Људски алфахерпесвирус 1
| Људски алфахерпесвирус 1 | |
|---|---|
| |
| 3Д компјутерска реконструкција капсида | |
Класификација вируса 
| |
| (нерангирано): | Virus |
| Realm: | Duplodnaviria |
| Царство: | Heunggongvirae |
| Тип: | Peploviricota |
| Класа: | Herviviricetes |
| Ред: | Herpesvirales |
| Породица: | Herpesviridae |
| Род: | Simplexvirus |
| Врста: | Људски алфахерпесвирус 1
|
| Синоними | |
|
Herpes simplex virus 1 | |
Људски алфахерпесвирус 1, хумани алфахерпесвирус 1 или херпес симплекс вирус 1 (акроним ХСВ-1) је врста херпес симплекс вируса из рода Simplexvirus, потфамилије Alphaherpesvirinae, породице Herpesviridae, и реда Herpesvirales. ХСВ-1 је веома распрострањена на глобалном нивоу.[1]
Резервоар херпес вируса је човек која пати од манифестне херпетичне инфекције или носиоц вируса. Извор инфекције су пљувачка и измет, а вирус се преноси директним контактом и преко разних предмета. Улазна врата су обично респираторни тракт, али могу бити и око и оштећена кожа. Доказано је да се херпес преноси полним путем и да се може пренети на бебе током порођаја. Болест коју овај вирус изазива спада и у категорију полно преносивих болести.
Епидемиологија[уреди | уреди извор]
Инфекција људским алфахерпесвирусом 1 добија се чешће и раније од инфекције људским алфахерпесвирусом 2. Више од 90% одраслих има антитела на ХСВ-1 до пете деценије живота.
Преваленција антитела на ХСВ-1 расте са годинама и показује инверзну корелацију са социоекономским статусом. У том смислу у већем делу Азије и Африке, инфекција ХСВ-1 је скоро универзална и добија се рано у детињству. Међутим, у западној популацији након Другог светског рата, 80% до 100% одраслих (средњих година живота) нижег социоекономског статуса имало је антитела на ХСВ-1, у поређењу са само 30% до 50% одраслих у вишим социоекономским групама.[2]
Сероистраживања све више указују на то да је пад стопе преваленције ХСВ-1 специфична за узраст и у Сједињеним Америчким Државама и у већем делу Европе, иако разлике у социоекономским класама остају примарне. Н ато указује податак да је у развијеним земљама, смањена заражености ХСВ-1 у детињству уз повећану учесталост сексуално стечених ХСВ-1 инфекција код адолесцената, као и повећани проценат неонаталних ХСВ случајева који су последица ХСВ-1.
Иако се примарни ХСВ-1 и ХСВ-2 клинички не разликују, у У Сједињеним Америчким Државама, генитални ХСВ-1 је сада чешћи код пацијената беле расе, док је примарни генитални ХСВ-2 и даље чешћи код пацијената црне расе.
Етиопатогенеза[уреди | уреди извор]
Људски алфахерпесвирус 1 присутан је у скоро 60% светске популације са људима као јединим природним домаћином. ХСВ-1 се најчешће налази у оралној слузокожи и подручјима очију и може се реактивирати изазвати очне инфекције, кератитис и спорадични енцефалитис који се назива херпес симплекс енцефалитис. ХСВ-1 се преноси оралним контакт, наиме, када је вирус активан на површинама слузокоже или ранама или пљувачки; међутим, може се пренети и на гениталне области орално-гениталним контактом.[3]
ХСВ-1 је омотани, дволанчани ДНК вирус који успоставља латентност у ћелији домаћина након почетне инфекције. Након уласка фузијом мембране, нуклеокапсид се ослобађа у цитоплазму где се транспортује кроз систем микротубула ка језгру да би се ослободио геном.
ХСВ-1 инфицира инервирајуће сензорне неуроне интеракцијом вирусних гликопротеина са гликозаминогликанима на површини ћелије и рецепторским нектином-1 како би се олакшала пХ независна фузија на аксоналном крају сензорних нерава.
Унутар неуронске ћелије, ХСВ-1 капсид је повезан са моторним протеином динеином на аксоналном терминусу да би се омогућио ретроградни транспорт ка телу неуронске ћелије у тригеминалним ганглијима.
