Јурај Рукавина

С Википедије, слободне енциклопедије
Јурај Рукавина
Датум рођења(1898-02-04)4. фебруар 1898.
Место рођењаПерушић
 Аустроугарска
Датум смртијун 1945.
Место смртиЗагреб
 ДФ Југославија

Јурај (Јуцо) Рукавина (Перушић, 4. фебруар 1898Загреб, јун 1945) био је хрватски усташа, командант концентрационог логора Јадовно и вођа Велебитског устанака 1932. године. За време НДХ, пуковник Усташке војнице. Уз Анту Павелића и Макса Лубурића, један је од тројице најодговорнијих за злочине усташког режима.[1] Осуђен на смрт и стрељан у јуну 1945. године.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рукавина је био бивши поручник аустријске и југословенске војске. У усташки покрет заврбовао га је Андрија Артуковић и задужио га да ствара усташку организацију у перушићком срезу.[2] Постављен је и за таборника перушићког среза.[3] Рукавина је заједно са Артуковићем, Марком Дошеном и Јосипом Томљеновићем био организатор Велебитског устанка.[4] Покушај устанка је пропао, а Рукавина је био једини од организатора који није побегао у италијански Задар.[5] Ухапшен је и пред Државним судом за заштиту државе је осуђен на смрт вешањем, али га је краљ Александар помиловао и преиначио казну на доживотну робију.[5]

Рукавина је помилован и пуштен из затвора. За разлику oд већине усташа које су биле пронемачки настројене, Рукавина је спадао у мању у групу усташа која је била за Италију и Павелића.[6] Ова група је постајала све утицајнија, нарочито од 1940. када је Павелић успео да поново реорганизује усташки покрет у Италији након смене Милана Стојадиновића.[6]

После Априлског рата и успоставе НДХ, Павелић је Рукавину поставио на кратко за првог команданта Усташке војнице, пре него што га је на том месту заменио пуковник Фрањо Лукац.[7] У мају 1941. Рукавина је образовао логор Јадовно на Велебиту, али није био његов управник.[8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Tomasevich 2002, стр. 556.
  2. ^ Basta 1986, стр. 64.
  3. ^ Basta 1986, стр. 47.
  4. ^ Basta 1986, стр. 32.
  5. ^ а б Basta 1986, стр. 33.
  6. ^ а б Basta 1986, стр. 50.
  7. ^ Basta 1986, стр. 118.
  8. ^ Basta 1986, стр. 128–129.

Литература[уреди | уреди извор]