљено 10. 9. 2017. 
  12. ^ „Језик Инуктитута”. Инуктитути - путевима Инуита. Приступљено 10. 9. 2017. 
  13. ^ „Центар за аутохтоне језике Аљаске”. Приступљено 10. 9. 2017. 
  14. ^ „Ескимски језици”. Етнологија светских језика. Приступљено 10. 9. 2017. 

Прочитати још[уреди]

  • Barker, James H. (1993). Always Getting Ready — Upterrlainarluta: Yup'ik Eskimo Subsistence in Southwest Alaska. Seattle, WA: University of Washington Press.
  • Branson, John and Tim Troll, eds. (2006). Our Story: Readings from Southwest Alaska — An Anthology. Anchorage, AK: Alaska Natural History Association.
  • Federal Field Committee for Development Planning in Alaska. (1968). Alaska Natives & The Land. Washington, DC: U.S. Government Printing Office.
  • Campbell, Lyle. (1997). American Indian languages: The historical linguistics of Native America. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-509427-1.
  • Fienup-Riordan, Ann. (1983). The Nelson Island Eskimo: Social Structure and Ritual Distribution. Anchorage, AK: Alaska Pacific University Press.
  • Fienup-Riordan, Ann. (1990). Eskimo Essays: Yup'ik Lives and How We See Them. New Brunswick, NJ: Rutgers University Press.
  • Fienup-Riordan, Ann. (1991). The Real People and the Children of Thunder: The Yup'ik Eskimo Encounter With Moravian Missionaries John and Edith Kilbuck. Norman, OK: University of Oklahoma Press.
  • Fienup-Riordan, Ann. (1994). Boundaries and Passages: Rule and Ritual in Yup'ik Eskimo Oral Tradition. Norman, OK: University of Oklahoma Press.
  • Fienup-Riordan, Ann. (1996). The Living Tradition of Yup'ik Masks: Agayuliyararput (Our Way of Making Prayer). Seattle, WA: University of Washington Press.
  • Fienup-Riordan, Ann. (2000). Hunting Tradition in a Changing World: Yup'ik Lives in Alaska Today. New Brunswick, NJ: Rutgers University Press.
  • Fienup-Riordan, Ann. (2001). What's in a Name? Becoming a Real Person in a Yup'ik Community. University of Nebraska Press.
  • Jacobson, Steven A., compiler. (1984). Yup'ik Eskimo Dictionary. Fairbanks, AK: Alaska Native Language Center, University of Alaska Fairbanks.
  • Jacobson, Steven A. "Central Yup’ik and the Schools: A Handbook for Teachers." Juneau: Alaska Native Language Center, 1984.
  • Kizzia, Tom. (1991). The Wake of the Unseen Object: Among the Native Cultures of Bush Alaska. New York: Henry Holt and Company.
  • MacLean, Edna Ahgeak. “Culture and Change for Iñupiat and Yupiks of Alaska.” 2004. Alaska.
  • Mithun, Marianne. (1999). The languages of Native North America. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-23228-7 (hbk); ISBN 0-521-29875-X.
  • Morgan, Lael, ed. (1979). Alaska's Native People. Alaska Geographic 6(3). Alaska Geographic Society.
  • Naske, Claus-M. and Herman E. Slotnick. (1987). Alaska: A History of the 49th State, 2nd edition. Norman, OK: University of Oklahoma Press.
  • Oswalt, Wendell H. (1967). Alaskan Eskimos. Scranton, PA: Chandler Publishing Company.
  • Oswalt, Wendell H. (1990). Bashful No Longer: An Alaskan Eskimo Ethnohistory, 1778–1988. Norman, OK: University of Oklahoma Press.
  • Pete, Mary. (1993). "Coming to Terms." In Barker, 1993, pp. 8–10.
  • Reed, Irene, et al. Yup’ik Eskimo Grammar. Alaska: U of Alaska, 1977.
  • de Reuse, Willem J. (1994). Siberian Yupik Eskimo: The language and its contacts with Chukchi. Studies in indigenous languages of the Americas. Salt Lake City: University of Utah Press. ISBN 0-87480-397-7.

Спољашње везе[уреди]