Абан ибн Осман
Абу Саид Абан ибн Осман ибн Афан (преминуо 105 AH/723.) био је мухадит, факих, муфасир, муслимански историчар.[1] Такође је одслужио седмогодишњи мандат као гувернер Медине 695–702. године, за време владавине омејадског калифа Абд ел Малика.
Биографија[уреди | уреди извор]
Абан је био син Утмана ибн Афана, трећег рашидунског калифа.[2][3] Његова мајка је била Ум Амр бинт Џундаб ибн Амр ел Давсија из племена Азд у Јемену.[2][4][5] Током Прве Фитне, која се одиграла након убиства његовог оца, Абан се борио заједно са Аишиним снагама и својим омејадским рођацима против калифа Алија (в. 656–661) у Бици код Камила у новембру 656. године.[4] Како су Аишине присталице биле на рубу пораза, Абан је побегао из битке.[2] Касније га је омејадски калиф Абд ел Малик (685–705) именовао Абана за гувернера Медине 695. године и он је наставио рад на тој дужности док га 702.[3] није заменио Хишам ибн Исмаил ел Махзуми. Током свог мандата, он је водио погребне молитве, као што је то уобичајено за гувернера, за Мухамеда ибн ел Ханафија, сина Алија и вођу породице Алид.[4]
Он је постао онеспособљен 722/23 и умро је у Медини следеће године, 723/24, за време владавине калифа Јазида II.[6] Чини се да Абан није био главни политички делатник међу Омајадима и да већину славе дугује познавању исламске традиције.[7] Многи научници приписују му да је написао Магази (биографију) Мухамеда, иако историчари Јакут ел Хамави и Ахмад ел Туси приписују овај рад извесном Абану ибн Осману ибн Иахји.[6]
Потомство[уреди | уреди извор]
Абан је имао најмање две жене.[4] Његова прва жена била је, Ум Саид бинт Абд ел Рахман ибн ел Харит ибн Хишам, и припадала је клану Бану Махзум.[4] Родила је двојицу Абанових синова, његовог најстаријег Саида и Абд ел Рахмана, и кћерку.[4] Његова друга жена, Ум Култум бинт Абдалах, била је унука Џафара ибн Аби Талиба.[8]Имена потомака Абана забележена су у историјским записима најмање до 1375. у Египту, где су се преселили неки од његових потомака.[8]Остали су забележени у изворима у ал-Андалузу.[8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Sayyid Husayn Muhammad Ja'fari. "The Origins and Early Development of Shia Islam". Приступљено 22 March 2013.
- ^ а б в Zetterstéen 1960, стр. 2
- ^ а б Al-Tabari, ed. Landau-Tasserson 1998, p. 59, n. 263.
- ^ а б в г д ђ Ahmed 2010, стр. 127
- ^ Ahmed 2010, стр. 115
- ^ а б Zetterstéen 1960, стр. 3
- ^ Zetterstéen 1960, стр. 2–3
- ^ а б в Ahmed 2010, стр. 128
Литература[уреди | уреди извор]
- Ahmed, Asad Q. (2010). The Religious Elite of the Early Islamic Ḥijāz: Five Prosopographical Case Studies. University of Oxford Linacre College Unit for Prosopographical Research.
- Zetterstéen, K. V. (1960). Abān ibn ʿUthmān ibn ʿAffān. 1. стр. 2—3.
