Џахангир

Џахангир
Падишах Ел-Султан ел-Азам Шаханшах-е-Хинд (цар Индије)
Портрет, Абу ел-Хасан. 1613.
Лични подаци
Датум рођења	(1569-08-31)31. август 1569.
Место рођења	Фатехпур Сикри, Могулско царство
Место смрти	Бимбер, Могулско царство
Супружници	Шах Бегум, Џагат Госаин, Малика Џахан, Нур-ун-Ниса Бегум, Хас Махал, Салиха Бану Бегум, Нур Џахан
Потомство	Шах Џахан и још многи
Крунисање	24. новембар 1605.
Претходник	Акбар Велики
Наследник	Шах Џахан

Нур ел-Дин Мухамед Салим (перс. نورالدین محمد سلیم), познатији по владарском имену Џахангир (перс. جهانگیر — „освајач света”), био је четврти Могулски цар, од 1605. до 1627. године.

Рођен је 1569. године. Када је преузео престо, био је једини преживели син цара Акбара. Период његове владавине убраја се у године златног доба царства, територијалног проширења, и цвата богатства и уметности. У његово време вођени су походи на Раџастан и Декан. Цар је одржавао и дипломатске везе са многим светским силама, укључујући Персију, Османско царство, и Енглеску, чијој је Британској источноиндијској компанији подарио трговинска права 1617. Гајио је дубоко интересовање према уметности, науци, и религијској мисли, као и према правичној власти. Његова владавина обележена је, са друге стране, и дворским сплеткама и интригама. Његова последња супруга, Нур Џахан, имала је велики утицај на двор, а Џахангирова зависност од опијума и алкохола довела је до знатног погоршања његовог здравља и ране смрти 1627. године, услед чега је наступио рат за могулски престо.

Рани живот

Џахангирово рођење, рад Бишандаса око 1600-е године.

Џахангир био је трећи син Акбара са супругом Мерјем уз-Замани, рођен 31. августа 1569. Његова два брата, Хасан и Хусејин Мирза, преминули су у раној младости. Своје рођено име, Салим, дугује суфијском светитељу Салиму Чистију, у кога је царска породица полагала веру зарад здравља свог детета. Ћерка Салима Чистија је у раним годинама Џахангиру била и дадиља. Своје образовање отпочео је у петој години. Учен је персијским, арапским, хинди, и турским језицима, историјом, географијом, аритметиком, као и војном тактиком. Међу учитељима били су му Кутубудин Кока, управник Бенгала, и песник Абдул Рахим Хан-и-Ханан.

1594. године отац га је послао у Орчу (у данашњем Мадја Прадешу) да савлада Вир Синг Деа, раџпута који се одметнуо од царске власти. После кратке али крваве битке, Вир Синг Деа пристао је на преговоре, обележивши прву војну победу у Салимовом животу.

Породица

Прва жена била му је Шах Бегум, рођена Манбхавати Бај, ћерка владара Амбера, коју је оженио 1585. године. После ње имао је још девет жена, као и бројне иноче. Последњу жену, Нур Џахан, удовицу једног персијског господара, оженио је 1611. године; од свих жена била је његова највећа миљеница, изразита по својој лепоти и интелигенцији. Са свим својим женама изродио је барем шеснаесторо деце, од којих многа нису дочекала зрелост. Његов наследник Шах Џахан био је син друге жене, Џагат Госаин.

Владавина

Џахангирова кованица, данас у музеју у Берлину

Џахангир је преузео престо 8 дана након смрти свог оца, 24. новембра 1605. године, уз подршку улеме. Убрзо је морао да се сукоби са својим првим сином, Хозровом Мирзом, који је тврдио да му је деда оставио престо у завештање. Џахангир га је савладао већ 1606. године, након чега је мучио и набио на колац аристократе које су подржале побуну, терајући Хозрова да гледа као наук. 1619. Хозров је опет неуспело покушао да збаци свог оца, након чега је ослепљен.

