Џорџ Елиот

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Џорџ Елиот
George Eliot, por François D'Albert Durade.jpg
портрет Џорџ Елиот са 30 година
Пуно имеМери Ен Еванс
Датум рођења(1819-11-22)22. новембар 1819.
Место рођењаНанитон, Уједињено Краљевство
Датум смрти22. децембар 1880.(1880-12-22) (61 год.)
Место смртиЧелси, Лондон, Уједињено Краљевство

Мери Ен Еванс (енгл. Mary Ann Evans; Вилкшир, 22. новембар 1819Челси, Лондон, 22. децембар 1880), позната под псеудонимом Џорџ Елиот (енгл. George Eliot), била је енглеска књижевница. Писала је под мушким именом како би лакше изградила каријеру писца.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је 1819. године у Енглеској. Одрастала је у време када је индустријализација нагло мењала село.[2] Са 17 година када јој је мајка умрла преселила се са оцем у Ковентри који ће јој послужити као инспирација за измишљени град Мидлмарч.[2] Одгајана је у ревносној побожности.[3] У Ковентрију се спријатељила са слободоумним интелектуалцима који су толико утицали на њу да је почела да преиспитује хришћанство и престала да иде у цркву што је изазвало размирице са њеним оцем.[4] Пошто је њен отац умро, најпре је неко време путовала док се није запослила као уредница у лево оријентисаном часопису Вестминистерска ревија.[2] Ту се упознала са Хербертом Спенсером,[4] а затим и са филозофом и критичарем Џорџом Хенријем Луисом који је у то време био ожењен иако је био растављен од своје жене, и њихова веза је због тога наишла на неодобравање. Луис је подржавао њене књижевне аспирације.

Године 1880, две године након његове смрти, Мери Ен се удала за 20 година млађег банкара Џона Кроса,[2] који је прве ноћи меденог месеца у Венецији са терасе њиховог апартмана пао у канал. Сумња се да је иначе нестабилни Крос покушао самоубиство.[5] Преживео је, а пар се вратио у Енглеску, где су се уселили у нову кућу у Челсију у Лондону. Мери Ен (сада Крос) је међутим оболела од инфекције грла што је, заједно са болешћу бубрега од које је патила више година, довело до њене смрти 22. децембра 1880. године у 61. години.

Насловна страна Сајлес Марнера, 1907, илустровао Хју Томсон

Дело[уреди | уреди извор]

Почела је да објављује под псеудонимом не само да би се пробила у књижевности која је у то време махом била мушки посао, већ и зато да би избегла утицај оних који су је осуђивали због неозваничене везе са Луисом.[2] Псеудоним је сковала према Луисовом имену.[5] Њене прве приче су се појавиле у Блеквуд магазину 1857. Објавила их је потом под насловом Сцене из свештеничког живота 1858. и инспирисане су њеним раним животом на селу.[5] Уследио је роман Адам Бид 1859, који је описала као сеоску причу - пуну крављег даха и мириса сена пуну хумора и минуциозног реалистичког приповедања.[6] Потом је објавила роман Воденица на Флоси 1860, а 1861. Сајлес Марнер. Објављивала је и поезију, мада је углавном позната као прозни писац, нарочито ван енглеског говорног подручја. Њена најпознатија песма је Ох могу ли да се невидљива приближим хору.[4]. Роман Мидлмарч: студија провинцијског живота је објављиван у деловима, њих осам, од 1871 до 1872.[2] Написала је и роман Данијел Деронда 1876. У њеном делу се осећа филозофки и религиозни утицај мислилаца које је преводила на енглески - Фојербаха и Спинозе,[5] а затим и Огиста Конта Херберта Спенсера[6][3] Теме о којима је писала су музика, уметност, положај жене у друштву 19. века, питања морала.[4] Иако се сматра реалистичким писцем у равни са Текеријем који је писао о вишим слојевима друштва као она о руралним[3], у свом делу је развила психолошку анализу ликова и у томе је претходница модерног романа.[6] Упркос томе шти је била моралистички настројена - и поред тога што је њен "дивљи брак" био друштвено осуђиван - Елиот је имала хумористични поглед на свет и саосећање за разлику од циничног Текерија.[3]

Рецепција[уреди | уреди извор]

Вирџинија Вулф је Мидлмарч назвала прекрасном књигом која је упркос својим недостацима један од ретких романа писаних за одрасле на енглеском језику.[5] И савремени писци попут Џулијана Барнса и других деле то мишљење.[5]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Џорџ Елиот је изумела реч поп која се односи на популарну музику. У писму из 1862. писала је пријатељу о концерту који јој се није допао зато што је имао превише попа.[5]

Изабрана библиографија[уреди | уреди извор]

Проза[уреди | уреди извор]

  • Сцене из свештеничког живота, 1858.
  • Адам Бид, 1859.
  • Воденица на Флоси, 1860.
  • Сајлес Марнер, 1861.
  • Ромола, 1863.
  • Феликс Холт, радикал, 1866.
  • Мидлмарч, 1871–72.
  • Данијел Деронда, 1876.

Поезија[уреди | уреди извор]

  • Агата, 1869.
  • Брат и сестра, 1869.
  • Арион, 1874.
  • Мојсијева смрт, 1879.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Биографија : писац Џорџ Елиот - Енглескиња Мери Ен Еванс”. Опуштено. Приступљено 24. 1. 2018. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 „George Eliot”. British Library. Приступљено 8. 3. 2019. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Legouis 1953, стр. 333–335
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 „George Eliot”. Poetry Foundation. Приступљено 8. 3. 2019. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 Raga, Suzanne. „15 Intriguing Facts About George Eliot”. MENTAL FLOSS. Приступљено 8. 3. 2019. 
  6. 6,0 6,1 6,2 Haight, Gordon S. „George Eliot”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 8. 3. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Legouis, Émile (1953). A Short History of English Literature. стр. 333—335. 
  • Alley, Henry (1997). The Quest for Anonymity: The Novels of George Eliot. University of Delaware Press. .
  • Beaty, Jerome, Middlemarch from Notebook to Novel: A Study of George Eliot's Creative Method, Champaign, Illinois, University of Illinois, 1960.
  • Beer, Gillian, Darwin's Plots: Evolutionary Narrative in Darwin, George Eliot and Nineteenth-Century Fiction, London, Routledge & Kegan Paul. 1983. ISBN 978-0-521-78392-7..
  • Daiches, David, George Eliot: Middlemarch, London, Edward Arnold, 1963.
  • Garrett, Peter K., The Victorian Multiplot Novel: Studies in Dialogical Form, New Haven, Connecticut. Yale University Press.1980..
  • Gilbert, Sandra M., and Gubar, Susan, The Madwoman in the Attic: The Woman Writer and the Nineteenth-Century Literary Imagination, New Haven, Connecticut. Yale University Press.1979. ISBN 978-0-300-08458-0..
  • Graver, Suzanne, George Eliot and Community: A Study in Social Theory and Fictional Form, Berkeley, California. University of California Press.1984..
  • Leavis, F R, The Great Tradition, London, Chatto & Windus, 1948.
  • Lerner, Laurence, The truthtellers : Jane Austen, George Eliot, D. H. Lawrence, London, Chatto & Windus, 1967.
  • Rignall, John, ур. (2000). Oxford Reader's Companion to George Eliot. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860099-2. 
  • Shuttleworth, Sally, George Eliot and Nineteenth-Century Science: The Make-Believe of a Beginning, Cambridge. Cambridge University Press.1984. ISBN 978-0-521-25786-2..
  • Swinden, Patrick, ed., George Eliot: Middlemarch: a casebook, London, Macmillan, cop. 1972.
  • Uglow, Jennifer, George Eliot, London, Virago. 1987. ISBN 978-0-394-75359-1..
  • Haight, Gordon S., ed., George Eliot: Letters, New Haven, Connecticut. Yale University Press.1954. ISBN 978-0-300-01088-6..
  • Harvey, W J, The Art of George Eliot, London, Chatto & Windus, 1961.
  • Hardy, Barbara Nathan (1967). The Novels of George Eliot: A Study in Form. Oxford University Press. .
  • Henry, Nancy, The Life of George Eliot: A Critical Biography, Wiley-Blackwell, 2012
  • Hughes, Kathryn, George Eliot: The Last Victorian, New York, Farrar Straus Giroux. 1998. ISBN 978-0-374-16138-5..
  • Carroll, Alicia (2003). Dark Smiles: Race and Desire in George Eliot. Ohio University Press. .
  • Carroll, David, ed., George Eliot: The Critical Heritage, London, Routledge & Kegan Paul, 1971.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]