Пређи на садржај

Џелалудин Руми

С Википедије, слободне енциклопедије
Мевлана Џелалудин Руми
Лични подаци
Пуно имеМевлана Џелалудин Руми
Датум рођења(1207-10-07)7. октобар 1207.
Место рођењаБалх, Велики Хорасан, Харезмидско царство
Датум смрти24. децембар 1273.(1273-12-24) (66 год.)
Место смртиКоња, Румски султанат, Селџучко царство
Филозофски рад
Епохасредњовековна
РегијаПерсијска филозофија
Школа филозофијеТасавуф
Интересовањатеологија, филозофија, поезија, музика

Мевлана Џелалудин Руми (перс. مولانا جلال الدین محمد رومی) је био персијски исламски филозоф, теолог, правник, песник и суфи мистик из 13. века. Сматра се једним од највећих мистичких песника ислама, који је писао на персијском језику.[1]

Име Руми добио је због тога што је живот провео у Руму (Румски султанат), данашња средња Анадолија, а Мевлана на фарсију значи „наш водич“ или „наш господар“.

Рођен је 30. септембар, 1207. године у граду Белху, област Бактрија, тада у саставу Харезмидског царства (данашњи Авганистан)[2]. Потиче из угледне породице, а његов отац Бехаудин Велад је био велики учењак. Пред најездом Монгола[2], или због дворских интрига којима је његов отац Бехаедин постао изложен[1], његова породица напушта Балх између 1213. и 1217. године. Према предању, у граду Нишапуру срећу чувеног мистика Атара, који је, видевши Бехаудина и Џелалудина, узвикнуо: „Гле чуда! Долази нам река која води моћни океан!“. Тада је чувени суфија малом Џелалудину поклонио своју Књигу тајни (Есрарнаме).[2]

Након неколико година путовања кроз разне области Истока, породица се најзад настањује у граду Конија, где је Бехаедин 1227. године успео да добије положај професора теологије. Конија се налазила у источној Анадолији, у области која се називала Рум (према Римском, тј. Источном римском царству — Византији), по чему је будући песник добио свој надимак Руми.

Након смрти оца 1231. године, Џелалудин путује у Сирију и проводи седам година у Дамаску и Алепу, након чега се враћа у Коњу, где наслеђује очево место и предаје теолошке науке. Руми није био ни најмање верски искључив - имао је пуно пријатеља хришћана, посећивао је хришћанска светилишта, а у његовим делима има и метафора које воде порекло из Јеванђеља и хришћанског предања[2].


Поема Масневија на персијском из 1479.
Савремено издање Румијеве Масневије, издато у Коњи, месту Румијевог рођења, део колекције Адлигата

1244. године Руми је доживео сусрет са лутајућим дервишем Шемседином Тебризијем, који је изменио даљи ток његовог живота.[1] Шемседин је прешао у Румијеву кућу, а Џалалудин се од научника и правника преображава у мистика и песника, који је већину својих дела из тог времена писао под псеудонимом Шемседин.[1] Након неког времена, Шемседин је нестао из Румијевог живота исто онако мистериозно као што је и дошао. Међутим, Руми наставља да пише инспирисан „божанским“ људима. Под утиском личности Салахудина Заркуба, једноставног, неписменог човека чисте душе, пише око 70 газала.[2] Након Салахудинове смрти, његов ученик Хусамедин Челеби, такође славни суфија, му служи као инспирација да напише своју најпознатију поему Масневију, која спада у највише узлете људске мисли[2].

Руми умире у Конији (данашња Турска) 17. децембра 1273. године. Његовој сахрани је присуствовало на хиљаде становника града, било да су муслимани, хришћани или јевреји. Он сам је оставио аманет да му на сахрани свира музика.[2] Та ноћ остаје позната као Ноћ венчања (Шабе Арус), и од тада сваке године долази река његових поштовалаца из целога света на његово турбе.

