Љу Шаоћи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Љу Шаоћи
LiuShaoqi Colour.jpg
Љу Шаоћи
Биографија
Датум рођења (1898-11-24)24. новембар 1898.
Место рођења Хунан
Кина
Датум смрти 12. новембар 1969.(1969-11-12) (70 год.)
Место смрти Кајфенг
Кина
Политичка партија Комунистичка партија Кине
Мандат(и)
председник НР Кине
28. април 1959. — 31. октобар 1968.
Претходник Мао Цедунг
Наследник Ли Шанијан

Љу Шаоћи (кин. 刘少奇, пин. Liú Shàoqí; Хунан, 24. новембар 1898Кајфенг, 12. новембар 1969) био је кинески политичар, револуционар и теоретичар марксизма. Био је председник НР Кине од 1959. до 1968, када је пао у Маову немилост због идеолошких неслагања. Страдао је током Културне револуције. Рехабилитовао га је Денг Сјаопинг 1980. године.

Биографија[уреди]

Рођен је 1898. године у провинцији Хунан, у имућној сељачкој породици.[1][2] Након завршетка средње школе, обезбеђена му је стипендија за студиј у Русији. Тамо је 1920. постао члан социјалистичке групе, након чега га је Коминтерна ангажовала да ради у Комунистичком универзитету радника Истока у Москви.[1] Љу се 1921. прикључио новооснованој Комунистичкој партији Кине, а од 1922. је био активан као синдикални вођа.[3]

Политичка каријера[уреди]

Године 1927. био је изабран у Централни комитет;[4] тада је обављао партијске послове у Шангају. Након што је Чанг Кај Шек покренуо рат против кинеских комуниста, Љу је постао члан Политбироа КПК 1931. и склонио се на подручје Јанши совјета.[5] Учествовао је у Дугом маршу 1934, а након завршетка марша 1936. је постављен за секретара за северну Кину, где је организовао отпор против јапанских окупатора.

Од 1941. је био политички комесар комунистичке Четврте армије,[6] а 1945. је на Седмом конгресу КПК био изабран за једног од пет секретара партије. Љу је од 1949. испрва био потпредседник Националног народног конгреса (1954—1959),[6] након чега је 1959. наследио Маоа на месту председника НР Кине. До 1961. је међу кинеским политичарима већ било јасно да је Мао предвидео Љуа за свог наследника.[1]

Углавном се бавио теоријскихм расправама о организационој структури партије. По уверењима је био ортодоксни комуниста совјетског типа, те се залагао за планску економију и улагање у тешку индустрију. Његова најпознатија дела су „Како бити добар комунист“ (1939), „О Партији“ (1945) и „Интернационализам и национализам“ (1952).

Сукоб с Маом и пад с власти[уреди]

Маја 1958. године, Љу је био први од водећих кинеских комуниста који је отворено осудио Маову политику Великог скока напред[7] у чему су га подржали Денг Сјаопинг и Пенг Чен. Пошто се Велики скок напред показао као неуспех, Љу је стекао велику подршку унутар КП Кине и подржао Денга у либерализацији кинеске економије. Мао је у Љуу тада видео супарника чији је циљ да и пре његове смрти преузме власт у Кини.[8] Тако је након почетка Култуирне револуције 1966. Мао стекао већу популарност унутар партије и убрзо се обрачунао с Љуом.[9] Љу, Денг и остали били су означени као капиталисти, издајице и слично. Љу и његова супруга су 1967. стављени у кућни притвор, а он искључен из чланства КП Кине.

Љу је након хапшења био злостављан на јавним денунцијацијама, ускраћивани су му лекови за дијабетес и запаљење плућа. Службено је осуђен као државни непријатељ на Деветом конгресу КПК, након чега је убрзо умро од болести и лоших услова у затвору 1969. године.[10][11]

Рехабилитација[уреди]

Денг Сјаопинг преживео је Културну револуцију, те је 1978. чак и постао вођа Кине. Он је 1980. године службено рехабилитовао Љуа Шаоћија током заседања Петог пленума 11. Централног комитета КПК, оценивши га као великог марксиста, револуционара и једног од главних вођа Партије. Приређен му је државни спровод, а његов пепео је разасут у море код Ћингдаоа по његовој личној жељи.[12]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Dittmer (1974). стр. 27.
  2. Snow, Edgar, Red Star Over China, Random House (New York), 1938. Citation is from the Grove Press 1973 edition, pp. 482-484
  3. Dittmer (1974). стр. 14.
  4. Chen, Jerome. Mao and the Chinese Revolution, (London), 1965, pp. 148
  5. Snow. стр. 482-484.
  6. 6,0 6,1 Dittmer 1974, pp. 17 citing Tetsuya Kataoka, Resistance and Revolution in China: The Communists and the Second United Front, 1974 pre-publication.
  7. Dittmer (1974). стр. 39-40.
  8. Qiu Jin, The Culture of Power: the Lin Biao Incident in the Cultural Revolution, Stanford University Press: Stanford, California. 1999, pp. 53
  9. Qiu Jin, The Culture of Power: the Lin Biao Incident in the Cultural Revolution, Stanford University Press: Stanford, California. 1999, pp. 45
  10. Chang (2008). стр. 391.
  11. Glover, Jonathan (1999). Humanity : A Moral History of the Twentieth Century. London: J. Cape. стр. 289. ISBN 978-0-300-08700-0. 
  12. „Rehabilitation of Liu Shaoqi (Feb. 1980)”. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]