Ћерка цара Душана

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Фреска Душанове породице из Дечана, на којој су приказани његов син Урош, супруга Јелена и још једна фигура

Ћерка цара Душана према мишљењу модерних историчара није постојала и он је у браку са Јеленом Асен, имао само једно дете, сина и наследника Уроша[1]. Међутим, поједини историчари, на основу неких одређених извора, сматрају да је она ипак постојала[a]. Њено евентуално постојање помиње искључиво једна византијска историја, у чију веродостојност не треба сумњати[2], као и тумачење једне фреске Душанове породице у манастирској цркви Високих Дечана, док је остали историјски извори не помињу, нити је приказана на некој другој фресци. У неким изворима се помиње да би њено име могло бити Теодора, вероватно именована по мајци цара Душана − краљици Теодори Смилец. Наиме, османски хроничар Ашик-пашазаде у једном од својих дела говори о преговорима цара Душана и османског султана Орхана, да Душанова ћерка, којој је име Теодора, постане супруга неком од Орханових синова. Међутим, у српским изворима се она, релативно, нигде не помиње.

Навод Нићифора Григоре[уреди]

Византијски историчар и Душанов савременик, Нићифор Григора, у свом делу „Ромејска историја“ говори о српском посланству упућеном емиру Орхану 1351. године речима[2][3]:

Лик малог Уроша са фреске
Лик друге фигуре са фреске

У коментарима Григориног дела, у склопу књиге „Византијски извори за историју народа Југославије VI“ (обрађивали су га Ћирковић и Ферјанчић) каже се да у његов навод нема разлога сумњати[2] и да то намеће питање броја деце Стефана Душана и жене му Јелене[2].

Нешто касније у свом делу, Григора помиње Душанове преговоре са византијским царем Јованом V о склапању савеза (пролеће 1351[2]). Он је Јовану понудио да савез учврсте склапањем брака, између њега и Теодоре, сестре Душанове супруге Јелене, док би његова тадашња супруга Јелена Кантакузин, била предата Србима на чување[3]. Иако је Јован прихватио овај предлог[2], до реализације овог брака није дошло, али је савез остао на снази и српске снаге (4.000 коњаника[3]) су се у јесен 1352. године, придружиле Јовану у борби против Кантакузина и Османлија (битка код Димотике)[4][5].

Фреска у Дечанима[уреди]

Део фреске на којој је млађа фигура, која се налази са Јеленине леве стране

Поред навода Нићифора Григоре, потврда постојања Душанове ћерке могла би да буде фреска на западном зиду јужног (светог Николе) параклиса наоса у Дечанима, на којој су око краљице Јелене насликани млади Урош са венцем и још једна млада фигура, виша (старија) од Уроша, а сматра се да је фреска настала пре јесени 1343. године[6]. Фигура једина на глави нема венац на композицији, натпис поред ње је у целини уништен[2], због чега је немогуће, са сигурношћу, утврдити о коме је реч, а једино је њено одело украшено двоглавим орловима, симболом Немањића, али и Палеолога. Неки су сматрали да би то могао да буде портрет Душанове ћерке или чак Урошеве веренице[b], али је данас прихваћено становиште да је највероватније у питању Душанов полубрат, Симеон Синиша[7][8][9]. Бранислав Тодић сматра да није у питању Душанова ћерка, јер се краљевске кћери не сликају у првој зони међу стојећим фигурама, већ само у оквиру шире композиције или лозе Немањића[2], па био ово представљало преседан у српској средњовековној уметности. У нартексу исте цркве, насликана је 1346/1347. године[6] Лоза Немањића[10], на којој су видљиви трагови каснијих преправки стилске природе. У склопу ње, насликане су четири женске фигуре и ниједна од њих не представља евентуалну Душанову ћерку[c]. Поред њих, на композицији се налази и Душанов полубрат Симеон Синиша, као и његов рано преминули брат Душман.

