Џон Дјуи

Из Википедије, слободне енциклопедије


Џон Дјуи

John Dewey in 1902.jpg

Информације
Датум рођења (1859-10-20) 20. октобар 1859.
Место рођења Берлингтон (САД)
Датум смрти 1. јун 1952.(1952-06-01)(92 год.)
Место смрти Њујорк (САД)
Рад

Џон Дјуи (енг. John Dewey; Берлингтон, 20. октобар 1859Њујорк, 1. јун 1952) је био амерички филозоф, социјални критичар и теоретичар образовања. У времену у којем је филозофија била у процесу професионализације, Дјуи се одржао као филозоф заинтересован за проблеме свакодневнице, са међународним утицајем у областима политике и образовања.

Биографија[уреди]

Био је и професор универзитета Мичиген и Минесота. Од 1894. професор је у Чикагу где 1896. оснива унивезитетску вежбаоницу, а од 1904. године професор је на Колумбија универзитету у Њујорку и у Високој учитељској школи. Као владин саветник за педагогију боравио је две године у Кини организујући просветни систем, а у истом својству боравио је у Турској и Мексику. До краја живота деловао је у америчком културном и просветном животу као филозоф, педагог и политички ангажован реформатор. У филозофији је заступао прагматизам по којем је критеријум истине корист, а Дјуи је формирао своју верзију прагматизам-инструментализам, теорију која сматра како сваки појам, идеју итд. треба схватити као инструмент акције. Расправљајући о питањима образовања и преношења искуства старијих на млађе генерације, људска би врста врло брзо подлегла природној стихији. Међутим, захваљујући нагомиланом искуству, што се преноси у процесу образовања на младе генерације, она се одржава и мења своју околину.

Његов педагошки значај[уреди]

Појединац изолован од друштва не би могао постојати, па захваљујући томе што се рађа и живи у друштву, током свога живота прима туђа искуства и њима се користи. Свакодневни живот и пракса учи како је потреба васпитања и образовања безусловна. Васпитање развија и формира јединку, па и уводи људско биће у друштвени живот. Дакле, васпитање се може сматрати и као социјална категорија и функција. Али, за спровођење те функције потребне су одређене методе, тј. путеви помоћу којих се постижу најефикаснији жељени циљеви. Социјална средина спроводи стални утицај на појединца, а тај утицај није ни позитиван ни негативан. Код људског бића под утицајем социјалне средине јављају се одређена знања, вештине и навике које делују јединствено и мењају га. Из филозофских и социјално-политичких ставова Џона Дјуиа произилази да васпитање и није ништа друго него непрекидно проширивање и продубљивање дечјег искуства, а развитак детета је прилагођавање постојећем друштву. У васпитном процесу дете је у средишту, па се његове снаге морају испољити, интереси се морају остварити, а способности вежбати. Дете поседује четири инстинкта:

  • социјални
  • конструктивни
  • истраживачки и
  • уметнички.

Васпитање не сме формирати дете према одређеним васпитним циљевима, већ има задатак да уклања сметње које би кочиле слободан развој, слободан раст детета. Дете треба да се слободно развија, а васпитање се равна према непроменљивим законима развоја психичких и телесних функција детета. Према томе, Дјуи је један од теоретичара „слободног васпитања“, теорије која има свој корен Русоовим ставовима, само што су ови имали у своје време другу друштвену улогу.

Дјуи је противник књишког и вербалног знања и учења. Сматра како је полазни извор знања рад, јер радећи се стичу најсигурнија и најефикаснија знања, вештине и навике. Дакле, рад није само могућност за упознавање теорије. Према Дјуовом мишљењу физику ће ученици најбоље савладати у радионици и погону, хемију у кухињи, геометрију у столарској радионици, зоологију узгајањем домаћих животиња, ботанику радовима у врту, пољу, воћњаку и винограду, а историју и географију путовањима.

Дјуи велико значење придаје решавању различитих радних задатака, самосталним посматрањима и закључивањима. Противник је организације рада по разредима, наставним часовима и класичне поделе градива на наставне предмете. Све у школи треба подредити „јединству и целини искуства“, па Дјуи захтева да школа припрема дете не за будућност, већ за садашњост. Школа је социјална институција која свој васпитни и образовни рад организује попут људског друштва. Зато и наставу треба засновати на дечјим нагонима, раду и активностима, па негира систематско усвајање знања.

Дела[уреди]

Написао је велики број дела са проблематиком из различитих области филозофије и педагогије:

  • Критичка теорија етике (1891)
  • Школа и друштво (1899)
  • Студије из Логичке теорије (1903)
  • Како мислимо (1910)
  • Образовање и демократија (1916)
  • Људска природа и понашање (1922)
  • Искуство и природа (1925)
  • Трагање за извесношћу (1929)
  • Уметност као искуство (1934)
  • Логика теорија истраживања (1938)
  • Слобода и култура (1939)
  • Људски проблеми (1946)

Литература[уреди]

Заниновић, М., Педагошка хрестоматија, Школска књига, Загреб, 1985.

Спољашње везе[уреди]