Сматра се да је спољни капсидни протеин ХСВ-1 пУЛ35 у интеракцији са Тцтек-1 и рп3 да би олакшао кретање ка језгру. Када капсид достигне нуклеарне поре, ХСВ-1 ДНК се усађује у језгро где се успоставља доживотна латентна или мирна фаза.
Различити стимуланси као што су стрес, УВ светлост и имуносупресија могу реактивирати вирус ХСВ-1 из фазе латенције. Након реактивације, ХСВ-1 покреће литички циклус и новоформирани вируси се крећу ка аксону периферних сензорних неурона антероградним транспортом да би изашли егзоцитозом. Они приступају епителу слузокоже где се дешава даља репликација и коначно омогућава пренос са човека на човека.
ХСВ-1 углавном може бити асимптоматски са неколико случајева очних болести. Инциденција енцефалитиса је релативно мања упркос серопреваленције ХСВ-1
Еволуција[уреди | уреди извор]
Хумани алфахерпесвирус 1 се може класификовати у шест класа:[4]
- четири класе се јављају у источној Африци,
- један класа у источној Азији и
- један класа у Европи и Северној Америци.
Ово сугерише да вирус можда потиче из источне Африке. Сматра се да је најновији заједнички предак евроазијских сојева еволуирао пре око 60.000 година.[5]
Клиничка слика[уреди | уреди извор]
Најчешћи симптом рекурентне инфекције је херпес усана (херпес фебрилис). Манифестује се појавом групе везикула, најчешће на кожи уста или на прелазу коже у слузокожу. Почиње локалним болом и сврабом на одређеном месту, а затим се јављају везикуле (балонска дегенерација заражених ћелија и накупљање течности). Када се везикуле осуше и отпадну за њима не остају ожиљци.
Остали симптоми које може изазвати људски херпес симплекс вирус су:[6]
- Акутни херпетички гингивостоматитис - најчешћи симптом примарне инфекције појава рана на уснама.
- Херпетички екцем
- Херпетички кератокоњунктивитис и кератитис - манифестује се једностраним фоликуларним коњунктивитисом са отоком капака.
- Херпетички менингоенцефалитис - најтежи облик примарне инфекције, која се јавља као генерализована инфекција током примарне инфекције, или примарни херпес који захвата ЦНС.
- Трауматски херпес - облик херпеса који се јавља на трауматским лезијама (опекотине и ране).
Терапија[уреди | уреди извор]
У терапији херпетичних промена на кожи саветује се употреба ацикловира у облику таблета или масти, које се наноси на херпетичне ране. У случају резистенције на ацикловир препоручујеме се примена рибавирина, фударатина.
Избацити из употребе све масти које садрже кортикостероиде (нпр дексаметазон), јер делују имуносупресивно (смањују имунолошки одговор) и утичу на лучење ендогеног интерферона који има улогу у одрбрани од вирусне инфекције.
Профилакса[уреди | уреди извор]
За превенцију гениталног херпеса саветује се редовна употребу презерватива (кондома) током сексуалних односа. За остале облике херпеса не постоји специфична профилакса.
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „ICTV Master Species List 2018b.v2”. talk.ictvonline.org (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-15.
- ^ Joshua T. Schiffer, Lawrence Corey, in Mandell, Douglas, and Bennett's Herpes Simplex Virus, Principles and Practice of Infectious Diseases (Eighth Edition), 2015
- ^ Mohanan Valiya Veettil PhD, ... Vinod Soman Pillai MSc, Viral and Host Cellular Factors Used by Neurotropic Viruses in The Molecular Immunology of Neurological Diseases, 2021
- ^ Kolb, Aaron W.; Ané, Cécile; Brandt, Curtis R. (2013). „Using HSV-1 Genome Phylogenetics to Track Past Human Migrations”. PLOS ONE. 8 (10): e76267. Bibcode:2013PLoSO...876267K. PMC 3797750
. PMID 24146849. doi:10.1371/journal.pone.0076267 ..
- ^ Bowden, Rory; Sakaoka, Hiroshi; Ward, Ryk; Donnelly, Peter (2006). „Patterns of Eurasian HSV-1 molecular diversity and inferences of human migrations”. Infection, Genetics and Evolution. 6 (1): 63—74. PMID 16376841. doi:10.1016/j.meegid.2005.01.004.
- ^ „Humani herpes simplex virus • (HSV tip 1 i 2) • BZPŽ”. Budi zdrav, produži život. (на језику: српски). 2016-07-26. Приступљено 2022-03-15.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
