Ћићевац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ћићевац
Ćićevac, autobusové nádraží, autobus.jpg
Аутобуска станица у Ћићевцу
Грб
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Расински
Општина Ћићевац
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 4667
Положај
Координате 43°43′08″ СГШ; 21°26′27″ ИГД / 43.718833° СГШ; 21.440833° ИГД / 43.718833; 21.440833 Координате: 43°43′08″ СГШ; 21°26′27″ ИГД / 43.718833° СГШ; 21.440833° ИГД / 43.718833; 21.440833
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 215 m
Ћићевац на мапи Србије
Ћићевац
Ћићевац
Ћићевац на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 37210
Позивни број 037
Регистарска ознака

Ћићевац је градско насеље и седиште истоимене општине која се налази у Расинском округу. Према попису из 2011. било је 4667 становника.

Историја[уреди]

Ћићевац се сматра веома старим насељем, а име је добио по староседеоцима племена Ћићена, који су насељавали ову средину бавећи се сточарством. Предање каже да се ово место најпре звало Ћићенац. А да је касније добило име Ћићевац, по угледу суседни Крушевац. Доласком Словена у Поморавље Ћићени су били потиснути и са својим стадима селили су се из места у место. Распрсли су се на више страна широм Балкана, а једна група је отишла најдаље под планину Учку, на полуострво Истру, где се цео тамошњи крај прозва Ћићарија. По Ћићенима Ћићевцу остао је данашњи назив.

Ћићевац је скоро у целини досељеничко насеље. Само се за део становника чије су куће лоциране на околном побрђу сматра да су староседеоци. Први досељеници са Косова су Петковићи који су дошли 1710. године а остали су долазили много касније од друге половине 18. века па све до данашњих дана.

После пада Крушевца у турске руке 1455. године и подручје Ћићевца је доживело исту судбину. Ћићевац је први пут ослобођен у Првом српском устанку јануара 1806. године када су његови становници масовно приступали Карађорђевој војсци. Устанком у овом крају је руководио кнез Томић Милић, пореклом из Ражња. Он је после пропасти Карађорђеве државе убијен на брду Мечка код Ражња 1813. године. Поморавски крај од Сталаћа до Параћина је остао у Нишком пашалуку под турском влашћу тако да није био директно захваћен Другим српским устанком, међутим велики број појединаца је ипак учествовао у борбама.

Хатишерифом из 1833. године ћићевачки крај је ушао у састав Милошеве Србије и тиме коначно ослобођен од Турака.

Велике борбе у овом крају су вођене 1876. године у Српско-турском рату. После повлачења српске војске, Турци су спалили село Трубарево, чије се становништво повукло у збег по Мојсињским планинама.

У Балканским и Првом светском рату велики број младића са овог подручја је изгубио живот о чему говоре спомен обележја у готово свим местима.

После брзог слома Југославије у Априлском рату 1941. војници су се журно враћали кућама, али је велики број њих заробљен и одведен у логоре или принудни рад у Немачкој. У лето 1941. у Ћићевцу је формирана четничка чета Косте Пећанца која је ту остала до 1942. године. Следеће године у Ћићевац су дошли четници Драгољуба Михаиловића и ту успоставили јаку локалну власт. Партизански одреди су у овом крају углавном изводили диверзантске акције најпре на мосту код Браљине, а затим и на пружном мосту на Јовановачкој реци. Победа партизана над четницима 1944. на Буковику је умањила углед четничког покрета, па много бораца из њихових редова прелази у партизанске јединице.

После Другог светског рата, Ћићевац је припао Ражањском срезу. Последња административна подела је извршена јула 1957. доношењем новог закона по коме Ћићевац постаје седиште општине која поред Ћићевца обухвата и следећа насељена места: Плочник, Појате, Лучина, Сталаћ, Град Сталаћ, Мрзеница, Браљина, Трубарево и Мојсиње.

Општина Ћићевац данас припада Расинском округу са седиштем у Крушевцу заједно са општинама Брус, Александровац, Трстеник и Варварин.

Демографија[уреди]

У насељу Ћићевац живи 4116 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,4 година (40,1 код мушкараца и 42,6 код жена). У насељу има 1608 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,17.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 4.410
1953. 4.598
1961. 4.952
1971. 5.143
1981. 5.520
1991. 5.398 5.316
2002. 5.320 5.094
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
4.943 97,03 %
Роми
  
88 1,72 %
Југословени
  
10 0,19 %
Црногорци
  
8 0,15 %
Македонци
  
7 0,13 %
Хрвати
  
6 0,11 %
Румуни
  
6 0,11 %
Бугари
  
3 0,05 %
Словенци
  
1 0,01 %
Словаци
  
1 0,01 %
Руси
  
1 0,01 %
Муслимани
  
1 0,01 %
Мађари
  
1 0,01 %
Бошњаци
  
1 0,01 %
непознато
  
10 0,19 %


Референце[уреди]

  1. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  2. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  3. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Спољашње везе[уреди]