Љубомир Мицић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Љубомир Мицић
LjMicic.jpg
Српски песник и књижевник
Датум рођења (1895-11-16)16. новембар 1895.
Место рођења Јастребарско
 Аустроугарска
Датум смрти 14. јун 1971.(1971-06-14) (75 год.)
Место смрти Панчево
 СФР Југославија

Љубомир Мицић (16. новембар 1895. Јастребарско, Аустроугарска - 14. јун 1971. Качарево код Панчева) је био српски песник, прозни писац, књижевни критичар, глумац и оснивач српског авангардног покрета зенитизам. Најзначајнији сегмент његовог рада представља покретање и уређивање часописа Зенит, месечне интернационалне ревије за уметност и културу, који је излазио од фебруара 1921. до априла 1924. у Загребу, потом од 1924. до децембра 1926. у Београду.

Објављена су 43 броја овог часописа, који је током година доносио бројне манифесте, различита ликовна решења, сараднике и текстове.

У почетку је Мицић следио идеје експресионизма, о чему сведочи и програмски текст који излази у првом броју часописа, Човек и уметност, као и текстови Црњанског, Винавера, Петровића, Матића, који су повремено писали за Зенит, све до јуна 1921, када је Мицић, заједно са Иваном Голом и Бошком Токином, објавио Манифест зенитизма.

Мицићев значајан сарадник постао је његов брат Бранислав Мицић, познатији под псеудонимом Бранко Ве Пољански, који је у Љубљани покренуо часопис Светокрет, након чијег гашења се прикључио Зениту. Убрзо су дошли у сукоб и са дадаистима, желећи да зенитизам одвоје од других авангардних покрета.

Зенит је био часопис интернационалног карактера, у коме су многи истакнути уметници тог времена објављивали своје радове на француском, немачком, холандском, мађарском, есперанту... Посебно су значајне везе са италијанским футуристима, пре свега са њиховим идејним творцем Филипом Томазом Маринетијем, што говори о афирмативном односу зенитиста према новим техничким и технолошким достигнућима.

Зенитизам представља изворно српски авангардни покрет, који једини успева да пређе границе тадашње Југославије и постане познат и цењен у Европи.

С друге стране, након раскида са експресионистима, Мицић је почео да заступа другачије идеје, које постају основа поетике зенитизма: идеја Барбарогенија, залагање за балканизацију и варваризацију Европе. Овакве тежње ка примитивном и изворном јављају се након Првог светског рата, настају из разочарања у западноевропске вредности и засићености западноевропском културом.

Мицић је сматрао да Балкан, као још увек неистражено подручје, нуди свежину, неисквареност, способност регенеризације клонулог западноевропског човека.

Поред свих противречности, национализма, с једне, и сарадње с европским уметницима, с друге стране, поред различитих сарадника, жеље за раскидом са осталим авангардним школама, Зенит све време свог постојања остаје окренут новинама, новијим медијима и гранама уметности (радију, филму, џезу), заступајући антитрадиционализам и антимилитаризам, са човеком у средишту пажње.

Покренут идејама руских авангардних уметника, Мицић је заступао конструктивистички приступ стваралаштву, који не признаје надахнуће и занос, већ свестан уметнички рад, с јасно одређеним циљем и намером.

На таквом приступу заснивали су се и ликовни радови на Међународној Зенитовој изложби нове уметности, одржаној 1924. године у Београду.

Након 1926. године Мицић и Пољански отишли су у Париз и у том постзенитистичком периоду њихова активност се пре свега усмерила на ликовну уметност и сарадњу са словеначким авангардистима, као и са словеначким авангардним часописом Танк. Мицићев књижевни и публицистички рад можда на садржинском плану не доноси битне помаке и вредности, док су они изузетно заступљени на плану форме, која се приближава ликовној уметности, вештини израде плаката, филму, о чему говори каснија афирмација ових уметности.

Поред бројних манифеста и програмских текстова објављених махом у Зениту, али и другим часописма, његова значајна дела представљају и збирке песама:

  • Ритми мојих слутња (1919.)
  • Ритми без сјаја (1919.)
  • Источни грех (1920.)
  • Мистериј за безбожне људе чисте савести (1920.)
  • Спас душе (1920.)
  • Стотину вам богова (1922.), која бива забрањена исте године, те се појављује под називом *Кола за спасавање, такође забрањена,
  • Аероплан без мотора (1925.)
  • Антиевропа (1926.)

Његови радови превођени су на неколико европских језика и објављивани у тадашњим авангардним часописима. Такође је објавио и неколико романа на француском језику.

Литература[уреди]

  • Гојко Тешић, Антологија песништва српске авангарде 1902.-1934., Светови, Нови Сад, 1994.
  • Ирина Суботић, Од авангарде до аркадије, Клио, Београд, 2000.
  • Милош Црњански, Љубомир Мицић: Ритми мојих слутња, Ријеч СХС, I/273, 1919.
  • Илија Јаковљевић, Спас душе. Пјесме Љубомира Мицића, Народна политика, III/76, 1920.
  • Божидар Борко, Антиевропа, Јутро, VII/246, Љубљана, 1926.
  • Радован Вучковичћ, АВАНГАРДНА ПОЕЗИЈА, Бања Лука, 1984.
  • Јулијан Корнхаузер, Дадаистичка поезија зенитиста у кругу српске авангарде, Савременик, XXIV/4, 1978.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]