Љубо Вучковић

ЉУБО ВУЧКОВИЋ
Љубо Вучковић 1944.
Датум рођења	(1915-01-22)22. јануар 1915.
Место рођења	Љуботињ, код Цетиња Краљевина Црна Гора
Датум смрти	7. јул 1976.(1976-07-07) (61 год.)
Место смрти	Београд, СР Србија СФР Југославија
Супруга	Ксенија Вучковић
Професија	војно лице
Члан КПЈ од	септембра 1941.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	Војска Краљевине Југославије НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1975.
Чин	генерал-пуковник
Начелник Генералштаба ЈНА
Период	1955 — 1961.
Претходник	Пеко Дапчевић
Наследник	Раде Хамовић
Народни херој од	20. децембар 1951.
Одликовања

Љубо Вучковић (Љуботињ, код Цетиња, 22. јануар 1915 — Београд, 7. јул 1976), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије. У периоду од 29. априла 1955. до 16. јуна 1961. године обављао је функцију начелника Генералштаба Југословенске народне армије.

Биографија

Рођен је 22. јануара 1915. године у селу Љуботињу, код Цетиња. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Цетињу и Београду. Завршио је Нижу школу војне академије у Београду, и као официр службовао у Мостару.

У Априлском рату, као командир чете, борио се на скадарском фронту. После капитулације Краљевине Југославије, заробили су га Италијани, али је успео да побегне из затвора. После повратка у Мостар, ухапсиле су га усташе, али је и њима успео да побегне.

У Народноослободилачкој борби учествује од 13. јула 1941. године. Већ у септембру је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије, и постављен за вршиоца дужности команданта Ловћенског партизанског одреда. Јуна 1942. године, постављен је за команданта Првог батаљона Четврте црногорске ударне бригаде, са којом је учествовао у великој диверзији на железничкој прузи Сарајево-Мостар, јула исте године. Приликом другог напада на Купрес, са својим батаљоном пробио се и избио на другу страну града. За јунаштво испољено у борби за град, писмено је похваљен од стране Врховног команданта НОП и ДВЈ Јосипа Броза Тита.

Као командант Друге далматинске ударне бригаде, успешно је форсирао Неретву и Дрину. Током битке на Неретви, његова бригада је била задужена за обезбеђивање срушеног моста, приликом преласка главнине партизанских снага и за разбијање четника на левој обали реке Неретве.

Борбе на Горњим и Доњим Барама током Пете офанзиве биле су најтеже које је водила Друга далматинска бригада и спадају у ред најтежих борби Главне оперативне групе Врховног штаба. Иако рањен, Вучковић је успешно командовао бригадом. У јесен 1943. године, као командант Четврте црногорске ударне бригаде, истако се током борби за Колашин.

Као командант Друге пролетерске дивизије учествовао је у силовитом продору пролетерских бригада у Србију. Септембра 1944. постављен је за команданта 13. српског корпуса НОВЈ и учествовао у борбама за ослобођење Србије. Крај Другог светског рата, који је започео као командир чете, затекао га је на функцији начелника штаба Друге армије ЈА.

У периоду од 1946. до 1948. године, био је на школовању, у Војној академији „Ворошилов“ у Москви. После повратка из Совјетског Савеза, био је на разним функцијама у Генералштабу Југословенске народне армије - начелник Више војне академије и начелник Генералштаба, од 29. априла 1955. до 16. јуна 1961. године. Био је и члан Савета народне одбране и председник Савезног одбора Савеза резервних војних старешина Југославије.

Умро је 7. јула 1976. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Литература

• Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-информативни центар ВОЈСКА. 
• Војна енциклопедија (књига десета), Београд 1975. година
• Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.