Љубомир Милетић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Љубомир Милетић
Lyubomir Miletich Shtip.jpg
Љубомир Милетић
Датум рођења(1863-01-01)1. јануар 1863.
Место рођењаШтип
 Османско царство
Датум смрти1. јун 1937.(1937-06-01) (74 год.)
Место смртиСофија
 Краљевина Бугарска
Пољелингвистика
етнографија
историја
ШколаУниверзитет у Загребу
Карлов универзитет
ИнституцијаСофијски универзитет
Бугарска академија наука
Македонски научни институт

Љубомир Милетић (буг. Любомир Милетич; Штип, 1. јануар 1863Софија, 1. јун 1937) био је водећи бугарски научник и интелектуалац крајем 19. и почетком 20. века, лингвиста, етнограф и историчар.

По Бугарској енциклопедији, његов отац Ђорђе био је рођени брат Светозара Милетића и обојица, иако рођени у Аустроугарској, наводно имају порекло из Источне Тракије, што је и утицало да се његов отац ожени женом из Велеса, због чега је Љубомир рођен у Штипу у данашњој Северној Македонији.[1] Истина је другачија: отац Ђорђе Милетић је био уствари српски учитељ, који је само службом дошао фебруара 1859. године у Јужну Србију, тада у Турској. Али "бугарска пропаганда и терор отерали су га међу Бугаре, и данас је његов син Љубомир Милетић професор на Универзитету у Софији, један од највећих 'србофоба'".[2]

Биографија[уреди]

Иако рођени Србин, по оцу - "прешао је Бугарима и он је данас (1927) главни 'списател и автор на македонскија научен институт'.[3] Због тога што му је мајка била "Македонка", он се одрекао српства. Рођен је у Штипу 1863. године - "Љубомир Георгев Милетич" (по бугарском). Ђорђе Милетић је наводно био српски политички емигрант, који је као Карађорђевац напустио кнежевину Србију. Отац Ђорђе је био српски учитељ у Велесу 1859-1861. године, где је продужио рад колеге Нешковића, и много допринео модернизацији наставе. Преместио се као већ ожењен у Штип, где је службовао 1861-1863. године. Тада им се родио се син Љубомир, па је породица прешла у Кукуш (1863-1867), затим Струмицу (1867-1868). Када је путописац Спиридон Гопчевић свратио у Штип, разговарао је са тамошњим учитељем Ђорђем Милетићем. Ђорђе му је рекао да је та српска школа "бугаризована" 1870. године, а он је морао да делује као агент "славенофила". Његова веза са српством је видна 1877-1878. године, када се јавља као приложник "Љубомир Милетић са 200 крајцара из Штипа", за Српску православну велику гимназију у Новом Саду.[4] То је у ствари његов отац, само користећи име малог сина, приложио свом завичају. Студирао је Љубомир у Загребу и Прагу, и стекао филолошко образовање. У списку студената у Прагу, за њега се каже да је 1883-1884. године: "из Македоније, из Штипа, бугарске националности, православац".

Један је од оснивача софијског Универзитета "Климент Охридски". Био је члан и председник 1926-1937. године, Бугарске академије наука.[5]

Д-р Милетић је сматран за великог бугарског стручњака, слависту. Постао је дописни члан ЈАЗУ у Загребу 1900. године. Објавио је 1903. године студију о источнобугарским дијалектима, од стране Бечке академије.[6] Бечка академија наука је 1897. године ангажовала д-р Љубомира Милетића професора из Софије, да о њеном трошку обиђе источну Бугарску и проучи њене дијалекте. Бечлије су користиле велики "Трајтлов легат" да финансирају "Балканску комисију", за коју је радио Милетић.[7] Проф. Милетић је нарочито био активан крајем 1909. године, када је учествовао по бројним политичким зборовима у Бугарској. Он се "умешао у македонску емиграцију", која је тражила од Бугарске ослобођење.[8] Милетић је био и васпитач младог престолонаследника Бориса III, будућег бугарског цара. За његов 25. годишњи књижевно-научни јубилеј, Бугари су му приредили свечано академско јубиларно вече у Софији 1912. године. Он је тада професор словенске филологије на универзитету и подпредседник бугарске академије.[9]

За време Првог светског рата Милетића је послала бугарска влада да по Немачкој држи предавања, у корист бугарских интереса на Балкану. Он је након рата писац рубрике 'Страници о миналото', у Протогеровој 'Македонији'". Објавио је 1927. године у Софији, брошуру којом се замерио Србима, пишући са пијететом о бугарским комитама - "Спомени на Дамјан Грујев, Борис Сафаров и Иван Гарванов". За разлику од осталих Бугара, Милетић је радио стручно - "научно", тако је по жељи Александрова и Протогерова написао четири пригодне брошуре као материјал "за историјата на македонското движеније". Поседовао је и део архиве покојног стрица Светозара Милетића, коју је злоупотребљавао, пишући у гласилу В.М.Р.О.[10] Написао је стручни есеј о књижевности и језику Бугара, у српском Банату.

Милетић је као научник и универзитетски професор у Софији, био председник Бугарске академије наука, до своје смрти. Умро је 1937. године и сахрањен са великим почастима, због великих заслуга за бугарски народ.[11]

Референце[уреди]

  1. ^ Према "Енциклопедия България", издање Бугарске академије наука
  2. ^ "Србобран", Њујорк 2. септембар 1917.
  3. ^ "Политика", Београд 1927.
  4. ^ "Споменица о стогодишњици Српске православне велике гимназије у Новом Саду", Нови Сад 1910.
  5. ^ Пера Тодоровић: "Српска ствар у Македонији", Београд 1997. године
  6. ^ "Срђ", Дубровник 28. фебруар 1907. године
  7. ^ "Дело", Београд 1. јул 1898. године
  8. ^ "Политика", Београд 1909. године
  9. ^ "Босанска вила", Сарајево 1912. године
  10. ^ "Политика", Београд 13. децембар 1927. године
  11. ^ "Време", Београд 4. јун 1937. године

Спољашње везе[уреди]