Филозофија

[уреди | уреди извор]

Суфизам, мистично и естетско тумачење Кур’ана, био део ислама од његовог оснивања у 7. веку, али није увек прихваћен од стране осталих исламских учењака. Џалал ад-Дин Мухамед Руми, познатији једноставно као Руми, одгајан је у православном исламу, и први пут је дошао у контакт са суфизмом када се његова породица се доселила са источне ивице Персије у Анадолију средином 13. века. Суфијски концепт сједињења са Богом кроз љубав загрејало је његову машту и од овога је развио верзију суфизма помоћу којег је желео да објасни однос човека са божанским. Руми је постао учитељ у једном реду суфија и као такав веровао је да он био медијум између Бога и човека. За разлику од опште исламске вежбе, ставио је велики нагласак на зикру (обредна молитва или јектенија), а не рационалну анализу Кур’ана за божанско вођство, и постао је познат по свом заносу откровења.[3]

Веровао је да је то његов задатак да саопшти визије које је доживео, и тако их је написао у облику поезије. Централно за његову визионарску филозофију је идеја да универзум и све у њему је бескрајан ток живота, у коме је Бог вечно присуство. Човек, као део универзум, такође је део овога континуума, а Руми настоји да објасни место људи у њему. Човек је, верује, веза између прошлости и будућности, а континуирани процес живота, смрт и препород - не као циклус, већ као напредовање из једног облика у други протежући се у вечност.[3]

Смрт и пропадање су неизбежни и део су овог бескрајног тока живота, када нешто престане да постоји у једном облику, препорађа се у другом. С обзиром на ово, људи се не би требало плашити смрт, а нити треба да тугују за губитком. Да би осигурали наш раст из једног облика у други, међутим, треба да теже духовном расту и разумевању божанско-људског односа. Руми верује да ово разумевање долази пре из емоција него из разума, а емоције треба да буду појачане музиком, песмом и плесом.[3]

Румијева учења

[уреди | уреди извор]

Као и други мистични и суфијски песници персијске књижевности, Румијева поезија говори о љубави која се улива у свет. Румијева учења такође изражавају поставке сажете у куранском стиху које је Шамс Табризи навео као суштину пророчког вођства: „Знајте да„ нема бога осим Њега “и затражите опроштај за свој грех“ (К. 47:19) . У тумачењу које се приписује Шамсу, први део стиха заповеда човечанству да тражи знање тевхида (Божјег јединства), док им други наређује да негирају сопствено постојање. Румијевим речима, тевхид се најпотпуније живи кроз љубав, с тим што је веза експлицитно изражена у његовом стиху који љубав описује као „онај пламен који кад изгори сагорева све осим Вечне вољене.“[4] Румијева чежња и жеља за постизањем овог идеала очигледна је у следећој песми из његове књиге Маснави:[5]


Маснави садржи басне, сцене из свакодневног живота, открића Кур'ана, егзегезу и метафизику у огромну и замршену таписерију.

Шамс приказан на слици из 1500. године на страници копије Румијеве песме посвећене Шамсу.

Руми је страствено веровао у употребу музике, поезије и плеса као пута за достизање Бога. За Румија, музика је помагала посвећеницима да усредсреде цело своје биће на божанско и чине то тако интензивно да је душа била уништена и васкрсла. Из ових идеја се пракса ковитлања дервиша развила у ритуалну форму. Његова учења постала су основа за поредак Мевлевија, који је организовао његов син султан Валад. Руми је охрабривао Саму, слушајући музику и окрећући се или изводећи свети плес. У традицији Мевлевија, самаʿ представља мистично путовање духовног успона кроз ум и љубав до Савршеног. На овом путовању, трагач се симболично окреће истини, расте кроз љубав, напушта его, проналази истину и стиже до Савршеног. Трагач се затим враћа с овог духовног путовања, са већом зрелошћу, да воли и служи читавој творевини без дискриминације у погледу веровања, раса, класа и нација.

У другим стиховима Маснавија, Руми детаљно описује универзалну поруку љубави:[6]

Узрок љубавника је одвојен од свих осталих узрока. Љубав је астролаб Божјих мистерија.

— Руми

Румијев омиљени музички инструмент био је неј (флаута од трске).[7]

Религија

[уреди | уреди извор]

Руми припада класи исламских филозофа међу којима су Ибн Араби и Мула Садра. Ови трансцендентални филозофи се често заједно проучавају у традиционалним школама ирфана, филозофије и теозофије широм муслиманског света.[8]

Руми уграђује своју теозофију (трансценденталну филозофију) попут низа кроз зрнца својих песама и прича. Његова главна поента и нагласак је јединство бића. Неспорно је да је Руми био муслимански учењак и да је ислам схватио озбиљно. Па ипак, дубина његове духовне визије ширила се даље од уског разумевања секташких брига. Један рубајат гласи:[9]


Рукопис из османског доба који приказује Румија и Шамса.

Према Курану, пророк Мухамед је милост коју је Бог послао Аламинима (свим световима), укључујући и човечанству у целини.[10] У вези с тим, Руми наводи:

"Мухамедова светлост не напушта Зороастријца или Јевреја на свету. Нека сенка његове среће обасја све! Све оне залутале доводи на Пут из пустиње."

— Руми

Руми, међутим, потврђује надмоћ ислама изјавом:[11]

"Мухамедова светлост постала је хиљаду грана (знања), хиљаду, тако да су и овај и онај свет заплењени од краја до краја. Ако Мухамед растури вео са једне такве гране, хиљаде монаха и свештеника ће отргнути низ лажног веровања око свог струка."

— Руми

Многе Румијеве песме сугеришу важност спољашњег верског поштовања и примат Кур'ана.[12]

Бежите пред Божјим Кур'аном, склоните му се, тамо се духови пророка стапају.

Књига преноси околности пророка,

оне рибе чистог мора Величанства.

— Руми

Руми наводи:[13]


Руми такође наводи:[14]

Статуа у част Румију у Буки, Турска.

„Зашио сам“ своја два ока затворена од [жеље за] овим и оним светом - ово сам научио од Мухамеда."

На првој страници Маснавија, Руми наводи:

„Ово је књига о маснавијима, а то су корени корена корена (исламске) религије и она је објашњење Кур'ана.“[15]

Хади Сабзавари, један од најважнијих иранских филозофа 19. века, у уводу свог филозофског коментара на књигу прави следећу везу између маснавија и ислама:

То је коментар версификоване егзегезе [Кур'ана] и њене окултне мистерије, јер је цела она [читава Матхнави], као што ћете видети, појашњење јасних стихова [Кур'ана] , појашњење пророчких изговора, трачак светлости блиставог Кур'ана и горућа жеравица која зрачи своје зраке из његове блиставе лампе. Што се тиче лова кроз ризницу Кур’ана, у њему [Матхнави] се може наћи сва древна филозофска мудрост [Кур’ана]; све је то [Матхнави] у потпуности елоквентна филозофија. Заправо, бисерни стих песме комбинује канонски закон ислама (шариʿа) са суфијским путем (тарика) и божанском стварношћу (хакика); ауторско постигнуће [Руми] припада Богу у његовом спајању Закона (шариʿа), Пута и Истине на начин који укључује критички интелект, дубоку мисао, бриљантни природни темперамент и интегритет карактера који је обдарен моћ, увид, надахнуће и осветљење.[16]

Руми у свом Дивану наводи:

Суфији се држе Мухамеда, попут Ебу Бекра.[17]

Његов Маснави садржи анегдоте и приче изведене углавном из Кур'ана и хадиса, као и свакодневне приче.

Румијева најпознатија поема је Масневија, која се састоји од шест књига и бави се разним темама, често у облику парабола или анегдота написаних у сликовитом стиху. Међу муслиманским мистицима је позната као »Куран на персијском«.[1]

Кључна дела:

  • Rhyming Couplets of Profound
  • Spiritual Meaning
  • The Works of Shams of Tabriz
  • What is Within is Within
  • Seven Sessions[3]
Вртећи дервиши на Румијевом гробу у Конији, Турска.

Руми је инспирисао стварање независног суфијског братства мевлевија, названих према почасној титули коју су ученици додељивали свом учитељу (мевлана — наш учитељ). Овај ред је постао познат у Европи као »вртећи дервиши« према важној улози ритуалног плеса у обавезном седмичном обреду названом сама.[1]

Мистични елементи Румијевих идеја су биле инспиративне унутар суфизма и утицали су на главни ток ислама. Такође су били кључни у конверзији већег дела Турске из православног хришћанства у ислам. Али овај аспект размишљања није узео много маха у Европи, где је доминирао рационализам. У 20. веку, међутим, његове идеје су постале веома популарне на западу, углавном зато што је његова порука љубави одзвањала са вредностима новог доба 1960-их. Можда је његов највећи поштовалац у 20. веку био песник и политичар Мухамед Икбал, саветник Мухамеда Али Џина, који је водио кампању за исламску државу Пакистан 1930-их.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ Енциклопедија живих религија, Нолит. . Београд. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3. 
  2. ^ а б в г д ђ е „Dejan Spasojević, Dželaludin Rumi”. Архивирано из оригинала 17. 6. 2008. г. Приступљено 24. 6. 2008. 
  3. ^ а б в г д W, Buckingham (2011). The Philosophy Book: Big Ideas Simply Explained.
  4. ^ William C. Chittick (2017). "RUMI, JALĀL-AL-DIN vii. Philosophy". Encyclopaedia Iranica.
  5. ^ Gamard, Ibrahim (2013-01-25). „Kenan Rifai, Listen: Commentary on the Spiritual Couplets of Mevlana Rumi. Translated by Victoria Holbrook.”. Mawlana Rumi Review. 4 (1): 206—214. ISSN 2042-3357. doi:10.1163/25898566-00401015. 
  6. ^ Naini, Majid. The Mysteries of the Universe and Rumi's Discoveries on the Majestic Path of Love.
  7. ^ Charles Haviland (30 September 2007). "The roar of Rumi—800 years on". BBC News. Retrieved 30 September 2007.
  8. ^ Nasr 2000
  9. ^ Rumi: 53 Secrets from the Tavern of Love, trans. by Amin Banani and Anthony A. Lee, p. 3
  10. ^ „The Quranic Arabic Corpus - Translation”. corpus.quran.com. Приступљено 2021-02-05. 
  11. ^ Gamard, Ibrahim (2004). Rumi and Islam. стр. 177. ISBN 978-1-59473-002-3. 
  12. ^ Lewis 2000, стр. 407–408
  13. ^ Ibrahim Gamard. Rumi and Self Discovery. , Dar al Masnavi
  14. ^ Gamard 2004, стр. 169 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFGamard2004 (help)
  15. ^ About the Masnavi, Dar Al-Masnavi
  16. ^ Eliza Tasbihi, "Sabzawārī’s Sharḥ-i Asrār: A Philosophical Commentary on Rūmī’s Mathnawī" in Mawlana Rumi Review. 1: 187. 2016.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  17. ^ Quoted in Ibrahim Gamard, Rumi and Islam: Selections from His Stories, Poems, and Discourses — Annotated and Explained, p. 171.

Литература

[уреди | уреди извор]

Преводи на енглески

[уреди | уреди извор]

Живот и рад

[уреди | уреди извор]

Упоредна истраживања

[уреди | уреди извор]
  • Steven T Katz (2011). Comparative Mysticism: An Anthology of Original Sources. New York: Oxford University Press. .
  • Zarrabi-Zadeh, Saeed (2016). Practical Mysticism in Islam and Christianity: A Comparative Study of Jalal al-Din Rumi and Meister Eckhart. London and New York: Routledge, Taylor & Francis. ISBN 9781138100121. 

Персијска литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]