Ирина, као Душанова ћерка[уреди]

Поједини аутори су покушали да Душанову ћерку идентификују са Ирином[11], супругом кесара Прељуба (касније Радослава Хлапена) и мајком Томе Прељубовића, али је та хипотеза одбачена као погрешна[1]. Они су потврду овога видели у високој титули кесара (цезара) која је додељена Прељубу, што би упућивало на његову блискост са владајућом породицом[d], као и на врло благонаклон[1] однос између цара Уроша према Ирини. Он је чак, у својој повељи Великој Лаври светог Атанасија на Светој гори од 15.04. 1357. године, назива љубљеном сестром[1].

Први проблем у овој идентификацији представља чињеница да је у доба када Григора помиње удају Душанове ћерке (1351), Ирина већ била удата за Прељуба (Тома је рођен пре 1350[e]), који од 1348. године има титулу кесара и управља Тесалијом из Трикале. Сама титула је, у хијерархијском смислу, испод титула севастократора (додељене мужу Душанове полусестре) и деспота (брату Душанове жене)[12], а употреба термина брат/сестра у повељама није нужно означавала крвно сродство, већ и личнији однос владара са неким од својих поданика[f],за посебно пријатељство, блискост, или какав други нарочит однос обележен можда захвалношћу[13], али се сматра да је Ирина, на неки начин, била родбински повезана са Душановом породицом[14]. Поред тога, у случају да је Ирина била Душанова ћерка, то би значило да се њен син Тома оженио својом тетком, пошто је отац његове супруге Марије, био Душанов полубрат, Симеон Синиша.

Напомене[уреди]

  1. ^ Постојање ове хипотезе наведено је у фуснотама књига:
    Група аутора (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (II знатно допуњено и проширено изд.). Београд. ISBN 86-7685-007-0. 
    Византијски извори за историју народа Југославије VI. Београд: Византолошки институт САНУ. 1986. 
  2. ^ Ову тезу, поред осталих, помиње Милош Благојевић у својој књизи „Србија у доба Немањића“.
  3. ^ Насликане су Душанове полусестре Јелена и Теодора, његова тетка Царица Зорица и сестра његовог деде Милутина, Брњача.
  4. ^ Људи блиско повезани са владајућом породицом добијали су високе дворске титуле. Дејан, муж Душанове полусестре Теодоре, носио је титуле севастократора и деспота.Јован Асен, брат царице Јелене, добио је титулу деспота.
  5. ^ Тома се у доба очева смрти (1355/1356) помиње као малолетан, а већ 1366. године се жени Маријом Ангелином Немањић и преузима власт над облашћу око Јањине, која се налазила на удару Албанаца.
  6. ^ Кнез Лазар свог војводу Црепа (победника на Дубочици) назива братом, а исти израз користи и за супруга своје сестре Драгане, челника Мусу.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Група аутора (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (II знатно допуњено и проширено изд.). Београд. ISBN 86-7685-007-0. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 Византијски извори за историју народа Југославије VI. Београд: Византолошки институт САНУ. 1986. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Нићифор Григора, „Ромејска историја“
  4. ^ Острогорски, Георгије (1993). Историја Византије (II фототипско издање оригинала 1959). Београд. 
  5. ^ Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2001). Српске династије. Нови Сад: Плантонеум. ISBN 86-83639-01-0. 
  6. 6,0 6,1 Радојчић, Светозар (1996). Портрети српских владара у средњем веку (фототипско издање оригинала из 1934. године са допунама). Београд. ISBN 86-80879-07-X. 
  7. ^ Група аутора, „Српска држава Немањића: 13211371“ (Илустрована историја Срба, књига 3), Београд. 1991. ISBN 978-86-7467-011-8.
  8. ^ „Дечани, Фреске: Наос Јужни брод (параклис св. Николе) Западни зид”. Приступљено 15. 6. 2010. 
  9. ^ Благојевић 1989.
  10. ^ „Дечани, Фреске: Припрата Јужни брод Источни зид”. Приступљено 15. 6. 2010. 
  11. ^ J. V. A. Fine, „The Late Medieval Balkans, A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest“, 1994.
  12. ^ Kazhdan 1991
  13. ^ Шуица, Марко (2000). Немирно доба српског средњег века. Београд. ISBN 86-355-0452-6. 
  14. ^ Група аутора (1981). Историја српског народа I. Београд. 

Литература[уреди]