Јован Мајендорф

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Џон Мајендорф)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јован Мајендорф
Датум рођења (1926-02-17)17. фебруар 1926.
Место рођења Неји на Сени
Датум смрти 22. јул 1992.(1992-07-22) (66 год.)
Место смрти Монтреал

Протојереј Јован Мајендорф (рус. Иоанн Феофилович Мейендорф; 17. фебруар 192622. јул 1992) био је истакнути православни свештеник, теолог и писац 20. века.

Биографија[уреди]

Рани период[уреди]

Јован Мајендорф је рођен у месту Неји на Сени, Француска, у породици руских племића и емиграната као Иван Теофилович барон фон Мајендорф (Иван Феофилович барон фон Мейендорф). Мајендорф је завршио средњу школу у Француској, да би након тога стицао богословско знање на академији св. Сергија у Паризу, где је дипломирао (1949). На Сорбони је дипломирао 1948. године, а касније је стекао и следеће дипломе: а Diplôme d'études supérieures (1949), a Diplôme de l'école pratique des Hautes Etudes (1954). Титулу доктора богословских наука стекао је одбранивши тада револуционарну докторску дисертацију о учењу св. Григорија Паламе.

Богословска каријера[уреди]

У Француској, Мајендорф је био асистент на катедри за црквену историју на Институту св. Сергија, и сарадник при Centre National de la Recherche Scientifique. Након рукоположења 1959. године, Мајендорф се са породицом преселио у САД. Примљен је на Богословску академију св. Владимира, која се налази у Такахоу , Њујорк, као професор црквене историје и патристике. Поред тога, био је предавач Византијског богословља на Универзитету Харвард, на Дамбартон Оукс-у (енгл. Dumbarton Oaks), где је провео један семестар у својству вршиоца дужности директора (1977), и на Универзитету Фордам где је предавао Историју Византије (од 1967). Такође, био је ванредни професор на Универзитету Колумбија и Уједињеном Богословском колеџу (енгл. Union Theological Seminary) смештеним у Њујорку. Предавао је на бројним универзитетским кампусима и црквеним догађајима. Дужност декана Академије св. Владимира обављао је од марта 1984. до јуна 1992. године.

Мајендорф је био један од водећих гласова у православној заједници и радио је на поновном уједињавању група са којима Руска православна црква прекинула општење након Октобарске револуције. Био је један од кључних људи у успостављању Православне цркве у Америци (енгл. OCA) као независног ентитета (1970). Увек је инсистирао на важности православног предања, што је често манифестовао на екуменским скуповима, попут скупштине у Упсали (1968), одржаној под покровитељством Светског Савета Цркава (енгл. WCC), а за време његовог председавања комисијом „Вера и поредак“ (1967-1975).

Упокојење и наслеђе[уреди]

Током одмора у породичној летњој резиденцији у Квебеку, Мајендорф се разболео и одведен је на преглед у болницу св. Марије у Монтреалу. Тамо је и преминуо услед канцера панкреаса. На последње путовање испратио га је поглавар Америчке Православне Цркве, митрополит Вашингтонски Теодосије, који је чин погребења обавио у капели Академије св. Владимира у Крествуду. Његов син, Пол Мајендорф (1950), тренутно је професор Литургијског богословља при Академији св. Владимира.

Активности[уреди]

Као члан више стручних удружења, Мајендорф је, током различитих периода, служио као председник Православног богословског америчког друштва, председник Америчког патристичког друштва, и као члан Извршног одбора САД за Византијске студије. Био је члан Националне задужбине за хуманистичке науке (1976—1977), и сарадник Гугенхајма (1981).

Током своје службе на Академији св. Владимира, заузимао је положај библиотекара, продекана за наставу, и дугогодишњег уредника Богословског тромесечника св. Владимира (енгл. St. Vladimir's Theological Quarterly). Током своје службе у Цркви, заузимао је позиције председника одељења за спољне послове Православне Цркве у Америци, саветника св. Синода, и уредника месечног листа Православне Цркве. Као представник Православне Цркве, учествовао је у раду Светског Савета Цркава и био је председник комисије „Вера и поредак“ (1967-1975). Посвећен посебно православном јединству и сарадњи, био је један од оснивача и први генерални секретар организације Синдесмос (енгл. Syndesmos - Светска федерација православне омладине), а касније је служио и као њен председник.

Признања[уреди]

Мајендорфу је додељен почасни докторат Универзитета Нотр Дам (енгл. University of Notre Dame) и Главне богословске академије (енгл. General Theological Seminary), а био је и дописни члан Британске академије наука. Био је виши научни сарадник у Дамбратон Оукс-у. Диплома почасног члана Лењинградске богословске академије додељена му је у мају 1990. године. Јуна 1991. године, Мајендорф је награђен орденом св. Владимира, 2. класе, од стране његове светости Алексија II, патријарха московског и целе Русије.

Међународна конференција[уреди]

Од 9-11. фебруара 2012. године, одржана је међународна конференција под називом „Наслеђе оца Јована Мајендорфа, научник и свештеник (1926—1992)" на Институту св. Сергија у Паризу, у част двадесет година од упокојења оца Јована Мајендорфа.[1]

Извор[уреди]

Библиографија[уреди]

  • Рим, Константинопољ, Москва: историјске и богословске студије, превод: Марко Ђурђевић (Врњци: Интерклима-графика; Лос Анђелес: Севастијан прес, 2018).
  • О Цркви: студије из православне еклисиологије (Београд: Отачник - у припреми).
  • Свети Григорије Палама и исихастичка духовност (Београд: Задужбина светог манастира Хиландара, 2012).
  • Брак: православна перспектива, превод: Јована Пантелић (Београд: Отачник, 2012).
  • Живо Предање: православно сведочење у савременом свету, превод: Катарина Кесић (Крагујевац: Каленић, 2008).
  • Увод у светоотачко богословље (извод са предавања), превод: Дејан Лучић (Врњачка Бања: Пролог, 2008).
  • Сведочење (хришћана) свету, превод: Ивица Чаировић (Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2007).
  • Византијско наслеђе у Православној Цркви, превод: Ивица Чаировић (Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2006).
  • Православна Црква јуче и данас, превод: др Радомир Поповић (Београд: Богословски факултет Српске православне Цркве, 1998).
  • Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године (Крагујевац: Каленић, 1997).
  • Христос у источно-хришћанској мисли, превод: Богдан Лубардић (Света Гора Атонска: Манастир Хиландар, 1994).
  • Византијско богословље: историјски токови и догматске теме, превод: Јован Олбина (Крагујевац: Каленић, 1989).
  • Примат апостола Петра: приредио: Ј. Мајендорф, превод: Јован Олбина (Крагујевац: Каленић, 1989).
  • Свети Григорије Палама и православна мистика, превод: Јован Олбина (Београд: Хиландарски фонд Православног богословског факултета, 1983).
  • Брак у светлости православне теологије, превод: Радомир Ракић (Београд: Православље, 1970).

Референце[уреди]

  1. ^ За више информација о овој међународној конференцији, укључујући комплетан програм Архивирано на сајту Wayback Machine (април 25, 2012) (на језику: енглески) и званичан извештај, посетите званичну презентацију Православног богословског Института св. Сергија и блог конференције.

Спољашње везе[уреди]