Љубо Вучковић
љубо вучковић | ||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
![]() Љубо Вучковић 1955. | ||||||||||
Датум рођења | 22. јануар 1915. | |||||||||
Место рођења | Љуботињ, код Цетиња![]() | |||||||||
Датум смрти | 7. јул 1976.61 год.) ( | |||||||||
Место смрти | Београд, ![]() ![]() | |||||||||
Супруга | Ксенија Вучковић | |||||||||
Професија | војно лице | |||||||||
Члан КПЈ од | септембра 1941. | |||||||||
Учешће у ратовима | Априлски рат Народноослободилачка борба | |||||||||
Служба | Југословенска војска НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1975. | |||||||||
Чин | генерал-пуковник | |||||||||
Начелник Генералштаба ЈНА | ||||||||||
Период | 1955 — 1961. | |||||||||
Претходник | Пеко Дапчевић | |||||||||
Наследник | Раде Хамовић | |||||||||
Народни херој од | 20. децембар 1951. | |||||||||
Одликовања |
|
Љубо Вучковић (Љуботињ, код Цетиња, 22. јануар 1915 — Београд, 7. јул 1976) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије. У периоду од 29. априла 1955. до 16. јуна 1961. обављао је функцију Начелника Генералштаба Југословенске народне армије.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 22. јануара 1915. године у селу Љуботињу, код Цетиња. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију на Цетињу и у Београду. Завршио је Нижу школу Војне академије у Београду, и као официр службовао у Мостару.
У Априлском рату, као командир чете, борио се на Скадарском фронту. После капитулације Краљевине Југославије, заробили су га Италијани, али је успео да побегне из затвора. После повратка у Мостар, ухапсиле су га усташе, али је и њима успео да побегне.
У Народноослободилачкој борби учествује од 13. јула 1941. године. Већ у септембру је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), и постављен за вршиоца дужности команданта Ловћенског партизанског одреда. Јуна 1942. године, постављен је за команданта Првог батаљона Четврте црногорске ударне бригаде, са којом је учествовао у великој диверзији на железничкој прузи Сарајево–Мостар, јула исте године. Приликом другог напада на Купрес, са својим батаљоном пробио се и избио на другу страну града. За јунаштво испољено у борби за град, писмено је похваљен од стране Врховног команданта НОП и ДВЈ Јосипа Броза Тита.
Као командант Друге далматинске ударне бригаде, успешно је форсирао Неретву и Дрину. Током битке на Неретви, његова бригада је била задужена за обезбеђивање срушеног моста, приликом преласка главнине партизанских снага и за разбијање четника на левој обали реке Неретве.
Борбе на Горњим и Доњим Барама током Пете непријатељске офанзиве биле су најтеже које је водила Друга далматинска бригада и спадају у ред најтежих борби Главне оперативне групе Врховног штаба. Иако рањен, Вучковић је успешно командовао бригадом. У јесен 1943. године, као командант Четврте црногорске ударне бригаде, истакао се током борби за Колашин.
Као командант Друге пролетерске дивизије, учествовао је у силовитом продору пролетерских бригада у Србију. Септембра 1944. постављен је за команданта 13. српског корпуса НОВЈ и учествовао у борбама за ослобођење Србије. Крај Другог светског рата, који је започео као командир чете, затекао га је на функцији начелника Штаба Друге армије ЈА.
У периоду од 1946. до 1948. године, био је на школовању, на Вишој војној академији „Ворошилов“ у Москви. После повратка из Совјетског Савеза, био је на разним функцијама у Генералштабу Југословенске народне армије (ЈНА) — начелник Више војне академије ЈНА и Начелник Генералштаба ЈНА, од 29. априла 1955. до 16. јуна 1961. године. Био је и члан Савета народне одбране и председник Савезног одбора Савеза резервних војних старешина Југославије. Пензионисан је у чину генерал-пуковника ЈНА, 1975. године.
Умро је 7. јула 1976. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ за сребрним зрацима и два Ордена за храброст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.
Литература[уреди | уреди извор]
- Vojna enciklopedija tom X. Beograd. 1975. COBISS.SR 73016839
- Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982. COBISS.SR 48703239
- Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-информативни центар ВОЈСКА.
- Рођени 1915.
- Умрли 1976.
- Цетињани
- Комунисти Црне Горе
- Официри и подофицири Југословенске војске у НОВЈ
- Југословенски партизани
- Диверзије у Народноослободилачкој борби
- Борци Четврте пролетерске бригаде
- Борци Друге далматинске бригаде
- Носиоци Партизанске споменице 1941.
- Народни хероји - В
- Генерал-пуковници ЈНА
- Чланови Савета народне одбране СФРЈ
- Сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду