Џон Б. Гудинаф

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Џон Б. Гудинаф
John B. Goodenough (cropped).jpg
Џон Б. Гудинаф
Пуно имеЏон Банистер Гудинаф
Датум рођења(1922-07-25)25. јул 1922.(98 год.)
Место рођењаЈена, Немачка
 Немачка
Држављанствоамеричко
Пољефизика
ОбразовањеУниверзитет Јејл, Њу Хејвен ; Универзитет у Чикагу, Чикаго (докторат 1952)
ИнституцијаУниверзитет у Тексасу, Аустин, Тексас
НаградеNobel prize medal.svg Нобелова награда за хемију (2019)
Веб-сајтwww.me.utexas.edu/faculty/faculty-directory/goodenough

Џон Банистер Гудинаф (енгл. John Bannister Goodenough; Јена, Намачка, 25. јул 1922) амерички је физичар и професор на државном Универзитету у Тексасу, Аустин, Тексас, САД. Добитник је Нобелове награде за хемију 2019. године за развој литијум-јонских батерија. Награду дели са још два научника а то су М. Стенли Витингам (енгл. М. Stenly Whittingham) и Акира Јошино (енгл. Akira Yoshino). Са 97 година Гудинаф је најстарији Нобелов лауреат у историји.[1]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Након студија математике на Универзитету Јејл, у Њу Хејвену, у америчкој држави Конекткат, Џон Б. Гудинаф је током Другог светског рата служио као метеоролог у америчкој војсци.

Потом је студирао на Универзитету у Чикагу, где је 1952. године докторирао из физике.

Радио је на Масачусетском технолошком институту у Кембриџу у америчкој држави Масачусетс и Универзитету Оксфорд у Великој Британији. Од 1986. професор је на државном Универзитету Тексас у Аустину.[2]

Развој литијум-јонске батерије[уреди | уреди извор]

Темељ литијум-јонске батерије постављен је током нафтне кризе 1970-их. Стенли Витингам радио је на развоју енергетских технологија које се не ослањају на фосилна горива. Открио је титанијум дисулфид - енергијом богат материјал - који је користио за прављење катода у литијумским батеријама. Направио је аноду од литијума. Џон Б. Гудинаф предвидео је да би катода могла да буде унапређена уколико се направи од метал оксида, пре него од сулфида и искористио је 1980. године кобалт оксид да унапреди потенцијал литијумских батерија. Са Гудинафовом катодом као базом Акира Јосино направио је прву комерцијално исплативу литијум-јонску батерију 1985. године.[3]

Значај открића[уреди | уреди извор]

Развојем литијум-јонских батерија дат је изузетно значајан допринос напртку уређаја који се користе у свакодневном животу. Лагана и моћна батрија која се може пунити користи се у мобилним телефонима, лаптоповима и елктричним аутомобилима.

Предност литијум-јонских батерија је та што се не заснивају на хемијским реакцијама које разграђују електроде, већ на јоне-литијуме који теку између аноде и катоде.

Нобелова награда[уреди | уреди извор]

О значају открића литијум-јонске батерије и добитницима Нобелове награде рекли су:

Чланица комитета Сара Сногеруп Линс, са Универзитета у Лунду - "Добили смо приступ технолошкој револуцији. Лауреати су развили лаку батерију високог потенцијала за примену у многим уређајима."

Нобелов комитет је саопштио - „Литијум-јонске батерије користе се глобално да напуне преносиве електронске уређаје које користимо за комуникацију, посао, учење, слушање музике и потрагу за знањем."

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Имамо новог најстаријег нобеловца: Са 97 година добио награду за хемију”. BBC News. Приступљено 15. 10. 2020. 
  2. ^ „John B. Goodenough”. Nobelprize. Приступљено 15. 10. 2020. 
  3. ^ „Носиоци Нобелове награде за 2019”. Дијаспора онлине. Приступљено 15. 10. 2020.