Ћелави ибис
| Ћелави ибис | |
|---|---|
| |
| Ћелави ибис | |
.jpg)
| |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Aves |
| Ред: | Pelecaniformes |
| Породица: | Threskiornithidae |
| Род: | Geronticus |
| Врста: | G. eremita
|
| Биномно име | |
| Geronticus eremita Linnaeus, 1758
| |
| |
| Мапа приказује локације преосталих колонија у Мароку | |
Ћелави ибис, Сјеверни ћелави ибис или ћелави ражањ (лат. Geronticus eremita) врста је птице из породице ибиса. Ћелави ибис је данас једна од најугроженијих врста птица у свијету.
Опис[уреди | уреди извор]
Ћелави ибис је птица средње величине, која достиже масу од 1-1,5 кг и има распон крила од 125 цм. Има црно перје које код одраслих птица на Сунчевом свјетлу рефлектује зелени и љубичасти одсјај. Одрасли примјерци имају интензивно црвено и розе обојене кожне дијелове кљуна, ногу и главе која је неоперјана до пређела базе лобање. Пера у појасу првих вратних пршљенова су нешто издуженија, због чега се стиче утисак као да имају ћубу. Сполни диморфизам код ове врсте није изражен. Птице полно сазријевају са 3-5 година старости. Гнијезде се у колонијама, а досадашња посматрања указују на то да јединке у колонији нису нужно моногамне.[2]
Распрострањеност[уреди | уреди извор]
Ћелави ибис је птица која је насељавала већи дио европског континента до седамнаестог вијека, када је због прекомјерног лова истријебљена са многих до тада уобичајених станишта. Нешто преосталих популација је у даљем периоду доведено до тачке изумирања изазваних људском експлоатацијом њихових станишта, употребом пестицида и криволовом. Историјски подаци говоре о популацијама које су се одржавале до почетка двадесетог вијека и насељавале европске Алпе, дијелове сјеверне Африке и поједине области средњеисточног азијског континента. Захваљујући људском дјеловању дошло је до значајног пада бројности, па је истраживање које је обављено 2004. године показало да су у природи преостале само двије мање дивље популације ћелавог ибиса, од којих је 95% јединки забиљежено у Мароку, а остатак у Тунису.[2]
Крајем 2022. године једна женка ове птице уочена је у Хрватској.[3]
| Популација | Дужина мушке јединке | Дужина женске јединке |
|---|---|---|
| Мароко | 141,1 mm (5,56 in) | 133,5 mm (5,26 in) |
| Турска | 129,0 mm (5,08 in) | 123,6 mm (4,87 in) |
Станиште[уреди | уреди извор]
За разлику од осталих сродника из породице ибиса, ћелави ибис није птица влажних станишта. Преферира сухе, полупустињске рељефе, травната станишта, а за гнијезда најчешће бира шупљине у стијенама. Занимљиво је истаћи да одмах по полагању јаја, љуска има блиједоплаву боју, а одмицањем инкубације која траје 24-25 дана, боја љуске се мијења у смеђу. Младунци се осамостаљују након 50 дана.[4]
Исхрана[уреди | уреди извор]
Хране се првенствено глистама и инсектима. Закривљен кљун је одлична анатомска предиспозиција за такав вид избора плијена који подразумијева превртање слојева земље, завлачење кљуна у плитке поџемне канале гдје се налазе глисте, ситни рептили, ларве инсеката и глодари.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ BirdLife International (2018). „Geronticus eremita”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2018: e.T22697488A130895601. doi:10.2305/IUCN.UK.2018-2.RLTS.T22697488A130895601.en
.
- ^ а б в Draško Adamović, Draško (2020). „Prvi nalaz ćelavog ibisa (Geronticus eremita Linnaeus, 1758) u Bosni i Hercegovini”. Bilten mreže posmatrača ptica u Bosni i Hercegovini. 16: 6. ISSN 1840-099X.
- ^ „СМАТРА СЕ ИЗУМРЛОМ У долини Неретве уочена јако ретка птица”. Нпортал. 18. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.
- ^ Draško Adamović, Draško (2020). „Prvi nalaz ćelavog ibisa (Geronticus eremita Linnaeus, 1758) u Bosni i Hercegovini”. Bilten mreže posmatrača ptica u Bosni i Hercegovini. 16: 7. ISSN 1840-099X.
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