Током своје владавине, Џахангир се суочавао са мноштвом побуна локалних господара, које су углавном решаване победоносно. 1611. године, суштински се повукао из политичког живота и препустио дворску власт Нур Џахан, поставивши њену родбину на високе позиције. Могулски и страни извори сведоче да је Нур Џахан имала неприкосновену моћ, и да се пркосно односила према цару који јој ни за шта није приговарао. Њен утицај на државну политику био је извор гнева међу могулском аристократијом, али и међу Џахангировим синовима, који су стрепили да ће наметнути сопственог сина као наследника. Хурам (касније Шах Џахан) је 1622. године повео устанак у нади да предухитри своју маћеху, истовремено погубивши слепог брата Хозрова; савладан је тек 1625. године.

Нур Џахан са сликом Џахангира, Бишандас. Насликано непосредно пре или после цареве смрти.

1614. године енглески краљ Џејмс I упутио је своју прву дипломатску мисију у Индију, по наговору Британске источноиндијске компаније. Енглеско лобирање на могулском двору довело је Џахангира до издавања првог фермана упућеног Енглезима, 1617. године, који им је обезбедио слободу трговине у Индији, са одређеним таксама. 1622. године царство је ушло у сукоб са Сафавидима из Персије, чији је Шах Абас заузео Кандахар. Као место Бабуровог гроба, и традиционално породично наслеђе, губитак ових територија у Авганистану био је велики пораз за Могуле. Последње године своје власти Џахангир је посветио заснивању савеза са Османлијама против Персије, али овај покушај није уродио плодом.

Смрт

Џахангир је био хронични зависник од вина и опијума. 1620-их година, ова зависност довела је до озбиљног погоршања његовог здравља. Пред крај живота, редовно је путовао у Кашмир, верујући да ће га здрав ваздух овог поднебља окрепити. На последњем таквом путу преминуо је 24. новембра 1605. године у Бимберу. Његови посмртни остаци су балзамовани, и сахрањен је надомак Лахора. Шах Џахан је преместио његове остатке у гробницу у самом граду, где се налазе и данас.

Личност

Мада је Могулско царство било у јеку своје моћи за време његове власти, осуда историчара јесте да је Џахангир био свеопште неспособан владар. Оријенталиста Хенри Бевриџ упоредио га је са римским царем Клаудијем, назвазвши обојицу "слабим људима... у погрешном месту као владари... да је Џахангир био у музеју природне историје... био би бољи и срећнији човек." Овај цитат открива другу страну Џахангирове личности, осликану у дубоком интересовању за природне науке. Савременици га описују као свеопште рационалног и логички оријентисаног човека, без наклоњености ка сујеверју. Често је испитивао разна веровања за која је чуо у простим огледима. Такође је веровао да поседује посебну способност разумевања људи на основу њиховог физичког изгледа. Привлачила га је религијска доктрина пантеизма, премда се окренуо ортодокснијим учењима ислама у последњим годинама живота. По угледу на свог прадеду, написао је аутобиографско дело Џахангирнаму, где дубље излаже своје ставове о природи и уметности.

Ктиторство

Џахангир је био велики љубитељ и ктитор уметности. У својој аутобиографији тврди да је његов увид у уметност био толико јасан да је на основу само једне слике могао навести аутора датог дела. Био је нарочито наклоњен фигуралном реализму, стилу који се у Индији развио посредством утицаја европских колониста; финансирао је сликаре који су усавршавали ову синтезу стилова, међу којима су најчувенији Бишандас и Абу ел-Хасан.

• 
  Цар Џахангир побеђује Сиромаштво, око 1620-1625.
• 
  Џахангир Махал у Орчи
• 
  Цар Џахангир мери царевића Хурама (будућег Шаха Џахана). Махонар, 1615.
• 
  Џахангир са глобом, 1614.
• 
  Џахангирова гробница у Лахору, сазидана без куполе по његовом нахођењу.