Џавахарлал Нехру

Из Википедије, слободне енциклопедије
Џавахарлал Нехру

Индијски државник и политичар
Индијски државник и политичар

Биографија
Датум рођења (1889-11-14) 14. новембар 1889.
Место рођења Алахабад (Индија Индија)
Датум смрти 27. мај 1964.(1964-05-27)(74 год.)
Место смрти Њу Делхи (Индија Индија)
Деца Индира Ганди , Раџафи Ганди
Вероисповест Агностик
Политичка партија Индијски национални конгрес (1951-1954)
Мандат(и)
1 Премијер Индије
15. август 194727. мај 1964
Претходник функција установљена
Наследник Лал Бахадур Шастри

Џавахарлал Нехру (хин. जवाहरलाल नेहरू, Javāharlāl Nehrū) је био први премијер Индије државник и политичар који се, после Гандија, сматра за најзначанијег борца за ослобођење Индије од колонијалног ропства.

Биографија[уреди]

Рођен је 14. новембра 1889. у месту Алахабад као син добростојећег браманског адвоката из Кашмира.

У доби од 16 година отишао је у Енглеску и похађао Хероу школу и Универзитет у Кембриџу[1]. На Кембриџу је студирао правне науке.

У Индију се вратио 1912. године. Политиком је почео да се бави дошавши у додир с учењима Гандија 1919. године када почиње и његово активно учешће у ослободилачком покрету[1]. Иако Гандијев следбеник, није делио његово уверење у пасиван отпор, већ је сматрао како треба применити све расположиве мере. Британске власти затварале су га девет пута, а у затвору је провео укупно 13 година.

При решавању унутрашњих проблема имао је великих потешкоћа, како у опозицији тако и у сопственој странци. Стога је одложио питање национализације и аграрне реформе коју је желео да спроведе мирно, полако и законским путем. Истакао се и као борац против кастинског система.

Био је један од иницијатора Покрета несврстаних. Био је такође један од иницијатора азијско-афричке конференције у Бандунгу 1955. године.

Преминуо је у Њу Делхију 27. маја 1964. године од срчаног удара[1].

Његови потомци, кћерка Индира Ганди и унук Раџив Ганди су такође оставили значајан траг у индијској политици.

Унутрашња политика[уреди]

Од 1912. члан је Индијског националног конгреса, а 1918. изабран је у Свеиндијски национални комитет.

Од 1926. до 1928. генерални био је секретар Свеиндијског конгресног комитета. 1929. године бива изабран за председника Конгресне странке[1]. Исту функцију је обављао и 1936, 1937, 1946.

Године 1946. када су Британци отпочели припреме за повлачење из Индије, позван је да оформи прелазну владу која ће организовати прелазак из британске колоније у независну земљу. Дана 15. августа 1947. године, када су вршена задња повлачења Британаца и успостављан самоуправни доминион у оквиру британског Комонвелта, изабран је за првог председника владе[1] и министра спољних послова.

У неколико наредних година Нехру је безуспешно покушавао да спречи деобу Индије на хинду државу и муслиманску државу. Упркос његовим великим напорима, утемљена је независна муслиманска држава Пакистан.

Остао је на месту председника владе и након што је статус британског доминиона укинут и Индија 26. јануара 1950. године доношењем устава постала република[1]. Ту функцију је обављао до своје смрти. Поред премијерске функције и функције министра иностраних послова у пар наврата је, такође, био на челу индијског министарства финансија и министарства одбране.

Спољна политика[уреди]

За више информација погледајте чланак Покрет несврстаних.

Јавно се супротстављао Хитлеровом и Мусолинијевом фашизму. Посетио је Барселону у време Шпанског грађанског рата изражавајући симпатије према шпанској републиканској влади. Године 1938. посетио је Чехословачку, а није отишао у Италију и Немачку где је био позван.

Нехру је подржао резолуцију Уједињених нација из 1950. године о Кореји, супротставио се британским и француским потезима 1956. у Суецком каналу, и 1959. Кини поручио је да ће индијске границе бранити ако треба и војном силом.

У спољној политици настојао је да очува неутралност у Хладном рату. У складу са том политичком опцијом, с Титом и Насером је основао Покрет несврстаних. Са симпатијама је гледао на све ослободилачке покрете у свету. Посебно је настојао да успостави што боље односе са Народном Републиком Кином, који су били традиционално затегнути.

Књиге[уреди]

Најпознатија Нехруова дела су: Аутобиографија (1941, у оригиналу: Toward Freedom), Откриће Индије (1941), Осврти на светску историју (1936), Писма министрима (5 томова, 19871990, постхумно).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката: