Пређи на садржај

Џин Шарп

С Википедије, слободне енциклопедије
Џин Шарп
Лични подаци
Датум рођења(1928-01-28)28. јануар 1928.
Место рођењаНорт Балтимор, Охајо, САД[1][2],
Датум смрти28. јануар 2018.(2018-01-28) (90 год.)
Место смртиБостон, Масачусетс, САД,
УниверзитетДржавни универзитет Охајо (BA, MA)
Универзитет у Оксфорду (DPhil)
Научни рад
Познат поУниверзитет Масачусетс Дартмут, Универзитет Харвард, Институт Алберт Ајнштајн
НаградеНаграда за исправан живот

Џин Шарп (енгл. Gene Sharp; 21. јануар 1928 – 28. јануар 2018) био је амерички политиколог. Био је оснивач Института Алберт Ајнштајн, непрофитне организације посвећене унапређењу проучавања ненасилне акције, и професор политичких наука на Универзитету Масачусетс Дартмут.[2] Познат је по својим обимним списима о ненасилној борби, који су утицали на бројне покрете отпора против влада широм света.

Шарп је 2008. године добио награду Int’l Peace Abbey Courage of Conscience за своју доживотну посвећеност одбрани слободе, демократије и смањењу политичког насиља кроз научну анализу моћи ненасилне акције. Незванични извори тврде да је Шарп био номинован за Нобелову награду за мир 2015. године,[3] а претходно је био номинован три пута, 2009, 2012. и 2013.[2][4][5] Шарп се сматрао главним фаворитом за награду 2012. године.[6][7][8] Године 2011. додељена му је El-Hibri Peace Education Prize.[9] Године 2012. добио је Награда за исправан живот за „развијање и артикулисање основних принципа и стратегија ненасилног отпора и подршку њиховој практичној примени у конфликтним подручјима широм света”.[10]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Шарп је рођен у Норт Балтимору, Охајо,[2] као син путујућег протестантског свештеника.[11] Дипломирао је друштвене науке 1949. на Државном универзитету Охајо, где је и магистрирао социологију 1951.[12] У периоду 1953–54, Шарп је био у затвору девет месеци због протеста против регрутације војника за Корејски рат.[2] О својој одлуци да иде у затвор због својих уверења говорио је у писмима Алберту Ајнштајну, који је написао предговор за његову прву књигу о Гандију.[13] Радио је као фабрички радник, водич слепог социјалног радника и секретар А. Џ. Мастија, водећег америчког пацифисте. Између 1955. и 1958. био је помоћник уредника Peace News (Лондон), недељних пацифистичких новина, одакле је помогао у организацији Марша у Алдермастону 1958. године. Наредне две године студирао је и истраживао у Ослу са професором Арнеом Несом, који је, заједно са Јоханом Галтунгом, у великој мери користио списе Мохандаса Гандија у развоју Сатјаграха норми.[14] Године 1968. докторирао је политичку теорију на Универзитету у Оксфорду.[12] Финансирање Шарповог истраживања у то време долазило је из DARPA пројекта Министарства одбране Сједињених Држава.[15]

Шарп је именован за професора политичких наука на Универзитету Масачусетс Дартмут 1972. године. Од 1965. године радио је на истраживачким позицијама у Центру за међународне послове Универзитета Харвард.[2] Године 1983. основао је Харвардов Програм о ненасилним санкцијама у сукобу и одбрани (PNS), који је „наставио у духу свог оснивача”[16] и 1995. године је спојен са другом Харвардовом организацијом. Године 1983. Шарп је такође основао Институт Алберт Ајнштајн, непрофитну организацију посвећену проучавању и промоцији употребе ненасилне акције у сукобима широм света.[17] Године 2004, Институт Алберт Ајнштајн изгубио је већи део свог финансирања (приход је пао са више од милион долара годишње на свега 160.000 долара), и од тада је радио из Шарповог дома у Источном Бостону, у близини аеродрома Логан.[18]

Године 2012. добио је престижну награду за животно дело у демократији Фондације Замбрано.[19]

Шарп је преминуо 28. јануара 2018. у свом дому у Бостону, непосредно након свог 90. рођендана.[20][21]

Теорија ненасилног отпора

[уреди | уреди извор]

Џин Шарп је као изворе својих идеја навео детаљна проучавања Мохандаса К. Гандија, А. Џ. Мастија,[22] у мањој мери Хенрија Дејвида Тороа, и друге изворе наведене у фуснотама у његовој књизи Политика ненасилне акције из 1973. године, која се заснивала на његовој докторској дисертацији из 1968. У књизи он пружа прагматичну политичку анализу ненасилне акције као метода за примену моћи у сукобу. Други том књиге укључује 198 метода ненасилне акције. Листу су редовно користили активисти и проширена је у извештајима за Међународни центар за ненасилни сукоб како би укључила дигиталне и друге тактике.[23][24]

Шарпова кључна теза је да моћ није монолитна; то јест, она не произилази из неког интринзичног квалитета оних који су на власти. За Шарпа, политичка моћ, моћ било које државе – без обзира на њену специфичну структурну организацију – на крају произилази из поданика те државе. Његово темељно уверење је да се свака структура моћи ослања на послушност поданика наредбама владара. Ако поданици не слушају, владари немају моћ.

По Шарповом мишљењу, све ефикасне структуре моћи имају системе помоћу којих подстичу или изнуђују послушност од својих поданика. Државе имају посебно сложене системе за одржавање послушности поданика. Ови системи укључују специфичне институције (полицију, судове, регулаторна тела итд.), али могу укључивати и културне димензије које инспиришу послушност имплицирајући да моћ јесте монолитна (култ бога египатских фараона, достојанство функције председника, моралне или етичке норме и табуи итд.). Кроз ове системе, поданицима се представља систем санкција (затвор, новчане казне, остракизам) и награда (титуле, богатство, слава) које утичу на степен њихове послушности.

Шарп идентификује ову скривену структуру као прилику за становништво да изазове значајне промене у држави. Шарп цитира увид Етјена де ла Боесија (1530–1563) да ако поданици одређене државе препознају да су они извор моћи те државе, могу одбити послушност и њихов вођа ће остати без моћи.

Шарп је 2005. објавио Waging Nonviolent Struggle: 20th Century Practice and 21st Century Potential. Она се надовезује на његове раније писане радове и документује студије случаја где је примењена ненасилна акција, представља лекције научене из тих примена, и садржи информације о планирању ненасилне борбе како би била ефикаснија.

„Како покренути револуцију”, дугометражни документарац шкотског редитеља Рурида Ероуа о глобалном утицају рада Џина Шарпа, објављен је у септембру 2011. Филм је освојио награду за „Најбољи документарац” и „Mass Impact Award” на Бостонском филмском фестивалу у септембру 2011.[25] Европска премијера одржана је на лондонском филмском фестивалу Raindance 2. октобра 2011, где је такође освојио награду за најбољи документарац.[26] Биографија Џина Шарпа коју је написао Рурид Ероу, заснована на документарцу, објављена је 2020. године.[27]

Утицај на борбе широм света

[уреди | уреди извор]

Шарп је називан и „Макијавелијем ненасиља”[18] и „Клаузевицом ненасилног ратовања”.[28]

Шарпов приручник из 1993. Од диктатуре до демократије[29] први пут је објављен у Бурми, а четврто издање 2010. године. Од тада је преведен на најмање 31 други језик.[30] Послужио је као основа за кампање српског покрета Отпор! (који су такође били директно обучавани од стране Института Алберт Ајнштајн), грузијске Кмара, киргистанског КелКел и белоруског Зубра. Олег Киријенко из покрета ПОРА! изјавио је у интервјуу за Радио Холандија 2004. године: „Библија Поре је била књига Џина Шарпа, коју је користио и Отпор!, а зове се: Од диктатуре до демократије. Активисти Поре су је сами превели. Писали смо господину Шарпу и Институту Алберт Ајнштајн у Сједињеним Државама, и он је постао веома наклоњен нашој иницијативи, а Институт је обезбедио средства за штампање преко 12.000 примерака ове књиге бесплатно.”[31]

Шарпови списи о „цивилној одбрани”[32] коришћени су од стране литванске, летонске и естонске владе током њиховог одвајања од Совјетског Савеза 1991. године. Литвански министар одбране Аудријус Буткевичијус изјавио је тада: „Радије бих имао ову књигу него нуклеарну бомбу”.[13]

Иранска влада оптужила је демонстранте против наводне преваре на изборима 2009. године да су следили тактику Џина Шарпа. Tehran Times је известио: „Према оптужници, један број оптужених је признао да су постизборни немири били унапред планирани и да је план следио распоред баршунасте револуције до те мере да је преко 100 фаза од 198 корака Џина Шарпа спроведено у осујећеној баршунастој револуцији.”[33]

Бивши чланови ИРА наводно проучавају његов рад.[34]

Шарп и његов рад су представљени у бројним медијима;[35] међутим, неки су тврдили да су Шарпов утицај преувеличали западњаци у потрази за фигуром попут Лоренса од Арабије.[36][37]

Утицај у Египту

[уреди | уреди извор]

Извештавање о утицају Џина Шарпа на египатску револуцију изазвало је реакцију неких египатских блогера. Један од њих, новинар Хосам ел-Хамалави, изјавио је: „Не само да је Мубаракова спољна политика била омражена и презирана од стране египатског народа, већ су се увек повлачиле паралеле између ситуације египатског народа и њихове палестинске браће и сестара. Ови други су били главни извор инспирације, а не Џин Шарп, за чије сам име први пут у животу чуо тек у фебруару, након што смо већ срушили Мубарака, а коме безобзирни морон из NYT-а приписује заслуге за наш устанак.”[38] Други египатски писац и активиста, Карим Алрави, тврдио је да су списи Џина Шарпа више о промени режима него о револуцији. Он дефинише револуцију као појаву која има и етичку и материјалну димензију, са којом се Шарп намерно избегава бавити, и приписује успех египатске револуције локалним околностима и искри коју је пружила туниска револуција.[39] Међутим, докази и сведочења из четири различите активистичке групе које су радиле у Египту у време револуције противрече овим тврдњама. Далија Зијада, египатска блогерка и активисткиња, рекла је да су активисти превели одломке Шарповог рада на арапски, и да им се његова порука о „нападању слабости диктатора” урезала у памћење.[40] Ахмед Махер, вођа демократске групе 6. април, такође је изјавио у документарцу Како покренути револуцију: „Књиге Џина Шарпа имале су огроман утицај” међу осталим утицајима.[41] Associated Press је известио још у септембру 2010. године, више од четири месеца пре револуције, да су рад Џина Шарпа користили активисти у Египту блиски политичком лидеру Мохамеду ЕлБарадеију.[42] Коначно, The New York Times је известио да је Шарпову књигу Од диктатуре до демократије Муслиманско братство објавило на свом веб-сајту током египатске револуције 2011. године.[43]

Критика

[уреди | уреди извор]

Према Стјуарту Брамхалу у Daily Censored, 2005. године Џина Шарпа је оптужио Тјери Мејсан у VoltaireNet-у да има јаке везе са разним америчким институцијама, укључујући Централну обавештајну агенцију, Пентагон, Међународни републикански институт, RAND Corporation и Национална задужбина за демократију.[44]

Вођена је дебата око утицаја Шарпових радова на Арапско пролеће,[45] а процурели телеграм америчке амбасаде спомиње сиријске дисиденте који користе његов рад за обуку ненасилних демонстраната,[46] али Асад АбуХалил је одбацио такве тврдње.[47]

Шарп је доследно негирао ове тврдње, а након периода континуираних напада у јуну 2008, истакнути левичарски писци Ноам Чомски и Хауард Зин, међу осталима, бранили су Шарпа у писму које су дистрибуирали амерички и међународни научници и активисти, укључујући и изјаву:

Уместо да буде оруђе империјализма, истраживања и списи др Шарпа инспирисали су генерације прогресивних активиста за мир, рад, феминизам, људска права, животну средину и социјалну правду у Сједињеним Државама и широм света.

Институт Алберт Ајнштајн никада није примио новац од било које владе или владино финансираног ентитета. Нити др Шарп нити Институт Алберт Ајнштајн не сарађују са ЦИА-ом, НЕД-ом, или било којом америчком владином или владино финансираном агенцијом; нити су др Шарп или Институт Алберт Ајнштајн икада пружали финансијску или логистичку подршку било којој опозиционој групи у било којој земљи; нити су др Шарп или Институт Алберт Ајнштајн икада заузимали страну у политичким сукобима или се упуштали у стратешко планирање са било којом групом.

Институт Алберт Ајнштајн ради са веома минималним буџетом из куће др Шарпа са особљем које се састоји од две особе – др Шарпа и младог администратора – и потпуно је неспособан да спроводи стране интриге за које је лажно оптужен.[48]

Недавно су Шарпа критиковали Џорџ Чикаријело-Махер и Мајкл А. Лебовиц, при чему је потоњи описао његове активности у Венецуели као „маркетинг промене режима” спремним потрошачима.[49][50] Анархиста Питер Гелдерлос оптужује Шарпа да преувеличава релевантност своје теорије за египатску револуцију 2011. ради личне промоције.[51] У интервјуу за Jacobin, дипломирана правница и предавачица Марси Смит изјавила је да су Шарпове теорије „идеолошки некохерентне” и да стављају „протестне покрете у позицију у којој их лако може кооптирати” неолиберални капитализам.[52]

Дела

[уреди | уреди извор]

Шарпова главна дела, укључујући и ауторске и уређене књиге, објављивана су од 1950-их година.

1960-е

[уреди | уреди извор]

1970-е

[уреди | уреди извор]

1980-е

[уреди | уреди извор]
  • Social Power and Political Freedom. ISBN 978-0-87558-091-3. . Увод сенатора Марка О. Хатфилда. Boston: Porter Sargent, 1980. .
  • "The Political Equivalent of War—Civilian-Based Defense" (Поглавље 9). У: Social Power and Political Freedom. стр. 195—257. ISBN 978-0-87558-091-3. . Увод сенатора Марка О. Хатфилда. Boston: Porter Sargent, 1980,. .
  • Annotated Bibliography on Training For Non-Violent Action and Civilian-Based Defence, са Мајклом Рендлом. У: UNESCO Yearbook on Peace and Conflict Studies, 1981. Westport, Conn.: Greenwood Press, 1981, pp. 64-139.
  • National Security Through Civilian-based Defense. Omaha: Association for Transarmament Studies. 1985. ISBN 978-0-9614256-0-9. , 1985. .
  • Making Europe Unconquerable: The Potential of Civilian-based Deterrence and Defense. London: Taylor & Francis. 1985. ISBN 978-0-85066-336-5. . ; Друго издање са предговором Џорџа Ф. Кенана. Cambridge, MA: Ballinger, 1986.
  • Resistance, Politics, and the American Struggle for Independence, 1765-1775. ISBN 0931477751. , ур. са Волтером Консером, мл., Роналдом М. Мекартијем и Дејвидом Џ. Тосканом. Boulder, CO: Lynne Rienner Publishers, 1986. .

1990-е

[уреди | уреди извор]

2000-е

[уреди | уреди извор]

2010-е

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Gene Sharp” (PDF). aeinstein.org (curriculum vitae). Albert Einstein Institution.. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 4. 2013. г. Приступљено 14. 4. 2017. 
  2. ^ а б в г д ђ Arrow, Ruaridh (21. 2. 2011). „Gene Sharp: Author of the nonviolent revolution rulebook”. BBC. Архивирано из оригинала 22. 2. 2011. г. Приступљено 22. 2. 2011. 
  3. ^ „Gene Sharp nominert til fredsprisen”. Miljøpartiet De Grønne. Miljøpartiet De Grønne (Norwegian Green Party). mdg.no.. 2. 2. 2015. Архивирано из оригинала 1. 3. 2017. г. Приступљено 2017-04-14. . Шарпа је номиновао члан норвешког парламента из Зелене странке, Расмус Хансон.
  4. ^ „Nonviolence scholar nominated for 2013 Nobel Peace Prize”. Архивирано из оригинала 19. 10. 2017. г. Приступљено 30. 06. 2025.  [саопштење за јавност]. American Friends Service Committee. afsc.org. 25. фебруар 2013. Приступљено 14. априла 2017.
  5. ^ „Nobel Peace Prize 2012: PRIO Director's Speculations”. Prio.no. Архивирано из оригинала 5. 2. 2012. г. Приступљено 2. 10. 2012. 
  6. ^ „Peace Institute Says Nobel Rankings Favor Sharp, Echo of Moscow”. Bloomberg. Архивирано из оригинала 24. 12. 2014. г.. 
  7. ^ „Who will take home this year's Nobel Peace Prize?”. CNN. 12. 10. 2012. Архивирано из оригинала 25. 10. 2012. г.. 
  8. ^ „Handicapping the Nobel Peace Prize”. Архивирано из оригинала 11. 11. 2014. г. — преко Foreign Policy. 
  9. ^ „El-Hibri Peace Education Prize”. Prize Laureates. El-Hibri Charitable Foundation. Архивирано из оригинала 22. 11. 2012. г. Приступљено 24. 8. 2012. 
  10. ^ „Right Livelihood Award”. List of Laureates. The Right Livelihood Award Foundation. Архивирано из оригинала 5. 9. 2012. г. Приступљено 27. 9. 2012. 
  11. ^ Philip Shishkin (September 13, 2008). "American Revolutionary: Quiet Boston Scholar Inspires Rebels Around the World"(потребна претплата) Архивирано април 15, 2017 на сајту Wayback Machine. Wall Street Journal, p. A1.
  12. ^ а б „GENE SHARP A Biographical Profile”. Canadian Centres for Teaching Peace. Архивирано из оригинала 17. 2. 2011. г. Приступљено 22. 2. 2011. 
  13. ^ а б „Right Livelihood Award: Laureates Detail”. Архивирано из оригинала 19. 1. 2013. г.. 
  14. ^ Sharp, Gene, Gandhi Wields the Weapon of Moral Power, Ahmedabad 1960, p. X, XI
  15. ^ Horgan, John. „Should Scientists and Engineers Resist Taking Military Money?”. Scientific American Blog Network (на језику: енглески). Приступљено 2019-08-29. 
  16. ^ Anonymous (пролеће 2018). „In Memoriam: Gene Sharp, 1928–2018”. Centerpiece (на језику: енглески). Weatherhead Center for International Affairs. 32 (2): 16. OCLC 705875366. Архивирано из оригинала 22. 03. 2019. г. Приступљено 30. 06. 2025. 
  17. ^ „Gene Sharp biography at Albert Einstein Institution web site.”. Архивирано из оригинала 12. 1. 2010. г.. 
  18. ^ а б John-Paul Flintoff (3. 1. 2013). „Gene Sharp: The Machiavelli of Nonviolence”. New Statesman. ISSN 1364-7431. OCLC 4588945. Архивирано из оригинала 12. 11. 2014. г. Приступљено 1. 12. 2014. 
  19. ^ „The Zambrano Foundation has announced The First Annual Democracy Symposium in The Americas 2012”. PR Newswire. 20. 9. 2012. Архивирано из оригинала 29. 10. 2012. г. Приступљено 3. 10. 2012.  У чланку се наводи да ће Шарп примити награду на симпозијуму који ће се „одржати 15. и 16. новембра у Алумни центру Универзитета у Мајамију, Флорида”.
  20. ^ Pratt, Mark (30. 1. 2018). „Gene Sharp, advocate for nonviolent resistance, dies at 90”. ABC News. Архивирано из оригинала 30. 1. 2018. г. Приступљено 30. 1. 2018. 
  21. ^ Roberts, Sam (2. 2. 2018). „Gene Sharp, Global Guru of Nonviolent Resistance, Dies at 90”. The New York Times. Архивирано из оригинала 3. 2. 2018. г.. 
  22. ^ „The Quiet American, by Janine Di Giovanni”. Архивирано из оригинала 01. 03. 2017. г. Приступљено 30. 06. 2025.  (NYTimes, September 3, 2012) Цитат: 'Након пуштања 1954. године, Шарп је радио за А. Џ. Мастија, кога назива „најпознатијим америчким пацифистом”.'
  23. ^ International Center on Nonviolent Conflict; Beer, Michael (2021-04-16). „Civil Resistance Tactics in the 21st Century: Report and Webinar”. The Commons Socail Change Library (на језику: енглески). Приступљено 2025-04-09. 
  24. ^ Joyce, Mary; Meier, Patrick (2019-11-02). „198 Nonviolent Methods Upgraded”. The Commons Social Change Library (на језику: енглески). Приступљено 2025-04-09. 
  25. ^ Travers, Will (27. 9. 2011). „How to Start a Revolution premieres at Boston Film Festival, wins awards”. Waging Nonviolence. Приступљено 28. 8. 2019. 
  26. ^ „How To Start A Revolution”. Архивирано из оригинала 12. 10. 2011. г. Приступљено 2011-09-08.  (приступљено 8. септембра 2011.)
  27. ^ „Ruaridh Arrow, Gene Sharp: How to Start a Revolution | Peace News”. Архивирано из оригинала 11. 08. 2025. г. Приступљено 30. 06. 2025. 
  28. ^ Weber, Thomas (2. 12. 2004). Gandhi as Disciple and MentorНеопходна слободна регистрација. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 232. ISBN 9780521842303. OCLC 252532988. „Gandhi as disciple and mentor.” 
  29. ^ From Dictatorship to Democracy: A Conceptual Framework for Liberation (PDF). The Albert Einstein Institution. 2003. ISBN 9781880813096. OCLC 265896720. Архивирано из оригинала 9. 2. 2006. г.. „PDF верзија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 02. 2006. г. Приступљено 30. 06. 2025. 
  30. ^ „From Dictatorship To Democracy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 9. 2. 2006. г. Приступљено 2006-02-09. 
  31. ^ „Radio Netherlands”. 13. 2. 2011. Архивирано из оригинала 20. 9. 2008. г. Приступљено 2011-02-13. 
  32. ^ [Видети, на пример, „Civilian-Based Defense”. Архивирано из оригинала 4. 4. 2006. г. Приступљено 2006-01-10.  Sharp, Gene] Civilian-based Defense
  33. ^ [Tehran Times, 2. август 2009, „Trial of Iran detainees held”. август 2009. Архивирано из оригинала 15. 8. 2009. г. Приступљено 2009-08-02. ]
  34. ^ „Gene Sharp: The Machiavelli of non-violence”. Архивирано из оригинала 12. 11. 2014. г.. 
  35. ^ На пример, профил CNN-а, који је написала Маири Макеј (25. јун 2012). „"Gene Sharp: A dictator's worst nightmare"”. Архивирано из оригинала 25. 06. 2012. г. Приступљено 30. 06. 2025. , CNNWorld (приступљено 27. јуна 2012).
  36. ^ Kirkpatrick, David; Sanger, David (13. 2. 2011). „A Tunisian-Egyptian Link That Shook Arab History”. New York Times. стр. 1. Архивирано из оригинала 10. 12. 2011. г. Приступљено 2011-02-13. 
  37. ^ Walker, Jesse (25. фебруар 2011) „Teaching People Power”. Архивирано из оригинала 01. 03. 2011. г. Приступљено 30. 06. 2025. , Reason
  38. ^ „Nabil Fahmy: 'This revolution actually serves Israel as well'”. 17. 4. 2011. Архивирано из оригинала 25. 4. 2011. г. Приступљено 2011-04-28. 
  39. ^ Karim Alrawi,. „"Gene Sharp & Egypt's Revolution"”. Архивирано из оригинала 09. 08. 2012. г. Приступљено 30. 06. 2025. 
  40. ^ „Shy U.S. Intellectual Created Playbook Used in a Revolution”. The New York Times. 16. 2. 2011. Архивирано из оригинала 28. 2. 2017. г.. 
  41. ^ „How to Start a Revolution - transcripts” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 5. 11. 2012. г. Приступљено 2013-02-26. 
  42. ^ Sara El Deeb (Sep 16, 2010), „"Egypt's youth build new opposition movement"”. Архивирано из оригинала 24. 12. 2014. г. Приступљено 30. 06. 2025. , The Guardian, (приступљено 3. децембра 2011)
  43. ^ Stolberg, Sheryl Gay (16. 12. 2011). „Shy U.S. Intellectual Created Playbook Used in a Revolution”. New York Times. Архивирано из оригинала 14. 1. 2012. г. Приступљено 18. 12. 2011. 
  44. ^ Stuart Bramhall (21. 3. 2012). „The CIA and Nonviolent Resistance”. Daily Censored. Архивирано из оригинала 3. 5. 2013. г.. 
  45. ^ „Egypt: Gene Sharp Taught Us How To Revolt! · Global Voices”. 15. 4. 2011. Архивирано из оригинала 23. 10. 2016. г.. 
  46. ^ Sharp, Gene. „Q&A: Gene Sharp”. Архивирано из оригинала 20. 10. 2012. г.. 
  47. ^ „How to Start a Revolution: Or the Delusions of Gene Sharp”. Архивирано из оригинала 1. 5. 2013. г. Приступљено 14. 4. 2013. 
  48. ^ „Open Letter in Support of Gene Sharp and Strategic Nonviolent Action” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 16. 9. 2013. г. Приступљено 2013-06-18. 
  49. ^ America, Michael A. Lebowitz Latin; Lebanon; Russia; Serbia; Ukraine; Commentary, Venezuela (2015-11-26). Red Is the Primary Color of the Rainbow”. MR Online (на језику: енглески). Приступљено 2019-08-29. 
  50. ^ Ciccariello-Maher, George (2016-11-01). Building the Commune: Radical Democracy in Venezuela (на језику: енглески). Verso Books. ISBN 9781784782245. 
  51. ^ Gelderloos, Peter (2015). The Failure of Nonviolence (PDF). Left Bank Books. стр. 75. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 07. 2024. г. Приступљено 30. 06. 2025. 
  52. ^ Marcetic, Branko (Sep. 4, 2019). "Gene Sharp, the Cold War Intellectual Whose Ideas Seduced the Left." Interview with Marcie Smith. Jacobin.
  53. ^ Према предговору Џина Шарпа за How Nonviolent Struggle Works (2013): "Овај текст је екстремно скраћена верзија објављене књиге The Politics of Nonviolent Action. Оригинални сажетак припремио је Хаиме Гонзалез Бернал на шпанском у Мексику и објавио га као La Lucha Politica Nonviolenta... у марту 1988... Текст на енглеском језику је првенствено сажетак господина Гонзалеза Бернала враћен на енглески. Процењен је и уређен уз важну помоћ Каридад Инде. Она је дала велики допринос овом тексту од 1987. до овог издања 2013. године. Ја сам направио ограничене недавне измене и допуне како у енглеском тако и у шпанском тексту и променио наслов у How Nonviolent Struggle Works" (pp. xi–xii).

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
Викизворник има изворни текст повезан са чланком Gene Sharp.
Џин Шарп на Викимедијиној остави.

Дела

[уреди | уреди извор]

Некролози и биографије

[уреди | уреди извор]

Интервјуи

[уреди | уреди извор]

Филм

[уреди | уреди извор]

Разни чланци

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џин_Шарп&oldid=31187535”