Љубо Трута

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЉУБО ТРУТА
Ljubo Truta.jpg
Љубо Трута
Датум рођења (1915-12-22)22. децембар 1915.
Место рођења Зларин, код Шибеника
 Аустроугарска
Датум смрти 2. јун 1991.(1991-06-02) (75 год.)
Место смрти Сплит,  Хрватска
 СФР Југославија
Професија војно лице
Члан КПЈ од 1942.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411975.
Чин адмирал
Народни херој од 27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден народне армије
Партизанска споменица 1941.

Љубомир Љубо Трута (Зларин, код Шибеника, 22. децембар 1915Сплит, 2. јун 1991), учесник Народноослободилачке борбе, адмирал ЈРМ и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 22. децембра 1915. године у Зларину код Шибеника, у радничкој породици. Рано је остао без оца, па је сам морао да издржава себе и мајку. Након завршетка гимназије у Шибенику, упсао се на Правни факултет у Загребу. Пошто није био материјално обезбеђен, није могао редовно да студира. Запослио се као поштански чиновник у Преку на острву Угљану, а после одслужења војног рока у Шибенику.

После капитулације Југославије 1941, радио је с групом симпатизера КПЈ на Пошти у Шибенику и на прикупљању материјалних средстава за партизане, и на уништавању окупаторских писмених пошиљки. Био је руководилац Градског одбора Црвене помоћи. Маја 1942. године ступио је у новоосновани Севернодалматински партизански одред. Убрзо је постао командир чете и истакао се у борбама које је одред водио у Буковици, а посебно у заузимању Оклаја—Промине 28. јуна. Када се после италијанске јулске офанзиве у северној Далмацији одред повукао у јужну Лику, Љубо је тамо био тешко рањен. После оздрављења, био је постављен за оперативног официра одреда, а почетком октобра 1942. за оперативног официра новоосноване Друге далматинске бригаде. Тада је примљен у КПЈ. Учествовао је у борбама за заузимање Кијева (код Врлике), 27. новембра, код Ливна и Дувна. у првој половини децембра, и око Купреса, крајем истог месеца.

Када је, почетком фебруара 1943. године, формирана Пета далматинска бригада, Љубо је био постављен за команданта батаљона. У време Четврте непријатељске офанзиве, његов батаљон се истакао у многим борбама, а посебно у преношењу рањеника и болесника преко планине Прењ. Тада је бригада била захваћена епидемијом тифуса. Од те болести није био поштеђен ни Љубо. Бригада је расформирана 12. априла 1943, а њеним борцима попуњене су остале далматинске бригаде. После оздрављења, постао је заменик команданта батаљона у Трећој далматинској бригади, а после преласка Сутјеске, почетком јуна, био је додељен штабу Друге далматинске бригаде. Почетком августа 1943. године, био је постављен је за команданта батаљона у Првој далматинској бригади. С бригадом прешао је из источне Босне у Далмацију, и од 10. септембра учествовао у тешким борбама код Клиса против јединица Седме СС дивизије „Принц Еуген“. Са бригадом се истакао у борбама код Имотског, Посушја и на Пељешцу, у новембру исте године. Крајем године, био је постављен за начелника Штаба Прве далматинске бригаде. Учествовао је у десантним акцијама бригаде у првој половини 1944. године с ослобођеног Виса на острва Хвар, Корчулу и Шолту и на полуострво Пељешац.

Јула 1944. године био је постављен за команданта Осме далматинске бригаде 20. дивизије. Успешно је командовао бригадом у борбама за коначно ослобођење Далмације, посебно Сиња, 25. октобра. У новембру је постао командант Девете дивизије, и с њом учествовао у борбама за ослобођење Книна (када је дивизија, с командантом Трутом, похваљена од Врховног команданта Јосипа Броза Тита), затим Широког Бријега и Мостара. Девета дивизија је, под командом Љубе Труте, ослободила јужни део Лике, острва Паг, Раб, Црес и Лошињ. Он је организовао десант својих бригада с острва Цреса у Истру, после чега је дивизија учествовала у ослобођењу Опатије, Ловрана и Раше. Учествовала је и у ослобођењу Трста. За успешно извршене задатке у завршним операцијама, дивизија је, с командантом Трутом, поново била похваљена од Врховног команданта.

Јула 1946. године, Трута је био постављен на дужност начелника Оперативног одељења Команде ЈРМ. Годину касније отишао је на војно школовање у Совјетски Савез (Виша војно-поморска академија). После тога се налазио на разним дужностима у ЈРМ, а последња је била командант војно-поморске области, у чину адмирала. Пензионисан је 1975. године. После тога је био председник Међуопштинског одбора СУБНОР-а за Далмацију.

Умро је 2. јуна 1991. године у Сплиту.[1]

Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена ратне заставе, Ордена партизанске звезде са златним венцем, Ордена партизанске звезде са сребрним венцем, Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима, Ордена за храброст и осталих југословенских одликовања.[2] Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Референце[уреди]

  1. ^ Vojska.net: Ljubo Truta (на језику: енглески)
  2. ^ Југословенски савременици: ко је ко у Југославији

Литература[уреди]

  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982.