Џон Ванбру

Из Википедије, слободне енциклопедије
Џон Ванбру
John Vanbrugh.jpg
Годфри Нелер: Портрет Џона Ванбруа u Националној галерији портрета у Лондону.
Датум рођења (1664-01-24)24. јануар 1664.
Место рођења Лондон
Датум смрти 26. март 1726.(1726-03-26) (62 год.)
Место смрти Вестминстер

Џон Ванбру (енгл. Sir John Vanbrugh, IPA: ˈvæn.brə/ [1] или IPA: /ˈvænbruː/ [2]; 16641726) британски је драматург и архитекта, најзначајнији представник енглеског барока. Године 1714. краљ Џорџ I доделио му је титулу сер.

Детињство и младост[уреди]

Пореклом је Фламанац. Био је убеђени виговац и сматрао је да је британска парламентарна демократија у опасности. Учествовао је у завери којом је тадашњег краља Џејмса II ваљало свргнути, а на трон довести Вилијама Оранског. Године 1690, на повратку из Хага, где је био у посети Вилијаму, Ванбруа су у Калеу ухапсиле француске власти оптуживши га за шпијунажу. У француском затвору провео је две године.

Књижевни рад[уреди]

За време заточеништва, Ванбру је проучио принципе Молијерових комедија како би могао написати своју комедију. Године 1695. у Лондону је постављена његова прва комедија карактера - „Непоправљиви, или врлина у опасности“ (The Relapse, or, Virtue in Danger) - коју је публика прихватила са одушевљењем. Ванбру је и са следећом комедијом, насловљеном „Увређена жена“ (The Provoked Wife) (1697), доживео успех.

Популарност Ванбруових представа сметала јепуританским слојеве друштва који су његове комедије сматрали непристојним. Ванбру је, упркос свему, писао француске фарсе до навршене четрдесет године, када се код њега изненада пробудило интересовање за архитектуру.

Архитектонска дела[уреди]

Његов први пројекат био је замак Хауард (Castle Howard), који је урадио 1702. за краљевског ризничара, лорда Карлајла. Већ у првом раду Ванбру показује интерес за барок континенталне Европе, посебно за театралне ефекте и конвенције. Овај стил није био прихваћен у тадашњој Енглеској, па су његове креације лоциране северно од Ламанша.

Ванбруову пренаглашену маштовитост и склоност ка драматичности каналисао је Ванбруов сарадник Николас Хоксмур, искусни професионалац који је дуго радио са Кристофером Реном. Ванбру и Хоксмур су вероватно најславнији пар у историји архитектуре.[тражи се извор] Њихово заједничко ремек-дело је Бленимска палата, пројектована 1705. за Џона Черчила, војводу од Молбороа.

Свађа са војводином женом приморала је Ванбруа да откаже учешће у реализацији свога најбољег пројекта и прихвати друге поруџбине. Лорд Карлајл га је препоручио краљици Ани, која је Ванбруу поверила изградњу Опере на Хајмаркету у Лондону. Позориште Хајмаркет и данас постоји, али се, због слабе акустике, рачуна у Ванбруове неуспехе.

После Хоксмурове смрти, Ванбру наставља да ради сам, при чему његове замисли временом задобијају чвршћу геометрију и сведеност. Његовим последњим ремек-делом сматра се имање Ситон Делавал у Нортамберланду — омања грађевина, слична замку, добро распоређене масе и величанствених пропорција.

Ванбру се бавио и вртном архитектуром. Од 1711. до 1735. са дизајнером Чарлсом Бриџманом дизајнирао је и обликовао врт на имању Стоу (енгл. Stowe House). Инспирисани радовима Џорџа Лондона, Хенрија Вајза и Стивена Свицера, врт првобитно конципирају у енглеском барокном стилу. Из тог периода су и Ванбруови Бахусов храм из 1718. и пирамида подигнута 1726.

Референце[уреди]

  1. Vanbrugh | Define Vanbrugh at Dictionary.com
  2. D. Jones: Cambridge English Pronouncing Dictionary: NOTE: Sir John Vanbrugh, the seventeenth-century dramatist and architect, is also sometimes referred to as /ˈvænbruː/ in British English

Литература[уреди]

  • Berkowitz, Gerald M., Sir John Vanbrugh and the End of Restoration Comedy, Editions Rodopi (January. 1981. ISBN 978-90-6203-503-8.
  • Beard, Geoffery. The work of John Vanbrugh. Batsford. 1986. ISBN 978-0-7134-4678-4.
  • Boswell, James (11 August.). Boswell's London Journal, 1762–1763 (Yale Editions of the Private Papers of James Boswell) (2nd Revised ed.). Edinburgh University Press. 2004. ISBN 978-0-7486-2146-0.
  • Bill Bryson. At Home: A Short History of Private Life. Doubleday. 2010. ISBN 978-0-385-61917-2.
  • Dobrée, Bonamy (1927). Introduction to The Complete Works of Sir John Vanbrugh, vol. 1. Bloomsbury: The Nonesuch Press.
  • Downes, Kerry (1987). Sir John Vanbrugh:A Biography. London: Sidgwick and Jackson.
  • Green, David (1982). Blenheim Palace. Oxford: Alden Press.
  • Halliday, E. E. (1967). Cultural History of England. London: Thames and Hudson.
  • Hart, Vaughan (2008), Sir John Vanbrugh: Storyteller in Stone, London and New Haven: Yale University Press.
  • Hume, Robert D. (1976). The Development of English Drama in the Late Seventeenth Century. Oxford: Clarendon Press.
  • Hunt, Leigh (ed.) (1840). The Dramatic Works of Wycherley, Congreve, Vanbrugh and Farquhar.
  • Lowe, Robert William; Cibber, Colley; (1889). An apology for the life of Mr. Colley Cibber. London: Charles Whittingham and Co. pp. 338. Приступљено 23 June 2010.
  • Mallgrave, Harry Francis. Modern Architectural Theory: A Historical Survey, 1673–1968. Cambridge: Cambridge University Press. 2005. ISBN 978-0-521-79306-3.
  • McCormick, Frank (1991). Sir John Vanbrugh: The Playwright as Architect. University Park, Pennsylvania: Pennsylvania State University Press.
  • Milhous, Judith (1979). Thomas Betterton and the Management of Lincoln's Inn Fields 1695—1708. Carbondale, Illinois: Southern Illinois University Press.
  • Sherwood, Jennifer and Pevsner, Nikolaus (1974) Oxfordshire (London: Penguin. ISBN 978-0-14-071045-8)
  • Watkin, David (1979). English Architecture. London: Thames and Hudson.
  • Williams, Harold. The Poems of Jonathan Swift. Oxford University Press. 1958. pp. 430. Приступљено 23 June 2010.

Спољашње везе[уреди]