Љубо Вучковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
ЉУБО ВУЧКОВИЋ
Ljubo Vučković.jpg
Љубо Вучковић 1944.
Датум рођења (1915-01-22)22. јануар 1915.
Место рођења Љуботињ, код Цетиња
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти 7. јул 1976.(1976-07-07) (61 год.)
Место смрти Београд, Социјалистичка Република Србија СР Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Супруга Ксенија Вучковић
Професија војно лице
Члан КПЈ од септембра 1941.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба Војска Краљевине Југославије
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411975.
Чин генерал-пуковник
Начелник Генералштаба ЈНА
Период 19551961.
Претходник Пеко Дапчевић
Наследник Раде Хамовић
Народни херој од 20. децембар 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Љубо Вучковић (Љуботињ, код Цетиња, 22. јануар 1915Београд, 7. јул 1976), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије. У периоду од 29. априла 1955. до 16. јуна 1961. године обављао је функцију начелника Генералштаба Југословенске народне армије.

Биографија[уреди]

Рођен је 22. јануара 1915. године у селу Љуботињу, код Цетиња. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Цетињу и Београду. Завршио је Нижу школу војне академије у Београду, и као официр службовао у Мостару.

У Априлском рату, као командир чете, борио се на скадарском фронту. После капитулације Краљевине Југославије, заробили су га Италијани, али је успео да побегне из затвора. После повратка у Мостар, ухапсиле су га усташе, али је и њима успео да побегне.

У Народноослободилачкој борби учествује од 13. јула 1941. године. Већ у септембру је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије, и постављен за вршиоца дужности команданта Ловћенског партизанског одреда. Јуна 1942. године, постављен је за команданта Првог батаљона Четврте црногорске ударне бригаде, са којом је учествовао у великој диверзији на железничкој прузи Сарајево-Мостар, јула исте године. Приликом другог напада на Купрес, са својим батаљоном пробио се и избио на другу страну града. За јунаштво испољено у борби за град, писмено је похваљен од стране Врховног команданта НОП и ДВЈ Јосипа Броза Тита.

Као командант Друге далматинске ударне бригаде, успешно је форсирао Неретву и Дрину. Током битке на Неретви, његова бригада је била задужена за обезбеђивање срушеног моста, приликом преласка главнине партизанских снага и за разбијање четника на левој обали реке Неретве.

Борбе на Горњим и Доњим Барама током Пете офанзиве биле су најтеже које је водила Друга далматинска бригада и спадају у ред најтежих борби Главне оперативне групе Врховног штаба. Иако рањен, Вучковић је успешно командовао бригадом. У јесен 1943. године, као командант Четврте црногорске ударне бригаде, истако се током борби за Колашин.

Као командант Друге пролетерске дивизије учествовао је у силовитом продору пролетерских бригада у Србију. Септембра 1944. постављен је за команданта 13. српског корпуса НОВЈ и учествовао у борбама за ослобођење Србије. Крај Другог светског рата, који је започео као командир чете, затекао га је на функцији начелника штаба Друге армије ЈА.

У периоду од 1946. до 1948. године, био је на школовању, у Војној академији „Ворошилов“ у Москви. После повратка из Совјетског Савеза, био је на разним функцијама у Генералштабу Југословенске народне армије - начелник Више војне академије и начелник Генералштаба, од 29. априла 1955. до 16. јуна 1961. године. Био је и члан Савета народне одбране и председник Савезног одбора Савеза резервних војних старешина Југославије.

Умро је 7. јула 1976. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Литература[уреди]