Љубомир (жупа)
Љубомир (лат. Lubomir) је током средњовековног периода био жупа у области Травуније. Љубомирска жупа је обухватала шири поростор око Љубомирског поља, мањег крашког поља (надморска висина: 520 m) које лежи између Требиња, Билеће и Љубиња. Током раног средњовековног периода, тај простор се заједно са читавом Травунијом налазио под врховном влашћу Кнежевине Србије, а потом је припадао каснијим српским државама. Током 1377. године, травунске жупе су потпале под власт босанског бана Твртка I, који је крунисан за краља Срба и Босне. Дошавши под власт великашке породице Косача, то подручје се након 1448. године налазило у саставу Војводства Светог Саве, а потом је након 1466. године потпало под османску власт, чиме је Љубомирска жупа претворена у нахију Љубомир, у саставу новоформираног Херцеговачког санџака.[1][2]
Историја
[уреди | уреди извор]Жупа Љубомир се помиње у Летопису попа Дукљанина, као једна од неколико жупа у области Травуније.[3][4] Дубровачи хроничар Мавро Орбин је у склопу свог казивања о пореклу династије Немањића забележио да се жупа првобитно звала Трново, а потом је добила нови назив по Љубомиру, сину свештеника Стефана, родом из жупе Луке у Хумској земљи.[5][6] Почетком 15. века, Љубомир је у саставу области Сандаља Хранића Косаче, који је 19. октобра 1413. године из Љубомира послао писмо Дубровачкој републици. Браћа Радивојевићи из Љубомира помињу се 1464. године. Љубомир је ушао у састав Османског царства након пада Требиња 1466. године. Вукац Угарковић и Рајко Ноновић из Љубомира помињу се 1491. године. У Љубомиру је пронађен већи број некропола са стећцима. Значајан је стећак Покрајца Оливеровића који помиње војводу Сандаља Хранића. Натпис је на ћирилици. Писан је између 1404. и 1435. године. То је доказ да је Сандаљ Хранић управљао Љубомиром од 1404. године. Центар жупе био је у граду Врпољу. Планинска област жупе Љубомир била је повољна за развој сточарства, тако да се на том простору помињу и власи Зотовићи, који су уживали углед међу дубровачким трговцима.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Šabanović 1959, стр. 157-158, 161, 167.
- ^ Динић 1978, стр. 248, 259-260.
- ^ Кунчер 2009, стр. 118-119.
- ^ Живковић 2009, стр. 247.
- ^ Orbini 1601, стр. 249.
- ^ Орбин 1968, стр. 19-20.
Литература
[уреди | уреди извор]- Динић, Михаило (1940). „Земље Херцега Светога Саве”. Глас Српске краљевске академије. 182: 151—257.
- Динић, Михаило (1978). Српске земље у средњем веку: Историјско-географске студије. Београд: Српска књижевна задруга.
- Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum: Коментар (PDF). 2. Београд-Никшић: Историјски институт; Манастир Острог.
- Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum: Критичко издање и превод (PDF). 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. Архивирано из оригинала 14. 07. 2024. г. Приступљено 21. 04. 2026.
- Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга.
- Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska.
- Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing.
- Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia.
- Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга.
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.
- Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.
